,,Faktivno i fiktivno u romanu POD SENKAMA JESTONIJE (Novi žanr: FAKTI I FIKCIJA)

Filed under: Srbija,zemlja |

Пише: Милош Ристић    

ФАКТИВНО И ФИКТИВНО У РОМАНУ ПОД СЕНКАМА ЈЕСТОНИЈЕ (Нови жанр: ФАКТИ И ФАКЦИЈА)

Радња романа ,,Под сенкама Јестоније“ почиње 24.марта 1999. године, првог дана бомбардовања Југославије (данаш. Србије и Црне Горе) а завршава се последњег, седамдесетосмог дана Нато-агресије. ПОД СЕНКАМА ЈЕСТОНИЈЕ почиње пословицом а завршава се поезијом, песмом ДУГ ОТИМАЧА КОСОВА. Као што видимо, већ у самом старту, ради се ос прези фактивног и фиктивног, чињенице и фикције, историјског и књижевног, документарног и измаштаног, итд. Један од главних ликова, Гаврило, и сам је подвојен. У стварности он је оно што јесте – историчар Гаврило. Међутим, Гаврило поседује другу своју личност а то је Стеван, његов двојник. Песник у њему. На тај начин је и кроз главног јунака спроведен специфичан однос фактовног и фикцијског. Како ће се овај однос развијати и на које начине јављати, видећемо касније. Лик Гаврила, који је, поред супруге Олге, један од главних актера романа, није само удвојена већ и потројена личност, јер се друга његова личност, Стеван, песник, рачва у две личности, примарну Стевана и секундарну Сивца, његову нечисту савест, терцијарну у односу на историчара (Гаврила). Гледано из друге призме, а видећемо да их ово дело садржи више него једну, главни јунак је породица (Тако је у једној призми или димензији, главни јунак Гаврило, у другој породица, у трећој Олга и Гаврило, у четвртој цео српски народ, . .). Породична трагедија се транспонује у националну. Нови рат, фактичко стање, сећа и враћа у стари, поново саоживаљавајући Први светски рат, поново актуализујући и доживљавајући ситуације из породичног корена:

Баба Стевана, своме унуку Гаврилу, ноћас Стевану, причала је да је њен син, Гаврилов отац Стојан, са њом залуд чекао оца Милана, њенога мужа, да се врати из Бугарске. Није га дочекао.

Однос фактивног и фиктивног, историјског и домишљеног, најбоље можемо видети у следећем пасусу:

Бомбардовањем стварно угрожени сродници и суседи беже из домова верујући у амерички спас својих породица. Уверени да тако мора да буде, Шћиптари беже с родне груде као Срби из Хрватске деведесет пете, у време хрватског напада на српско становништво кад је Весли Кларк, сада командант војске Натопакта, америчком вештином из Мостара организовао ,,Олују“, напад на Српску крајину.

        Прво се јавља фактивно, чињенично али се одмах за њега везују реминисценција, враћајући време у време једног другог рата, поређења Албанаца и Срба, прелази се из фиктивног у фикцијско. Три су вида појаве фактовног и фиктивног у ,,Сенкама Јестоније“. Они су:

(1)   дати заједно

(2)   или је само фактивно (присутно)

(3)   или је само фиктивно.

 

Само фактовно:

Принудно ратно кретање становништва уз патње које се не могу избећи погодно је за медијумске јаке утиске у ратној пропаганди. Америка и Европска унија бестидно подешавају слике страве и ужаса преко бројних, свуда достижних информативних агенција. Оне хрле, снимају и емитују стварне и лажне катастрофе; сву бестијалност недела нападача придевају српском роду.

          Чињеница коментарише чињеницу. Највећа мана је што фиктивно треба по природи књижевног дела бити више заступљено и заступано, али потпуно је стилски легитимно и уносити фактовно. Најчешће се у ,,Сенкама Јестоније“ дешава ситуација (1), затим ситуација (2) и на крају ситуација број три (3). Често је и сам стил смењујући, односно фикцијско

            У Гавриловом воћњаку цветају трешња, кајсије и џанарика.Њу је дивље изниклу Гаврило посебно неговао. Подсећала га је на дрво на које се пео у детињству да би седећи на грани јео жуте сочне плодове. Крушке пупе. Оклевају још голе шљиве и јабуке. У башти цветају нарциси у групама. Лале избацују пупољке у редовима. На дворишној чесми оживљава у зиму потамнели бршљен. Успузао са земље и прекрио свод чесме у луку. Чини је зеленим грмом. Гаврило реже лозу на вињаги која продужава улазну терасу, реже руже пред бочном терасом на коју се приземно излази из дневне собе.

              претходи документарном, историјском, чињеничком, дневном, оном како је заиста било:

              Олга предлаже да се деци у Јагодини не телефонира често. Разговорима им не помажу, појачавају им страх и увећавају неизвесност. У склоништу су, нека мирују, закључила је. Јуче поподне су купали дете баш кад је оглашавана ваздушна опасност.

             Ни једно од троје у кући не прати програм на телевизији. Гаврило не укључује радио због одвратног певања завијајућим гласом, јецања неке певачице које надилази врх кича.

          у ком се, пак, настоје верно приказати догађаји и доживљаји.

У Бору се дешава ужа, породична радња романа, која се шири у националну. Али и у Јагодини. А и су свим другим градовима који постају жртве Нато силе или жртве очекивања и страха. Са те стране, и сами градови су јунаци романа, ликови који трпе радњу. На моменте се чини да је главни, кровни лик романа ПОД СЕНКАМА ЈЕСТОНИЈЕ сам еп ЈЕСТОНИЈА као фактичко и фиктивно дело, које постоји као објављена књига и постоји као књига у књизи, и као лик, и као фикција, и као мотивација. Што се тиче лика, а и других ликова које смо побројали, врло је тешко одредити који је лик главни или који су главни ликови романа. Међу свим другим ликовима који се јављају и којих има далеко више, ови, до сада набројани чине се као главни лик романа, у зависности којој од три-четири призме романа припадају. Или чак пет (Гаврило, породица, Олга и Гаврило као брачни пар, градови и цео српски народ, Јестонија као еп и књига). Лик саме ЈЕСТОНИЈЕ је интересантан. Он је жив а споља је мртав. Она долази у додир са другим ликовима, збивањима, акцијом романа, итд. Такође, она дефинише сам наслов романа ПОД СЕНКАМА ЈЕСТОНИЈЕ и роман као такав. Јестонија је у роману истовремено унутрашњи лик Гаврилов, још више Стеванов, а још више оног Мирослава Чудног, који је измислио, или, како писац дефинише ,,спевао“ ту реч ,,Јестонија“ а који гине на ратишту Славонског брода почетком деведесетих година двадесетог века. Јестонија – и јесте и није – то је Јестонија, да парафразирамо њено разрешење. Тиме и Јестонија сама, као простор, као земља, од бивше Југе ка ужој, постаје лик романа. ЈЕСТОНИЈА у два смисла: земља ЈЕСТОНИЈА о којој пева еп ЈЕСТОНИЈА. Други јунаци (ликови), током развоја романа али и рата, постају видљиви кроз лик Јестоније. Тако је Натопакт ,,јестонски монструм“.

Све је удвојено, подвојено, разобличено. Баш као фикција и факти. Машта и реалност. Машта у реалности. Реалност у машти. Тако имамо појаву два Кларка. Један Кларк је жив и суров, други је више пластичан и идеализован:

 Ремзи Кларк, онај други Кларк, супротног схватања од Веслија Кларка, команданта нападача, посетио је Београд и осудио америчку агресију и повреду људских права гражана Југославије. Београдски универзитет је Ремзију Кларку, ранијем вррховном тужиоцу Америке, доделио титулу почасног доктора за одбрану људских права.

           На тај начин се однос фактивног и фиктивног реализује и као однос стварности и идиле, и као однос зла и добра.

Што се тиче самог стила, факти у роману надвладавају фикцију, те, у том смилсу, ово није класичан роман, већ роман делом у жанру историјског романа а делом мемоари или дневници са елементима фикције. Иначе, по својој структури и организацији он то свакако јесте, али није средствима којим је та структура испуњена, спроведена у дело. Оно што најбоље описује ову књигу јесу факти и фикција,  те би пре овим жанром, измишљеним након читања ПОД СЕНКАМА ЈЕСТОНИЈЕ, окарактерисао је, него ли оним првим. ПОД СЕНКАМА ЈЕСТОНИЈЕ је изузетна ФАКТИ И ФИКЦИЈА (термин се лако може запамтити, као научна фантастика где такође имамо две одреднице у имену жанра). А да је она то нека ми као доказ послужи пример из ње:

Крепки рагбиста пријатна изгледа, кад не игра,, мирних покрета и промишљених реченица, своје летње одморе у Бору продужавао је, говорило се, због девојака. Открио је Вељку да се у Бору осећа лагодно. У летњим вечерима на улицама се налази неспутана, дружељубива и отворена омладина која му помаже да се опусти. Младићи и девојке после школе проводе летње дане на језеру, вечери на корзоу или на седељкама, у групама растуреним пред Домом културе. Осваја га њихова лежерност и привлажи отвореност којом се друже. Дружења младих у Крезоу могућа су подељеним и затвореним круговима, на одређеним местима доступним тачно одређеној деци, окупљеној пред родитељским условима.

         Овај пасус је најбољи пример споја фактовног и фиктивног, чиљеничког и књижевног. Он почиње фикцијом, меша се са фактима, и при крају прелази у чисте факте. To je показатељ где треба ићи у следећој књизи (осим ако се не жели роман), дакле задржати се у и над фикцијом, на приповедању више измаштаном, опуштеном, ослобођеном за фикције и различита тумачења и читања, без тежње да се дефинише, и тачно одреди, налик чињеницама, налик статистици. Пустити машти на вољу. Измислити свет. Што више, наравно, ако је могуће и сврсисходно, избегавати реалне одреднице, места, тачности, знано. Описати стварност на један други начин, што даље од онога како је већ видимо. Но, уколико се жели остати у жанру факти и фикција,  онда је све у реду и на свом месту. То има својих естетских вредности и оправдања. Али је најбоље да се не иде из фикције у факте већ да се из факта рађа фикција, нпр. баш као са развојем лика Клинтона у ПОД СЕНКАМА ЈЕСТОНИЈЕ. Он је у почетку лик Клинтон (појединац), од кога касније постају клинтониди (људи, маса) а затим и клинтонштина, као мото, начин живљења и опхођења.

Постоји једна важна ствар коју треба рећи о ,,Сенкама Јестоније“ да би ствар била јасна. Књига ПОД СЕНКАМА ЈЕСТОНИЈЕ или како смо је скраћено звали ,,Сенке Јестоније“ има елементе политичког романа, али само елементе. Она није политички роман. А делом јесте историјски. Однос факта и фикције, спроведен је кроз однос осећања и сећања, осећања садањих сапатњи и муке погибија и сећања истих из рата са супротног краја 20.века, његовог почетка, што је иновативно и чило спроведено кроз однос прозе, која је послужила као средство за исказивање факта, и поезије, као средства за искажај фикције:

Новинар је завршио свој извештај, а потрешени укућани се разишли кући.

            Стевана, баба Стеванова по оцу, причала је да многим српским војницима и цивилима страдалим у зиму и пролеће деветсточетрнаесте и петнаесте године при преласку преко Албаније у Грчку, никад нису одржана опела.

            Стеван се опростио од њих својим опелом које је одржао у Јестонији осамдесет година касније:

                             Каљави и гладни, уморни, срљали сте,

                             умирали, црвљали се и распадали

                            трпани у земљу или спуштани у море рибама.

                            Вешани сте и клани, паљени с домом и робљени.

                            Неупокојени, заузели сте гробове остарелима.

                            Мало сте бразда изорали. Ко ће орати?

               Није згорег да споменемо, мада смо већ раније објаснили у назнакама, да наслов романа ПОД СЕНКАМА ЈЕСТОНИЈЕ има два разрешења: 1.под сенкама Јестоније – епа Јестоније и 2.под сенкама земље Јестоније.

Кључна реченица која је окосница романа а чини се и рата је:

Убијање Срба је оправдано.

             ,,Сенке Јестоније“ су, поред свих набројаних односа преко којих и којима је артикулисан однос фактивног и фиктивног, исказале овај однос и кроз релацију медијско-истиносно. Као и кроз однос национално и свељудско који се најјаче огледа у паралели између помаме против Јевреја у другом светском рату и помаме против Срба у трећем немачком рату против Срба и двадесетом веку.

Постоји, поред само фиктивног и само факта, и поред фикције и факта, још један тип јављања, заправо подтип овог трећег типа, а то је да некада факти и фикција нису дати само скупа већ се и допуњавају, факт служи фикцији а фикција факту:

Смејали су се са осећањем олакшања што су заједно. Поведе се и озбиљна расправа о могућим исходима рата. Деша превиде крај рата неповољан за Југославију, али Биља посумња у такве доста бројне процене и закључке. Ивча је у праву кад је оптимиста, верује Надица, али и страхује слушајући Дешина страховања заснована на моћи ове друге стране.

            Док су рат и ратно, стварносно и чињенично дати у Гавриловом мишљењу и деловању, Олга, његова супруга, представља оно супротно. Она је сама метафора мира, постојаности и наде. То је још један однос фактивног и фиктивног, поред оног у самом Гаврилу, између Гаврила и Стевана. Главни ликови, Олга и Гаврило, јесу фикција и факти, у једној призми:

Гаврило је уверен да су тачне новинске приче  да је енглески министар спољних послова Кук ноторна пијаница која се не трезни од састанка у Рамбујеу, а да је Блер промашен председник владе каквог достојанствена Енглеска никад није имала.

Олга не види користи за Србију од тога што се говори о енглеској господи. Сита је и рата и разговара о рату и страха од бомбардовања. Седа и плете. Она вечито плете. Сви у породици носе њене плетене јакне, џемпере и пуловере.

Закључци

Показали смо да је ПОД СЕНКАМА ЈЕСТОНИЈЕ књига неправедно окарактерисана припадношћу романескном жанру. Она је нови жанр – ФАКТИ И ФИКЦИЈА.

Показали смо која су три основна вида појаве фактивног и фиктивног, и један подтип скупне појаве обеју форми.

Пронашли смо неколико, скоро десетак, односа кроз које је артикулисан основни  однос, однос фактивног и фиктивног.

One Response to ,,Faktivno i fiktivno u romanu POD SENKAMA JESTONIJE (Novi žanr: FAKTI I FIKCIJA)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*