E-novine: Nin za sve pare

Filed under: ninova nagrada,polemike,region |

Piše: Vladimir Arsenić

Sada, nakon što je komedija završena, ostaje da vidimo kako će Ninov žiri preživeti napade javnosti kojih je sve više. Bojim se da će, poput svake afere u zemlji Srbiji, sve nastaviti da teče istim tokom. Ako su Dulić, Jeremić, Dinkić, Milosavljević i kompanija još uvek ministri, šta to sprečava Vasu Pavkovića i pobratime i posestrimu iz žirija da nesmetano nastave sa radom i naredne godine. Moral, odgovornost i kompetencija svakako ne

“Pa to je nečuveno!” Tako bi trebalo da glasi reakcija svakog iole upućenijeg poznavaoca srbijanske književnosti i zbilje na vest o dodeli Ninove nagrade Gordani Ćirjanić. I da budem iskren, nekoliko takvih reakcija je i usledilo sa raznih strana, a možda je najdecentniji od svih bio Tihomir Brajović, kritičar proze u Ninu, koji se pismom obratio uredniku i ukazao na moralni problem ovogodišnje dodele nagrade. On se ukratko sastoji u tome da je Vasa Pavković, predsednik žirija, ujedno i urednik knjige koja je nagradu dobila. Po principu kadija te tuži, kadija ti sudi, Pavković, ali i Ivkov, čije je mešetarenje, mal’ne rekoh urednikovanje u Narodnoj knjizi takođe poznato, nisu osetili nikakav problem u tome da odrade posao, ne samo za roman, o kome nešto kasnije, nego i za mrtvu izdavačku kuću kojoj su nagradom udahnuli život. Da podsetim, ista stvar se dogodila i prošle godine, kada je žiri prvo uvrstio dve knjige SKZ-a u uži izbor, a posle jednoj od njih i dodelio nagradu. Do nagrade koja je uručena Glasovima u vetru Grozdane Olujić, većina onih koji se knjževnošću i knjigama bave zaboravila je na postojanje SKZ-a. Isto je i sa Narodnom knjigom. Nekada jedna od najjačih izdavačkih kuća, koja se ponosila ogromnom produkcijom, zbog loše poslovne politike, ali i malverzacija, prosto je nestala iz vidokruga, da bi njeni urednici, današnji i nekadašnji, dodeljivanjem medijski najznačajnije i finansijski vrlo privlačne i isplative nagrade, pokušali da je katapultiraju u orbitu i da joj pruže kakvu takvu priliku za finansijski oporavak.

Zarad pravde i podsećanja da zabeležim još da su, predviđajući ovakvu završnicu, Saša Ilić i Sreten Ugričić unapred odustali od trke za Ninovu nagradu. Naravno, ne samo zbog toga, već i zbog dugogodišnje represivne politike koju Ninov žiri sprovodi, a koja na simboličkom planu predstavlja vrednosti koje se kose sa onim za koje se oni, kao odgovorni intelektualci, zalažu. I bili su potpuno u pravu, jer je žiri pokazao da se ni najmanje ne vodi kvalitetom prijavljenih romana, već samo i isključivo interesima koji su, da to kažem najbenignije moguće, izvan književnosti.

Konačno, reč-dve o romanu Gordane Ćirjanić – knjizi ispod proseka, ni dovoljno dobroj ni dovoljno zanimljivoj, u poređenju sa štivom ponuđenim u ovogodišnjoj produkciji zaista slaboj knjizi, mestimično čak i nepismenoj (posebno kada bi trebalo da pokaže svoje znanje engleskog: fun umesto fan ili freek umesto freak, ili kada se poziva na Aristotela, gde promašuje suštinu njegove teze o verovatnom i mogućem). Ono što oduvek želiš je roman pismo koji u sebi sadrži ličnu ispovest, prošaranu prepričavanjem televizijskih serija. U tekstu se dva narativna toka ne odražavaju jedan u drugom i ostaju zauvek već rastavljeni, na motivacijskom, simboličkom i/ili svakom drugom planu. Završni pasus romana u kojem na veštački način autorka pokušava da prišije, da prilepi, da sjedini ove dve stvarnosti, da napravi, je li, nadstvarnost koja bi trebalo da predstavlja metaforu naših života, ne samo da je neuspeo, već je i nemotivisan onim što je do tada ispričano, tako da na kraju dobijamo krivo srastanje i konstrukciju rogobatnu i nasilnu.

Prepričavanje forenzičarskih serija, što bi trebalo da bude metafora za kopanje po mrtvoj prošlosti (kakva originalna zamisao!!!), lišeno je svakog uzbuđenja, te prema onoj Platonovoj metafori o odrazu odraza dobijamo nešto što je već treš literatura, ali razvodnjena i lišena svake napetosti. U poređenju sa tim bi trebalo da stoje mračne epizode incesta i sodomije koje je doživeo protagonista i narator Slobodan, bivši član produkcijskog tima rijaliti programa Ono što oduvek želiš. Potpuno je nejasno zbog čega je pokušaj sablažnjavanja publike seksualnim odnosima sa psima (u jednoj sceni mladi Slobodan zadovoljava kerušu, a u drugoj psić zadovoljava petnaestogodišnju devojčicu) uopšte bio potreban. Da li je u pitanju preslikavanje “forenzičarskih nakaznosti” u stvaran život, da bi se na taj način pojačala metaforička struktura romana i kritika masmedija i medijske kulture koja upravlja našim životima, ili je prosto reč o tome da se narativ na silu učini zanimljivim tako što će se prekoračiti granica – šta god bilo u pitanju, pokušaj je propao. Da bi se stvorila jasnija slika o svetu u kojem masmediji i televizijski program utiču na život, trebalo bi zamisliti drugačiji narativ, življi, dinamičniji, sa drugačijom perspektivom, umesto što se stvari post festum prepričavaju. Isti slučaj je i sa “incestom”, ako se incestuoznom može smatrati veza između Slobodana i Olge, žene njegovog brata. Nema tu ničeg sablažnjivog i spornog, posebno što je odnos među braćom tokom čitavog teksta gurnut u stranu. Naknadno psihologiziranje i osvetnička motivacija samo banalizuju već i ovako hladnu priču, lišenu pripovedačkog i svakog drugog žara.

O ideološkim ispadima kojih u tekstu ima sasvim dovoljno ovoga puta neću da govorim, nisu oni presudni za suštinski nekvalitet teksta, samo pojačavaju ukupan slab utisak knjige. Zaista ne vidim nijedan književni razlog, nijedan literarni kvalitet koji bi Ono što oduvek želiš kvalifikovao za ulazak u šesnaest najzanimljivijih romana u 2010. godini, a kamoli u prvih šest. No, da se ne lažemo, nije Gordana Ćirjanić jedina koja se tamo našla potpuno nezasluženo, tu su u najmanju ruku i oba Petrovića, ali ko bi se usudio da ikome drugome dodeli Ninovu nagradu kada je laureatkinji trebalo dati ono što je oduvek želela.

Sada, nakon što je komedija završena, ostaje da vidimo kako će Ninov žiri preživeti napade javnosti kojih je sve više. Bojim se da će, poput svake afere u zemlji Srbiji, sve nastaviti da teče istim tokom. Ako su Dulić, Jeremić, Dinkić, Milosavljević i kompanija još uvek ministri, šta to sprečava Vasu Pavkovića i pobratime i posestrimu iz žirija da nesmetano nastave sa radom i naredne godine. Moral, odgovornost i kompetencija svakako ne.

Izvor: e-novine

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*