Dušan Vasić – Đavo u Ahenu (Ulaznica 2012 – druga nagrada za esej)

Filed under: nagrađeni radovi,region,Ulaznica 2012 |

ahenNa prvom dvočasu poslednjeg kvartala školske godine 1998/9, Noam Čomski, u želji da razbudi svoje studente, pravi smeo dvoskok iz računarske lingvistike, preko teorije izračunljivosti, u zemlju fraktala. U poznatom okruženju dekartovskih koordinata, predstavlja im šarolik ravanski objekat, čije im se simetrije čine običnim, a uređenost prividnom. Međutim, uvećavanje ruba objekta otkriva neočekivanu osobinu: rub krije sićušne replike sebe samog (“pseudosamosličnost”, naglašava im Čomski novu reč), koje pak predstavljaju raskošne svetove sa sopstvenim repliciranjem, itd. Implikacija je da se samoreferentnost ponavlja beskonačno mnogo puta, ali kompjuter doseže granicu moći da uvećava – to jest, da upotrebljava sve više i više decimala – i prezentacija prestaje.

Studenti, međutim, ne izražavaju oduševljenost. Da, to je Mandelbrotov skup. I drugi profesori im ga pokazuju da ih razonode. (Kako sam naivan, pomišlja Čomski.) A zna li profesor da ga uopšte nije otkrio Mandelbrot? (Čomski diže obrvu.) Da, da, tako je! To je još neki monah iz Srednjeg veka otprilike nacrtao, i ima o tome neki članak, objavljen na Harvardu, student nije našao ceo članak ali je čitao citate na Internetu. (U osmehu Čomskog superponiraju se neimanje pojma o čemu student govori, tvrda vera da ga ni student nema i apsolutna skepsa izazvana pomenom Srednjeg veka, Interneta i Harvarda. Sa časa ipak odlazi zaintrigiran.)

*

Tako je, dakle, web-esej “Mandelbrotov monah”, iz tastature Reja Girvana – prikaz fiktivne studije “Zaboravljeni genije Uda iz Ahena” (“Harvardski žurnal za istorijsku matematiku, Šipke/Eberhart, mart 1999”) – stekao svoje možda ne prvo i verovatno ne najdublje, ali svakako najčuvenije kritičko čitanje. Opaske Čomskog otkrivaju da je tekstu, ne odstupajući od svojih stalnih interesovanja, prišao kao šarmantnoj i rečitoj vežbi u tehnici manipulacije. Drugi savremenici su mu pružili grublji tretman, nazivajući ga običnom podvalom, te ga u izvesnom smislu čineći samoreferentnim. Da bi se taj smisao razumeo, potrebno je podsetiti se sadržine eseja, ili bar članka Šipke/Eberhart.

U tom članku, Bob Šipke, “penzionisani profesor kombinatorike”, pripoveda kako je na odmoru u Ahenu, u detalju jedne trinaestovekovne iluminacije na naslovnici rukopisa pohranjenog u katedralnoj biblioteci, sa bezgraničnim čuđenjem i potpunom sigurnošću prepoznao Mandelbrotov skup. Šipke saznaje da je rukopis ukrašavao benediktinac Udo iz Ahena, “istoriji poznat” kao autor pesme “Fortuna imperatrix mundi” (“Sreća carica sveta”), obesmrćene u XX veku Orfovom muzičkom obradom. Nedugo potom, uz pomoć nemačkog istoričara Eberharta pronalazi Codex Udolphus – opširan rukopis koji potpisuje Udo. Pažljivom analizom traktata i dnevničkih zabeležaka, shvata da je Udo, vekovima pre drugih matematičara, naslutio teoriju verovatnoće, otkrio briljantan metod za aproksimaciju broja π, upotrebio koordinatni sistem, zasnovao kompleksnu aritmetiku i izgradio Mandelbrotov skup.

Želeći da angažuje što širu publiku, pa i one koji nikada nisu čuli za Mandelbrotov skup, Girvan je razvodnio izlaganje pop-kulturnim referencama i ispraznim analogijama (sa Edgarom Alanom Poom i Hildegardom od Bingena). U osnovi, međutim, njegova tehnika je visprena: epohalnost Šipkeovog nalaza navodi in medias res, a zatim gradira Udove izume i otkrića po stepenu neverovatnoće. Govoreći o broju π, evocira izvore koji su Udu mogli biti poznati: Fibonačija i Stari Zavet. Pasus dalje, lukavim mešanjem sa sopstvenim stihovima, preobražava pesmu o Fortuni u očiglednu trigonometrijsku alegoriju. Vraćajući se skupu, Girvan piše: da je Udo pokušavao da metodično odredi ko će ići u Raj; da je razvio numerički model za predstavljanje ljudskih duša i kušnji kroz koje prolaze; da je duše “privučene zauvek Bogu” ucrtavao kao tačke ravni; i da je nastalu skicu nazvao Divinas (Božanstvo), a da bismo je mi danas prepoznali kao Mandelbrotov skup. Subverzivne iluminacije poslednjeg perioda Udovog života Girvan motiviše posredstvom arhetipskog sukoba učitelja i učenika: uvodi monaha Telonijusa (Thelonius Monk), čije je mišljenje da skup u stvari predstavlja Đavola (1). Brojevi koji, u datom modelu, započinju neograničene nizove, po Telonijusu lete ka nebu, dok preostali padaju u jamu Pakla. Đavo je Bog tamo gde je Bog Đavo; sa geometrijskog stanovišta razlike nema, sa religijskog ona je ogromna. Pritisnut optužbom jeresi, Udo se odriče rada na skupu, ali ne i nostalgije za njim (2).

Drugi aspekat Girvanovog postupka uverljivosti ogleda se u samom sižeu: genijalni duh raspolaže istinom, ali se pred rigidnim autoritetom povlači u poluilegalu; ezoterične tragove ostavlja u umetničkim delima koja će krajem XX veka – kada se na svetlu dana, otvarajući dveri Istine, i pojavljuje krucijalni dokument – biti svetski poznata. Magnetizam tog scenarija Girvan je najverovatnije prepoznao u fami koju je, u njegovoj rodnoj Britaniji, izazvalo objavljivanje knjige “Sveta Krv, sveti Gral” (danas poznate kao osnova jednog bestselera, čiji je junak “simbolog sa Harvarda”, a junakinja biološki Isusov potomak). Zato se ovaj tekst može čitati i kao dobrohotna parodija “Svete Krvi”. Međutim, takve su nijanse izmakle Girvanovim najglasnijim kritičarima, koji su zapenjeno dokazivali da Harvardski žurnal za istorijsku matematiku nikada nije postojao, da, dakle, i sama bibliografija može biti lažna, da je Girvan priloženu ahensku iluminaciju mogao i kompjuterski da obradi, itd (3). Razlog što Udovo delo nije bilo ranije prepoznato, objašnjava Šipke, jeste specijalizacija – njegov je Kodeks u XIX veku prelistavao neki nematematičar, “i otpisao ga kao opskurnu teologiju”. Sličnu sudbinu ima Girvanovo delo: čitali su ga uglavnom matematičari, nespremni da prepoznaju jednu uravnoteženu, duhovitu i nadahnutu mistifikacijsku pripovetku. Tako se dogodilo da “Mandelbrotov monah” govori i sam o sebi, a nedostaci recipijenata pretoče u anahronu vrlinu recipiranog.

Međutim, ni Girvan kao priređivač nije bez nedostataka: ne uspeva da razdvoji sopstveni od Šipkeovog glasa, ni svoju od njegove erudicije, te im se i fusnote prepliću. U očiglednom pokušaju da dočara manastirski život XIII veka, čak i sa “pesmama buranskim” na raspolaganju, ne odmiče dalje od puke anegdote. Zato ostaje nejasno je li “Mandelbrotov monah” razrađena, inteligentna ujdurma, ili stilski neugledno, ali svesno književno delovanje.

U Ahenu, decembra 20xx

NAPOMENE

(1) Telonijus nije usamljen u ovoj proceni: Dragomir Krpić, profesor Fizičkog fakulteta u Beogradu, u svom “Uvodu u numeričku fiziku” navodi da je ova slika “poznata kao Mandelbrotov đavo”, te da se, uvećavajući njene detalje, primećuje da “kamenčići u mozaiku takođe imaju lice đavola”. Drugi deo tvrdnje se mora nazvati proizvoljnim; prvi, potpuno netačnim. Istražujući poreklo ove halucinacije, doznao sam za “đavolje niti”, koje spajaju molekule skupa, a kojima, pak, kumuje srodstvo sa Kantorovim skupom, starim baukom izračunljivosti. Istina je ipak jednostavnija, a Krpić veći mistifikator od Girvana: po sopstvenom priznanju, naziv je smislio sam, verujući da “prave stvari treba nazvati pravim imenima”. Podmećući ovaj alijas u univerzitetski udžbenik, samozvani je pravoimenitelj učinio i nešto više: rekao je, ponovo i drugačije, da je đavo u detaljima.

(2) Đavo, uostalom, nije stranac u Ahenu, bar po lokalnoj legendi, koju navodim u nepotpunosti ne bi li zadržala doslednost, jer čak i u najboljim verzijama pati od izvesnih kontradikcija. Priča se, dakle, da je Karlo Veliki, odlazeći u rat, zadužio gradske oce da dovrše Marijinu crkvu (današnju katedralu). Rat je, međutim, iscrpeo ahensku riznicu. Tada se pojavio đavo i ponudio da dovrši crkvu, uz uslov da prisvoji dušu prve osobe koja u nju kroči. Dogovor je, naravno, sklopljen; zdanje je raslo, i prva se kupola, još od rimskih vremena, uzdigla severno od Alpa. Tada je postalo jasno (a đavo je od početka znao) da Karlo neće dozvoliti da iko kroči u crkvu pre njega. Šta da učine gradski oci? Da se priznanjem brzopletog, oportunog savezništva, izlože carskoj osveti? Da gospodara osujete u simboličnom ulasku? Ili da mu dušu tiho prepuste Paklu (osuđujući Karla, kao velikog pokrštavaoca, na nezasluženu ironiju, a Barbarosin plan da ga kanonizuje, vekovima unapred, na farsični besmisao)?

(3) Uostalom, banalna je činjenica da ni u jednom od ahenskih arhiva (grada, katedrale i dijeceze) nije validna signatura koju navodi Girvan, niti je inicijum poznat arhivarima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*