Uskrs je praznik posvećen Hristovom vaskrsnuću. Uvek pada u nedelju nakon punog meseca, koji dolazi nakon ravnodnevnice, što čini Uskrs pokretnim praznikom koji se može pomerati u razdoblju od pet nedelja ili 35 dana. Najranije može pasti 22. marta/14. aprila, a najkasnije 25. aprila/8. maja. U prvoj varijanti, on se obeležava pre Blagovesti, a u drugoj nakon Đurđevdana. U narodu Uskrs je poznat i pod nazivima: Vaskrs, Vazam, Veligdan ili Velik-dan.
Ovaj praznik nije bogat običajim u onoj meri u kojoj bi to odgovaralo njegovom značenju. Pretpostavlja se da „siromaštvo“ njegovog običajnog života proističe iz njegove pokretljivosti. Običaji koji se održavaju na taj dan usko su povezani sa crkvenim učenjem u crkvenom praksom. S jedne strane, crkva je još u davnoj prošlosti usvojila neke paganske rituale i vezala ih za svoj najveći praznik. Sa druge strane, narod je usvojio crkvene rituale i interpretirao ih na svoj način.
Na Uskrs je običaj da se svako dete protrlja uskršnjim jajetom po licu, jer se veruje da će tako biti zdravo i rumeno. Iz istog razloga se deci daje da prvo okuse vino. U nekim turskim izvorima, Uskrs se naziva praznikom crvenih jaja. Skup običaja vezanih za bojena i šarena jaja predstavlja najuočljivije obeležje ove svetkovine. Kao praznik Hristovog uskrsnuća, to je dan radosti, veselja, druženja među ljudima. Uskršnja jaja bila su sredstvo kojim se to sveopšte raspoloženje izražavalo. Ona su se razmenjivala, darovala. Međutim, verovali su da ona poseduju i određena magijska svojstva. To se prvenstveno odnosilo na jaja obojena u crveno. Seljaci su se umivali vodom u kojoj su ona prenoćila, verujući da će im to obezbediti zdravlje. Najznačajniju ulogu u tom pogledu imalo je jaje koje je prvo obojeno. Ono se čuvalo preko cele godine i koristilo kao zaštita od bolesti i vremenskih nepogoda.
Na ovaj veliki praznik seljaci su se često pričešćivali. U Šumadiji, npr. se se pričešćivali u crkvi. Narod je govorio da u crkvu tada idu samo „godišnjaci“, tj. oni koji se u crkvi pojavljuju jednom godišnje. Međutim, u drugim krajevima pričešćivali su se i na drugi način. Odlazili su u prirodu i uzimali pričest koja se sastojala od pupoljaka leske i glogovog lista. Neki su se tom prilikom i ispovedali. Kao primer takvog rituala Borivoje Drobnjaković navodi reči jednog seljaka koji kaže kako uoči Uskrsa stane pod lesku i moli je da mu oprosti grehe. Nakon godinu dana ode da poseti lesku i ako se drvo osušilo, onda znači da nije kazao pravu istinu prilikom ispovedanja.
Obzirom da je Uskrs predstavljao kraj velikog posta, na taj dan je svako domaćinstvo priređivalo svečani ručak, a ponegde je bilo i kolektivnog obreda pod zapisom. Svi su se trudili da ručak bude bogat i raznovrsan, mada je neretko ovaj praznik bio vreme najveće oskudice. Ljudi su se snalazili, a na trpezi su morali biti uskršnja pečenica, obično ovca ili prase. U nekim krajevima, pre svega u istočnoj Srbiji, gde je htonski kult bio razvijen, živi su uskršnju trpezu delili sa mrtvima. U Homolju su na prvi i drugi dan Uskrsa nosili na groblje bojena jaja, kolačiće i drugu hranu i piće, koju su delili za dušu mrtvima.
Ponegde su uskršnji ručak meštani obavljali zajednički. Po pravilu, prvog dana Uskrsa se ne ide u goste, već se to čini sutradan. Posebnu draž svetkovini su davala bojena i šarana jaja, koja su se iznosila nakon ručka. Za ovaj praznik je običaj da se svakom gostu da po jaje, a u zapadnim krajevima onoj kući, koja je te godine udala kćer, treba dati tri puta više nego drugoj.
Brojna su verovanja o Uskrsu. Negde su prvo, a negde bilo koje jaje zakopavali u mravinjak. Po jednima to se činilo za sreću, a po drugima da će kokoške nositi onoliko koliko nose mravi. Verovalo se da oni koji umru kroz tri dana uskršnjeg praznika, ulaze kroz otvorena vrata u raj, jer je pakao zatvoren.
Uskrs je ne samo najveći, već i najstariji hrišćanski praznik i spominje se još u II veku. On je nastavak pashe, najvećeg jevrejskog praznika. Postanak i cilj jevrejske pashe nije sasvim jasan: biblijska tradicija objašnjava praznik tako što laže da one noći kada su se Jevreji spremali za bekstvo iz Misira, Bog je poslao anđela smrti da prođe kroz Misir i pomori sve prvence i kod ljudi i kod stoke. Da ne bi stradali jevrejski prvenci, naredio im je da zakolju jagnje, pashu i njegovom krvlju obeleže vrata i dovratke, pa će ih anđeo smrti zaobići. Jevreji su praznovali Pashu kao uspomenu na izlazak iz Misira. Hrišćani, oni koji su po rođenju bili Jevreji, nastavili su da praznuju Pashu za vreme prvog punog Meseca, nakon proletnje ravnodnevnice i tom prilikom su se sećali Isusovih stradanja, i možda proslavljali njegovo vaskrsenje.
Centralno mesto ovog praznika ima običaj bojenja, poklanjanja i ritualnog jedenja jaja. Običaj bojenja jaja je poznat i drugim narodima u Evropi, pa se postavlja pitanje koji je cilj i poreklo uskršnjih jaja.
Činjenicom da iz jajeta nastaje život određena je i njegova uloga u religiji i mitologiji. Ono je figuriralo kao izvor života, ponekad i kao izvor svega postojećeg. Mit o postanku sveta iz jajeta bio je poznat mnogim starim narodima: Feničanima, Vaviloncima, Egipćanima, Kinezima…
Od davnina ljudi su nastojali da iskoriste tu životvornu moć i o tome svedoče primeri iz narodne kulture. Uz pomoć jajeta se olakšavao porođaj. Negde pred sam porođaj, a negde još za vreme svadbe, ženi su u grudi stavljali jaje ili su ga provlačili kroz njenu odeću. Verovali su da će ona lako roditi. Ovaj uticaj na plodnost nije delovao samo na ljude, već i na plodnost useva i stoke. Njega su seljaci koristili u obredima za prvu mužu. U tim prilikama jaje se obično razbijalo i zakopavalo, i tako razbijeno pomešano sa mekinjama, davano stoci kako bi se ona razmnožavala kao mravi.
Kod Srba, kao i kod drugih evropskih naroda, predstave o životvornoj moći jajeta, vremenom su dobile hrišćansko obeležje. Posebnu moć narod je pripisivao jajima koja su bojena i šarana uoči Uskrsa. Međutim to je praktikovano i za vreme nekih drugih praznika: Istočni petak, Tomina nedelja, Robusni ponedeljak, spasovdan, Đurđevdan, Markovdan, ali su to uglavnom bili lokalni običaji.
Uskršnja jaja su bojena i šarana tokom Velike nedelje, najčešće na Veliki četvrtak i Veliki petak. Taj posao su mogle obavljati samo određene osobe i to po strgo utvrđenim pravilima. Bojenje jaja je starije od šaranja.
Hrišćanska crkva je kasno prihvatila taj običaj. Prvi put se bojenje jaja pominje u XII veku, a u našim krajevima i mnogo kasnije. Nije se pridavao isti značaj svim jajima. Predmet posebnog obožavanja je crveno, prvo obojeno jaje. Zvali su ga „čuvarom“, ali su se mogli čuti i drugi nazivi: čuvarkuća, stražar, strašnik itd.
Crvena jaja su korišćena u magiji plodnosti, a najčešća je bila njihova upotreba u zaštiti ljudi i, pre svega, njihovog zdravlja. Zaštitna moć prvog uskršnjeg jajeta protezala se i na imovinu seljaka, na njegovu kuću, useve, stoku, a korišćeno je i kao zaštita od grada.
Uskršnje jaje je moglo biti i opasno, pa se svaka greška u rukovanju sa njim plaćala. To, po Bandićevom mišljenju, pokazuju određene zabrane. Najpoznatije su zabrane za čobane: nisu smeli da jedu jaja za vreme praznika, jer bi im stradala stoka.
Izvor:D.Sinani
Pročitajte i:
