Goran Milovanović, Put samospoznaje kroz prizmu zbirke pesama „Svetilnik” Ivana Negrišorca

Filed under: region,Srbija |

Drainac.2.527Goran Milovanović, Put samospoznaje kroz prizmu zbirke pesama SvetilnikIvana Negrišorca

 U Svetilniku, Negrišorac se vraća stilu i izrazu stare srpske književnosti.

Srž ove zbirke pesama- akatist[1] Presvetoj Bogorodici je žanr srednjovekovne književnosti što ukazuje da je ispovest i razgovor s Bogom najbolje moguć kroz tradicionalan molitveni jezik. Vidljivo je ovaploćenje srednjovekovnih toposa[2] (putovanje kao trganje za duhovim prosvetljenjem, način izražavanja- grešni, nedostojni i dr.), oni su oživeli, savršeno uklopljeni u pesme-molitve u kojim su glasovi koji traže istinu i način da žive po zakonima Božijim.

Međutim, sigurno da je u ovakvom načinu pisanja i najveća moć ontološke spoznaje i samospoznaje jer putovanje kao način zadobijanja duhovnog pročišćenja je osnov same knjige Svetilnik. Ona i sama nastaje na putovanju i predstavlja izraz unutrašnjeg ozarenja.

Zato, ovakav pristup savremenom čoveku može izgledati kao vraćanje nečemu zastarelom i prevaziđenom, pa tako na prvi pogled delovati odbijajuće i neprivlačno. U ovoj knjizi  uzeto je čitanje tradicije na optimalan način, ne postoje ideološke konstante koje prave bilo kakve podele (npr. na vernike i nevernike). Bitno je shvatiti da ideja samog pesnika nije u nametanju bilo čega već da se iz svega iscrpe one vrednosti i oni kvaliteti koji nam mogu pomoći u čitanju nas samih.

Poezija treba da „živi od milosti transcendencije što je poslednje saznanje do koga se dolazi u ovo vreme nauke i tehnike[3]”  u kome je nihilizam dominantna religija.

Treba samo malo pažljivog i bez- predrasudnog čitanja da se oseti glas vapijućeg u pustinji, onog koji  traži čistotu u sebi.

Poezija Svetilnika  poziva na uspostavljanje veze sa Bogom –  sa svojom prirodom, sa drugim ljudima i sa svakom tvari. Stoga je ona „nasušno bogoslovlje”[4]poetski nadahnuto, puno ljubavi i prostog duševnog vapaja.

Naslušnost tradicije kao temelj sapoznaje

 O kakvoj je tradiciji reč? To su one vrеdnosti koje su prepoznate, negovane i stekle iskustvo, imale svoju ulogu u društvu. Zato je neumesno nešto odbaciti bez preispitivanja i spoznavanja njihovih često nevidljivih kvaliteta. Srpski narod je još u srednjem veku izgradio prepoznatljivu hrisćansku kulturu koja se od tada nije gasila. Ona je bila čuvar indentiteta i iz nje su se crpeli odgovori na mnoga životna pitanja kako pojedinca tako i celog naroda.

Danas imamo mnogo prividnih sloboda, tzv. „jeftinih reklama” koje nam nameću svoje šablone mišljenja i kretanja unutar istih. Tako ukalupljeni ljudi ne izlaze iz unapred zadatih okvira gde su „uobličeni umovi gotovo na isti način”[5]. Sve manje je prirodne spontanosti i sopstvene kreativnosti. Vidljive su posledice ljudske otuđenosti i samodovoljnosti.

Treba da postoji razvijen kritičarski odnos prema svemu ali je česta sklonost da se u kritičarskom zanosu previde ili zanemare one ,,svetle iskre” koje bi bile od pomoći za dalji proces društvenog kretanja i napretka.

U Svetilniku pesnik je potpuno prihvatio hrisćanski doživljaj sveta i njegove vrednosti. To čini slobodno, bez bilo kakve indoktriniranosti. Pesnik ih i ne preispituje i ne sumnja u njih, on crpi njihove „slatke sokove”.

Time nam poručuje da je osnovni nauk svih spoznaja razumevanje svojih korena, jer upoznavanje onog gde smo i u čemu odrasli, jeste preduslov za dalju izgradnju ličnosti. Samo u dosluhu sa tradicijom čovek može postati stabilna individua spremna da se suoči sa nepoznatim naletima novog.[6] Dakle, čuvati se lažnih sloboda je osnovna opreznost svih. Zato glas iz Svetilnika i moli Bogorodicu da upozna sebe lošeg, onakvog kakavtje,cčuvajućidsessamoobmane.

Hilandar kao ,,Svetilnik” srpske istorije

Svetilnik svedoči hiljadugodišnju istoriju Hilandara od vremena kada Hilandar grade Sava i Simeon pa do današnjeg doba.U pesmama ove zbirke date su mnnoge istorijske činjenice koje u poetskoj raspevanosti bivaju oslobodjene suvoparnih stega. Najviše je osvetljena ličnost Svetog Save, njegovo ktitorsko i uopšte čovekoljubivo delovanje ne samo na izgradnji Hilandara već i svih manastira Svete Gore. Stoga, ne treba da čudi ogromno poštovanje i proslavljanje lika i dela Savinog.

Prikazane su i mnoge ličnosti iskušenika, monaha ali i poznatih naučnika i umetnika- posetilaca manastira.

Pesnik nas kroz te ličnosti uvodi u prostor i vreme njihovog življenja. Lik Teodora Gramatika koji se muči- skriva prepisujući šestodnev posebno je lirski obojen. Tu su car Dušan i carica Jelena za koju se u pesmi  kaže da je „lepa koliko nečastivi može da ukrasi”[7]. To opet skreće pažnju na jedno drugačije sagledavanje lepote. Lepota za čoveka srednjeg veka ima božansku, uzvišenu dimenziju.

Posebnost Hilandara je i njegova udaljenost od Srbije. On simboliše samu težnju dostizanja nečeg dalekog, čistog  i uzvišenog. O lepoti tog mesta govori i Stefan Prvovenčani u Hilandarskoj povelji[8] opisujući Svetu Goru kao delić raja na zemlji. U njoj svako napušta nepotrebne brige zemaljske i uzdiže se do nebeskih prostora.

Ličnosti Vojislava Djurića, Dimitrija Bogdanovića, Dejana Medakovića, Jovana Rajića takodje su smešteni u „roman jedne duše”[9]. Svi su tu da se oslobode učaurenosti i napetosti nepotrebnog pritiska ovosvetskog ili pak, nalaze ucelovljenje svoje mislene nesređenosti.

Ugledavanje na monašku posvećenost i smirenoumlje vodi ka sopstvenom preispitivanju i pokajanju. Osluškujući eho svetih predaka, umetnici skidaju sujetu, nalaze ili obnavljaju vertikalu koja je u svetu prekinuta.

I „nepoznati pesnik s početka 21.veka”[10] u Hilandaru nalazi „lestve”[11] za nebesko uspinjanje. To pokazuje da Hilandar nije samo spomenik istorije nego je  i dalje svetinja velike snage.

Bogorodica je pored svih likova glavna junakinja Svetilnika. Nije slučajno da je akatist posvećen Bogorodici jer je prvi akatist spevan u čast Bogorodice a ona je i zaštitnica Svete Gore i Hilandara. U Hilandaru se nalazi njena ikona Trojeručica.[12]

 Put istinotražiteljstva kroz poeziju Svetilnika

Drama modernog čoveka dostiže svoj vrhunac spoznajom svoje praznine i opuštenosti koju ne umiruju ni materijalno bogatstvo, ni veličina znanja. Kao što i pesnik kaže: ,,Biće ne nalazi punoću i smisao u gordoj nauci i saznanju koje naziva gorkim.[13]” Ne može da prihvati da je sve što se dešava oko njega samo jedna u nizu promena epohalnih kretanja. To ne doživljava kao nešto zdravo već suprotno biblijskoj paradigmi ,,staro prodje,fglegsvegnovogpostade”.f

Togpotvrđujegbežećigodgprivremenog zadovoljstva ,,mekdonaldsovih oaza” i nepotrebnih trzaja svakodnevice.

Slike „tv mreže”[14] koje danima prikazuju „planine s najčistijim izvorima koka-kole”[15] kazuju da atak na mentalnu i duhovnu strukturu ljudske vrste širi svoj zamah. Medijske manipulacije deformišu i onako pomućene i izgubljene ljudske razume. Čovek je u tom zaokruženju stranac, pa on traži nešto ”dovoljno staro”[16] da se u „toplom naručju“[17] oseti kao novorođenče.

Povratak sebi i svom iskonu vodi zabludelog junaka put Svete Gore. U njoj vidi pribežište – “podjoh u tu goru gde život u čistoj čistini uvek iznova počinje“[18]. Stupanjem na Svetu Goru počinje promena, jer to je mesto gde“ svako čezne da bude bolji.[19] Tada sagledava svoju malenkost a iz toga svoju ulogu i moć u ovom svetu.

Svaka pesma ove zbirke je ispovest drugog lika iz različitog vremenskog perioda ali su to ispovesti jednog istog pokajnika i bogotražitelja. Svi vode borbu sa sobom i sa svetom oko sebe a sve u cilju očišćenja i preobraženja duše svoje. Zato su svi oni inoci-monasi, “ljudi od krvi i mesa“ koji se čuvaju greha.

Simbolički, Svetilnik je upravo taj zrak gde se biće ogleda, sagledava sebe kakvog inače ne vidi.

Isihastičko sagledavanje

„Duša Svetilnika“ dalje ponire do najtananijih visina trascendencije i dolazi do zaključka da je „u svetlosti znanje a ne svetlost u znanju“. Dakle, počinje čitanje drugim očima, potvrđuje reč da razum i prazna uobrazilja nisu istinski zalog pravog čitanja.

Dolazi se do „preumljenja“ , do otvaranja velikih prostora gde se nazire tajna Božija „koja naučiti se ne da”[20]. Zato je potrebno putovati na mesta ”koja svetošću svojom obasjavaju ovaj zemni mrak”[21].

Ozarena duša postaje osećajna i spremna da sve Božije voli. Jer ”medju ljudima od neprjatelja boljeg prijatelja nema[22]” U tom traganju za svojim duševnim „ujelenjenjem”[23] nema nikakvog fanatizma. ”Bogotrazenje postaje žedj za ljubavlju”.[24]

„Pomozi mi da zavolim

Buvu što me pod pazuhom gricka, zmiju što umalo,

Na livadi, ne nagazih dok, sklupčana, upijala je

Sunčeve zrake koje ne umem

Da upijem. ”[25]

Potpun mir i zadovoljstvo su potvrda reči da vredi živeti samo za ono što nikakvu cenu nema. Duša postaje posebno čulo koje može da registruje svetlost božanske ljubavi i tu se najjasnije ispoljava isihastički princip: Bog nije pojam koji pripada filozofskim kategorijama, Bog je doživljaj. Zato je celokupno traganje u cilju pronalaska „govora koji čuva tišinu”.

„I tišinu čuću, tišinu s kojom se

S Gospodom razgovara. ”[26]

Na početku zbirke samo su kroz kratke fragmente prikazani elementi savremene stvarnosti čiji ambijent izaziva stalni nemir i „sipkavu strepnju”[27] u samom pesniku.  Na kraju zbirke vidimo da u završnoj pesmi, u „glasu pesnika s početka 21. veka”[28] dolazi do samopoznanja i bogopoznanja.

Njegova merila nisu u kategorijama vremena i prostora već u osećanju večnosti.    Otkriti istinu postojanja za njega znači „u svemu osetiti jedno a u jednom sve i svemu samog sebe.”[29]

Duh isihazma je filozofija potpunog eshatološkog optimizma. To je ideja svečoveka koju

je zastupao Dostojevski, kod nas o njoj pisao N. Velimirović.[30]

Njenu poruku nosi sam Svetilnik. Treba ”izrasti u čoveka što voli i strada”[31].

Vladajuće pozitivističko traženje logike, kako kaže Bogoljub Šijaković, je isprazno mudrovanje koje nas ne uči pameti već razgrađuje habitus našeg bića.[32]

Javna komunikacija mnogo češće služi da nas zavede na pogrešan put. Savremeni čovek  je zarobljen mnoštvom informacija koje mu onemogićuju da ostvari sopstveni mir.

Svetilnik Ivana Negrišorca nam svedoči da je upravo umetnost svetiljka koja nam može otvoriti oči, pokazati pre svega sebe, a onda i poredak u kome živimo.

Kroz ovu zbirku pesama vidimo da poezija crpi vrednosti koje su davno zakopane. Ona ih invocira iz prošlosti i čini živo prisutnim.

Stoga, Svetilnik nam poručuje da se vratimo čistoti srca i obnovimo svest o tradicionalnim vrednostima. To ne znači da se time ide nazad već samo da se temelj zasnuje na nečem čvrstom i proverenom.

 


[1] Akatist u prevodu sa grčkog znači „nesedalan”. Označava pesmu za vreme čijeg čitanja se ne sedi, već stoji. To je pesma pohvalnog  karaktera. Sastoji se od 12 ikosa i 12 kondaka koji se naizmenično ukrštaju. Smatra se da je vizantijski pesnik Roman Melod sastavljač prvog akatista.

[2]Topos- opšta  mesta  u srednjovekovnoj knjiž.

[3]Ivan  Negrišorac, Veznici, Beograd: Vreme knjige, 1991.

[4] Vladimir Dimitrijević, ,,Pesništvo, nasušno bogoslovlje” , u: Ivan Negrišorac pesnik. Priredio Dragan Hamović. Kraljevo:  Narodna biblioteka ,,Stefan Prvovenčani”,  2012.  str. 206.

[5] Vladeta Jerotić, Individuacija i oboženje, Ars Libri, Beograd 2012. str. 78.

[6] T. S. Eliot u svojoj studiji Tradicija i individualni talenat  piše o potrebi  poznavanja tradicije kao neiscrpnom izvoru pesnickog saznanja.

[7] Ivan Negrišorac, Svetilnik. Novi Sad: Orpheus, 2010. str. 168.

[8]Povelja je pisano svedočanstvo kojim se potvrdjuje šta se daruje manastiru. Pored pravnog sadrži i literarni deo teksta. Prvovenčani je napisao drugu hilandarsku  povelju.

[9] Ivan Negrišorac, n. d. (Izraz koji se pominje kao uvodni spev zbirke.)

[10]Ovako glasi i naslov jedne pesme u Svetilniku.

[11]Lestvice su delo Jovana Lestvičnika,  nazvanog  po tom delu. Kasnije postaje opštekorišćen izraz u sredjovekovnoj književnosti. Kao put koji vodi ka Bogu.

[12] Najpoštovanija ikona na Svetoj Gori. Po predanju  ikonopisao  je apotol i jevanđelist Luka. Sveti Sava ju je dobio u Jerusalimu po zaveštanju Save Osvećenog.

[13] Ivan Negrišorac. n.d. str. 28.

[14] Ivan Negrišprac, n. d. str. 15.

[15] Isto.

[16]Isto.

[17] Isto.

[18] Isto, str. 16.

[19] Rajko Petrov Nogo, ”Znanje koje peva”, u: Ivan  Negrišorac pesnik. Priredio Dragan Hamović. Kraljevo: Narodna biblioteka ,,Stefan Prvovenčani”, 2012. str. 14.

[20]Rajko Petrov Nogo, ”Znanje koje peva”, u: Ivan  Negrišorac pesnik. Priredio Dragan Hamović. Kraljevo: Narodna biblioteka ,,Stefan Prvovenčani”, 2012,str. 38.

[21] Isto, str. 239.

[22]Isto, str. 40.

[23]Izraz koji je korišćen u književnosti srednjeg veka. Označava onog  koji žudi za Bogom.

[24]Svetozar Koljević, ,,Između carstva nebeskog i mekdonaldsovih oaza”, u: Ivan  Negrišorac pesnik.            Priredio Dragan Hamović. Kraljevo: Narodna biblioteka ,,Stefan Prvovenčani”, 2012. str. 47.

[25] Negrišorac,Ivan. n. d. str. 65.

[26] Isto, str. 243.

[27] Isto, str 15.

[28]Naslov poslednje pesme Svetilnika.

[29]          Svetozar Koljević, n.d. str. 48.

[30]             Vidi dela:  Reči o svečoveku; Besede pod gorom.

[31]             Ivan Negrišorac, n.d. str. 222.

[32]             Bogoljub Šijaković, Ogledanje u kontekstu

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*