Ema Stevanović – Badnji dan

Filed under: region |

Božićni praznici zauzimaju centralno mesto u narodnom kalendaru. Dva najznačajnija i nabogtija praznika tog ciklusa su Badnji dan i prvi dan Božića. Badnjedanski i božićni običaji medjusobno su se prožimali i činili jedinstvenu celinu. To njihovo jedinstvo se ogleda i u narodnom govoru. Mnogi običaji započeti na Badnji dan samo su se nastavljali na Božić. Ipak, oba praznika su imala svoje specifičnosti.

Božićni praznici su posvećeni Hristovom rodjenju. Medjutim, narod ih je proslavljao na način koji se teško može okarakteristai kao hrišćanski. Većina badnjedanskih i božćnih običaja utemeljena je na saznanju da tih dana počinje nova godina i na verovanju da se baš tada odlučuje o sudbini domaćinstva u narednom jednogodišnjem periodu. Gotovo sve magijske ili kultne radnje za vreme ovih praznika bile su inspirisane težnjom da se obezbedi sreća i napredak u godini koja dolazi. Najznačajniji rituali te vrste bili su vezani za badnjak. Njemu su srpski seljaci ukazivali posebno poštovanje. To se vidi iz načina na koji se ovo drvo seklo. Po njega su u šumu išli isključivo muškarci. Najčešće ga je sekao sam domaćin. Ovaj ritualni čin je obavljan pre izlaska sunca. Drvo se nije smelo dodirnuti golom rukom, pa je onaj koji ga je sekao nosio rukavice. Pre nego što bi počeo da ga seče, svečano bi mu se obraćao: zaželeo bi mu sretan praznik i molio ga da donese sreću i napredak njemu i njegovoj porodici. Tom prilikom prinosio mu je i neku vrstu žrtve: obasipao bi drvo zrnevljem žita ili kukuruza ili bi mu darivao kolač, pripremljen za tu priliku. Badnjak se uvek sekao sa istočne strane. Pazilo se da se ne „muči“. Sekli su ga bez zadržavanje, a ponekad su nastojali da ga obore jednim udarcem. Ako u tome ne bi uspeli, morali su ga lomiti rukama. Smatralo se povoljnim ako badnjak na mestu preseka dobije „bradu“, odnosno antropomorfni oblik. Tako bi dobio izgled natprirodnog bića, kakvim su ga ponekad i zamišljali.

Za badnjak se nije moglo odabrati bilo koje drvo. Za tu svrhu u istočnoj i južnoj Srbiji birali su cer, dok su se u zapadnim krajevima opredeljivali za hrat ili bukvu. U istočnim i južnim krajevima obarali su jedno, a u zapadnim tri drveta. Bilo je i drugih varijanti. Negde se u kuću donosio jedan badnjak, pa se onda delio na tri dela, negde je bilo onoliko badnjaka koliko je muškaraca u kući, negde se poseban badnjak namenjivao položajniku i dr. U novije vreme nailazi se na kolektivne, seoske badnjake. Uobičajeni su kod kolonista u Vojvodini, koji su za tu priliku donosili droiz Bosne.

Vrativši se iz šume, domaćin je stavljao badnjak uz kućni zid, ispod strehe. S prvim mrakom drvo se unosilo u kuću, i to s „glavom“ unapred. Okupljeni ukućani su svečano dočekivali domaćina, razmenjujući božićne čestitke i iskazujući želje za napretkom i srećom. Badnjak se stavljao na ognjište i to tako da mu deblji kraj bude okrenut ka zapadu, ponekad i prema ulazu u kuću. Nakon toga, obavljali su odredjene magijske radnje. Ponašanje u toj prilici razlikovao se od kraja do kraja.

Prema drvetu na ognjištu, ukućani su se ophodili kao prema natprirodnom, božanskom biću. Kitili su ga, celivali, a zatim bi mu prinosili darove. Najčešće su ga posipali pšenicom i prelivali vinom. „Ishrana“ badnjaka imala je i lokalne varijante. U Šumadiji su mu prinosili pomalo od svakog jela pripremljeog za prazničnu večeru, a u nekim selima južne i istočne Srbije napravili bi rupu u drvetu i u nju sipali vino i med. Pošto bi mu ukazali dužno poštovanje, badnjak su spaljivali. Dok je drvo gorelo na ognjištu, svi ukućani su morali da budu budni. Vremenom je ovaj običaj redukovan. Samo je jedno lice ostajalo kraj badnjaka, a pretpostavlja se da je i dobio drvo po tom bdenju. U svim krajevima se pazilo kada će badnjak da pregori i zatim se vatra gasila vinom. Trenutak pregorevanja smatrao se kritičnim, pa su za njega bila vezana mnoga gatanja. Ako bi, npr., neka od žena, devojaka ili devojčica primatila prva „kraj“ badnjaka, onda se verovalo da će biti više ženskih jaganjaca u nastupajućoj godini i obrnuto.

Bilo je jasno izraženo uverenje da badnjak, kao neka vrsta božanskog bića, mora „umreti“ kako bi se ponovo „rodio“. On nije vaskrsavao u prvobitnom obliku, ali su njegovi ostaci imali istu moć kao i samo drvo. Od delova pregorelog badnjaka u Šumadiji su pravili krsteve i nosili ih u njive ili štale, na Fruškoj gori su te delove vešali na granje rodnih voćnjaka. Cilj tih postupaka je prenošenje plodonosne moći svetog drveta na useve, voće, stoku i garancija sveopšteg napretka.

Danas se u gradovima, ali i u selima, posebno vojvodjanskim, pored  ili umesto badnjaka može videti ukrašeno božićno drvo, odnosno jelka. Na njega se stavljaju posebni ukrasi, a pod njega pokloni. Običaj je primljen u novije vreme iz srednje Evrope, ali se uklapa u straiju tradiciju. Radi se o kićenju kuće i ostalih zgrada, zelenilom, što je praktikovano posebno u zapadnim krajevima. Verovalo se da se vitalna snaga zelenila prenosi na domaćinstva i njegove pripadnike i to u vreme božićnih praznika, kada je ona najpotrebnija.

Sličnu ulogu je imala i božićna slama, koja se u kuću unosila zajedno sa badnjakom. Unošenej slame narod je tumačio činjenicom da se tek rodjeni Isus ležao na njoj. Medjutim, običaji u vezi sa slamom nisu bili u skladu sa takvim objašnjenjem. Nakon što bi je uneli u kuću, posipali su je po podu, a preko nje razbacivali orahe. Osoba koja je to činila, domaćin ili domaćica, počela bi da kvoca, dok su ostali pijukali. Mislili su da će kokoške zbog toga bole nositi jaja. Sa slamom se postupalo slično kao i sa ostacima badnjaka. Nosili su je u kokošinjac, pčelinjak ili ambar, a njom su obavijali i stabla voća. Ona je korišćena kao rekvizit u magiji plodnosti.

Na slamu su obično prostirali neku vreću ili asuru i iznosili prazničnu večeru. U severnim i zapadnim krajevima to je davno napušteno. U tim krajevima se vrčeralo za stolom, ali je slama bilarasuta ispod njega. Badnji dan je bio poslednji dan šestonedeljnog posta, pa su se na trpezi nalazila samo posna jela. Istovremeno večera je bila bogata i raznovrsna, jer se verovalo da će takva biti i nastupajuća godina. Seljaci su se trudili da u jelovniku bude zastupljeno sve ono što je rodilo u njivama, baštama, voćnjacima. Nekim jelima pripisivali su poseban magijski ili kultni značaj. To se odnosilo naobredni kolač (orahicu), koju su lomili pre večere. Obavezno su na trpezi bili med, beli luk, pasulj, kupus, riba, kao i orasi, lešnici, jabuke, suve šljive. Većina tih jela javljala se i u kultu mrtvih, pre svega na daćama. Zato se pretpostavlja da je badnjedanska večera figurirala kao žrtveni obred posvećen porodičnim pokojnicima i precima.

One Response to Ema Stevanović – Badnji dan

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*