Dušan Marinović: Na onom svetu (Čivijada 2005 – prvo mesto)

Filed under: Čivijada 2005,nagrađeni radovi,region |

Na onom svetu, ovih dana, razgovaraju kumovi Crni Đorđe i Miloš.

– E, moj Miloše, brate… Skoro će Sretenje, dva veka od kako smo, kojekude, digli bunu u Orašcu protiv Turaka, ovijeh naših i onijeh seldžučkih… Kako vreme leti! – veli Karađorđe.

– Jeste Đorđije! Al’ bez mene, činiš ‘voliko, Serbi nikad ne bi imali modernu državu, jel’ tako – pita kuma Miloš Obrenović.

– Al’ da ne bi Orašca, ne bi bilo ni Takova, jel’ tako kume Miloše?… Ne bi, bogme, bilo ni tvoje kumovske sekire koja me odvoji od onoga sveta… I pitanje je, kojekude, šta bi potom sve bilo…

– Bre, da se ja, knjaz serbski, umesto tebe ‘ajduka, nisam posle saginj’o i celiv’o paši skute, činiš ‘voliko, đavola bi Serbija dobila hatišerife, nezavisnost, skinula turski barjak sa Kalimegdana…

– Ne vređaj, bre, Miloše! Ja sam prek čovek, mogu da ubijem… Al’ da znaš, da ja nisam onol’ko sek’o Turke i naterao im stra’ u kosti, bi l’ ti mogao, dockan, i da dođeš do paše, da pregovaraš?…

– E, Đorđije… Da si ti, bre, dig’o nanovo bunu, ne bi ni jednog Serbina više bilo! Nit’ bi nam se ime, činiš ‘voliko, više pominjalo. I dockan sve događalo što nam se i događalo.

– Da me ti ne ubi, ja bi’ sve Turke u pašaluku posek’o… I ne bi’ trijes’ godina ček’o autonomiju, već bi’ je imali odma’, a onda, kojekude, znaš Miloše, ništa uistinu ne bi bilo što je posle bilo…

– Al’ ja tad ne bi’ bio serbski knjaz! I to dvaput!

– Pa, ne bi, kume… Jer da ja, kojekude, nisam…

– Stani Crni Đorđije, stani! – gleda ih obojicu u svađi Kapetan Koča, pa veli:

– Jel’ istina da si, Crni Đorđije, u mom frajkoru i pre 1788. godine, sa mnom i rajom, diz’o bunu za ćesarski račun? I da sam te sablji i kuburi učio, vojevanju sa Turcima?… Jest!  A što se to krije? I da smo pravili moju krajinu, a ne tvoju nit’ Miloševu? I da, ako pravo besedimo, ni bez mene ne bi bilo Serbije, kakva god da danas ovde ona bila….

Na te reči skoči Đorđe na Koču, Miloš na Đorđa, Koča na Miloša…Skoči istorija na tradiciju, predanje na iskustvo, sablja na diplomatiju, prekost na rečitost, rodoljublje na tradiciju… I nasta – opšta tuča.

Sveti Sava samo se prekrsti i tiho reče:

– Samo sloga Srbina spasava! I na ovom i na onom svetu…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*