Ema Stevanović – Božić

Filed under: region |

Dan Hristovog rodjenja, Božić (25. decembar/7. januar), srpski seljaci smatraju velikim i uz Uskrs, najvećim kalendarskim prazikom. Srbi su Božić slavili tri dana. Prvi dan je najvažniji i običajima najbogatiji. U vreme ovog praznika, niko nije radio. Međutim, verovalo se da neke poslove treba baš tada, makar simbolično, započeti. U tom slučaju domaćinstvo bi uspešno poslovalo tokom čitave godine. Božić je tretiran kao početak godine, a bilo je mnogo običaja te vrste. Oni su se razlikovali u zavisnosti od kraja. Na prvi dan Božića, negde i sva tri dana, hranili su živinu u krugu napravljenom od konopca, kojim je prethodno bila vezana božićna slama. Činili su to kako bi kokoške nosile mnogo jaja i kako ne bi napuštale krug domaćinstva.

Nekad se na sam dan Božića, na početku godine, očekivao dolazak nekog natprirodnog, božanskog bića. Njegova pojava očekivala se sa nestrpljenjem, a ukućani su se pripremali da ga dočekaju na dostojan način. Negde su se božanskom gostu obraćali i pozivali za sto, a njegov dolazak je bio i scenski prikazan. On se pojavljivao u liku položajnika ili položenika. To je bila osoba koja je na Božićno jutro prva ulazila u kuću. Često je to bio i jedini posetilac, jer je ovaj praznik svako proslavljao u svom domu. Položajnik je mogao biti i namernik, ali su ga najčešće unapred birali i pozivali. Po pravili, uloga se namenjivala odraslim muškarcu, a ponekad i muškom detetu. Bilo je i izuzetaka. U istočnoj srbiji, položajnik je mogla da bude i žena, odnosno devojka. Izbor je padao na batliju, osobu koja je srećna i drugom donosi sreću. Uloga ovog gosta je nedvosmislena. On je, na početku godine, donosio sreću i napredak.

Za svoju ulogu, položajnik se brižljivo pripremao. Morao se pridržavati nekih zabrana. Npr. pre polaženja nije smeo da stavi bilo šta u usta, odnosno prvi put bi to učinio u kći u koju polazi. Idući u posetu, izbegavao je susrete sa ljudima, jer su prve čestitke trebale da budu upućene domaćinu, koji ga je očekivao. Položajnik je pripremao i odgovarajuće poklone. Obično je nosio polaznički kolač za domaćicu, vino ili rakiju za domaćina, nešto novca za badnjak ili ognjište. Poneo bi i pšenicu koju je posipao po kući i ukućanima.

Susret položajnika sa ukućanima bio je regulisan brojnim propisima, u kuću bi zakoračio desnom nogom, jer se desna strana smatrala srećnom. Zatim bi čestitao praznik i posipao pšenicom kuću i sve prisutne. Domaćica mu je uzvraćala na isti način, posipajući gapšenicom i drugim žitnim zrnevljem. Zatim je položajnik prilazio ognjištu i džarao po vatri, nastojeći da izazove što više varnica, pri čemu bi domaćinu poželeo stoke (ovaca, kokošaka, goveda, konja, svinja, ….) i svega drugog, onoliko koliko je varnica prsnulo. Pomerao je unapred pregorele delove badnjaka, kako bi domaćinstvo napredovalo te godine, a novac je stavljao na ognjište kako bi ono bilo bogato. S istim ili sličnim ciljevima, magiji su pribegavali i ukućani. U nekim krajevima su položajnika ogrtali guberom ili mu izmicali stolicu kako bi seo na pod (sa željom da sreću, koju on predstavlja, „zakuju“ za kuću). Pri odlasku položajnika su darovali. Davali su mu deo odeće, nešto od hrane, a obavezno kolač posebno pripremljen za njega.

U pojedinim predelima, pored ljudskog, postojao je i životinjski položajnik. Najčešće je to bila ovca, zatim svinja ili petao. Životinjskog položajnika uvodili su u kuću, čestitali mu Božić. Za životinju je, kao i za čoveka, bio pripremljen poseban kolač.

U vreme božićnog praznika domaćinstvo je primalo i neke druge posetioce. To su bile grupe mladića ili mladjih oženjenih ljudi koje su obično nazivali koledarima. Oni su išli od kuće do kuće i pevali koledarske pesme, u kojima su izražavali želje za napretkom kuće, za srećom i zdravljem ukućana. Pesma je bila praćena odgovarajućim magijskim postupcima. Koledari su imali posebne uloge i bili maskirani u skladu sa tim. Maske koledara i njihovo ponašanje jasno pokazuje da su oni predstavljali natprirodna bića i da je njihova uloga slična položajnikovoj, a koledarske povorke su izbegavale jedna drugu. Njihov susret se često završavao sukobom, tučom, ponekad i ubistvom. Verovalo se da je to loš predznak za selo.

Kao na Badnji dan, tako se i na Božić velika pažnja posvećivala prazničnoj trpezi. I božićna trpeza morala je da bude bogata, da obiluje raznim jelima, jer je to slutilo obilje u toku cele naredne godine. Bilo je i razlika. Dugi post je bio završen, pa su i posna badnjedanska jela, bila zamenjena mrsnim. Ručalo se u svečanom raspoloženju. Pre ručka, ukućani bi tri pua obišli oko trpeze, medjusobno se ljubili, izmenjujući čestitke i pozdrave „Mir Božji, Hristos se rodi“. Na taj način, posvadjani su se mirili i praštali uvrede jedni drugima. Zatim su palili sveću i molili se. Tokom praznika trpeza se nije sklanjala. Sve se ostavljalo onako kako je bilo kada je ručak dovršen. Ako se božićna trpeza tretirala kao zalog budućeg blagostanja, onda bi se njenim prevremenim uklanjanjem to blagostanje ugrozilo.

Nisu sva jela na božićnoj trpezi imala isti značaj. Posebna pažnja se posvećivala, npr. Božićnoj pečenici. Za tu svrhu, najčešće se klala svinja, a u nekim, posebno zapadnim krajevima i ovca. Za pečenicu se birala životinja sa odredjenim karakteristikama. Često je morala da bude bela i bez ikakvog telesnog nedostatka. Njeno ubijanje obavljalo se na ritualni način. Obično se to činilo prepodne, dok dan napreduje. Izbegavala se upotreba sekire, već je korišćen isključivo nož. U nekim krajevima su životinju ubijali udarajući je krupicom soli u čelo. Time su, kako Špiro Kulišić smatra, sebe štitili od osvete njene razljućene duše.

Božićnoj pečenici pripisivali su i izuzetnu magijsku moć. To se posebno odnosilo na krv ubijene životinje. Pre svih, njime bi se omrsio domaćin. Ponekad bi liznuo malo krvi iz „zakolja“, mesta na kome je načinjena smrtonosna rana, i ako preneo na sebe nešto od njene magične snage. U nekim krajevima krv pečenice se mešala sa zrnevljem kukuruza ili bi bila umešena u poseban obredni kolač. Tako pripremljena, davala bi se ljudima ili stoci kao lek pretiv odredjenih bolesti. Po verovanjima, lekovita svojstva posedovali su i neki delovi pečenice: jabučica, srce, bubreg, jetra i slezina. Pojedine delove su čuvali odredjeno vreme i koristili ih u magiji. Npr. U Šumadiji su glavu ostavljali do Malog Božića i tako stavljali u mravinjak, a plećka je čuvana do Bogojavljenja, kada je služila za gatanje.

Značajnu ulogu su imali i božićni kolači. Najvažniji, a negde i jedini, kolač bila je česnica. Ona se mesila od pšeničnog, negde i od projinog brašna, sa vodom koja se donosila pre izlaska sunca. Bila je ukrašena različitim figurama od testa, a u nju su se stavljala različita znamenja: novčić, „jaram“, „čekić“, žitno zrno, ljuska od jajeta… Česnicu su svečano lomili za vreme ručka i svaki ukućanin je dobijao po komad kolača. Prema onom što bi u njemu našao, predvidjalo se kakva će mu biti naredna godina, kao i u kom poslu će imati najviše uspeha. Delovi česnice su, takodje, korišćeni u magijskom lečenju i magijskoj plodnosti.

Na božićnoj trpezi stajala je i posuda u kojoj su bile izmešane razne vrste žita i drugog zrnevlja (pasulja, sočiva i sl.). Ova smeša se nazivala varicom ili panaijom i u nju je bila zabodena sveća. Poput drugih jela na trpezi, varica je, kako primećuje Drobnjaković, predstavljala neku vrstu magične anticipacije bogatstva i obilja domaćinstva u godini koja počinje, što je bio i glavni cilj božićnih običaja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*