Goran Rančić: “DVE SLIKE” TODORE ŠKORO (recenzija nove poetske zbirke)

Filed under: kritika,Srbija |

todora skoro - dve slikeZAPITANOST KAO MOZAIK NAŠE SVESTI I SAVESTI

reč lovim

kao guji
na rep joj stajem
da bude melem

Zašto treba (pro)čitati poeziju Todore Škoro?
Odgovor će svako od nas, koji zavirimo u taj lavirint preslikane duše, naći prilikom čitanja bilo koje pesme, jer postavljena pitanja teraju na traženje odgovora prema mogućnostima sopstvene zagledanosti.
Nedvosmisleno verujem da je Todora Škoro obdarena i takvim moćima da, pored sagledavanja svakodnevne realnosti koja najčešće promakne većini, a koju pretače u pesme, uspeva da zaviri u budućnost i sagleda naše muke ili radosti, koje nas čekaju, samim tim, vidi i naše reakcije, nas slabih, ili jakih, svejedno, koji ćemo se, nekada, kajati zbog počinjenog ili nepočinjenog. Njena poezija je bumerang u tom smislu, jer se ostvaruje sada i ovde, pred nama, opominjućim stihovima, ali, majčinski zabrinuto, kao da nam daje šansu, da se sagledamo u našoj budućnosti i ne učinimo ono što bismo učinili ili propustili da učinimo.
Verovatno nikada nećemo saznati tajnu; kako uspeva da preleti te vremenske udaljenosti i pomiri ih u pesmama, da sa papira ne odlete u besmisao, pritom, darujući nam melem kroz prizmu reči, koji nam može olakšati dolazeća vremena naših života, ma kakva ona bila.
Autor(ica) nam stihovima dozvane savesti, u istom trenu dok drži za ruke vremena prošla i vremena buduća, preslikava sa tih dlanova istinu naših života kroz prostore sopstvenih očiju. Upravo u tome vidim višeznačnost i višespratnost, nadrealnog u odslikavanju realnog, na taj način dosegavši suštinu sadržaja poezije, jer nam na jedan specifičan način, izazivajući naš racio zapitanošću, pruža mogućnost dvojstva, da gledajući lice lista možemo sagledati i naličje, a da pritom gledamo kroz njen pogled koji reflektuje svojstven kolorit ljudskosti. Naime, pored vrcave refleksivnosti, u našim “rukama“ je i njeno srce, (ma koliko ova tvrdnja izgledala kao fraza) koje upliće u složenost ličnog izraza, i u tom dvojstvu rečima isplete naše emocije i nedoumice u stihove.
Prateći otiske Todore Škoro, ne mogu se osloboditi utiska; da se njena poezija, objašnjavajući samu sebe prepoznaje u rečima velikog pesnika Borhesa: “ Verujem da pesnik ne govori, ili ne treba da govori nove stvari. Treba da izražava ono što su svi ljudi neki put osetili ili će osetiti u životu. To jest, treba da nađu muziku reči za ta osećanja koja su suštinska za svačiji život. I, pesništvo je važno upravo zato što izražava večne činjenice koje odgovaraju ne samo pesnikovom iskustvu već odgovaraju ili mogu odgovarati osećajnom iskustvu čitaoca“.
Naravno, individualno je do koje visine ćemo uspeti da savladamo planinu, da bismo sagledali što dublje poeziju Todore Škoro, no, moramo se složiti; da je u potpunosti, nošena snažnim krilima dvojstva, uspela da nadleti izazov svevremenog ogledala, u kojem se možemo prepoznati, i hrabro zapeva o krhotinama istog, stapajući viđenja svih nas, u svoje iskustvo koje će se orečiti u poeziji, koja budi našu svest o dolazećoj savesti.

Nosim tajnu
u ustima
kao da njome hoću
da nahranim gladne ptiće

Goran Rančić
Kaluđerevo, septembar 2014.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*