− ’Oćemo l’ se mi ritat međ jastucima, bolan, Srem’ce moja? Ama, hanuma si mi, bilo bi reda, ovajdićeš se od mene!
− Okani me se, moj Mujo, pusti tvojih ritanja i bolnih boleština! Udario ti k’o zvonar na džinovsku klepetušu u fruškogorskom manastiru, pa nikako sići s užeta!
− Kud ću, bona, s’lazit, nisam se ni objesio!?
− Ma, vešaj se ti kod svog babe, ne kod mene! Toga ovde u Sremu nema, a jok! Kod nas se prave muškarčine vešaju samo ženi oko vrata, a ne k’o ti – uvek si nešto bolan i prebolan. Obesio si ga ti odavno.
− Kako veliš? Ja to samo ’nako, ne od zbilje.
− Vidim po tvom kratkom učkuru, ne moraš mi se pravdati, mužu moj. Što veli narodna pesma: „Imam muža kao puža… Gde je koza nogom stala, mog je malog zatrpala.“ A-ha-ha-ha!
− Okan’ se belaja, Srem’ce draga. Ne tjeraj me da vidiš tvoga boga!
− Ne daj bože, nema se šta ni videti! Takvi’ sam se ja pasulja već nagledala, ne „prebranca“ nego onog krupnijeg – „tetovca“.
− Misliš, čvrsta graha u junaka!?
− Ama, koja graha, crni Mujo!? Stiglo proleće, a tvoj „kukurekčić“, tobože prvi vesnik, još skriven džonja u žbunju. Ćuti samo i visi – sve mi nešto na visi-deku liči.
− Ne vrijeđaj ti đogata, hanumo moja! Ne mogu se ja pohvalit šumet’nom k’o ti, sva ti korovom obrasla.
− Ta, nemoj mi kasti! Kako i ne bi kad nema kosca. Nit redovno kosi, niti vodu nosi! Ne može ga čovek ni za rep ni za glavu u’vatiti!
− A šta ćeš se kog vraga, za rep vatat? Da nisi ti neka đavol’ca? Tol’ko živim s tobom , a ne napipah ti roge.
− E, bene benaste! Otkad ti nabih rogove… ovaj, za mal’ ne reče!
− Šta veliš, crna ženo?
− Ništa, ja to onako za sebe. Samo se prisećam kako si im’o ćorak na prvoj bračnoj… znaš već. Kamol’ sreće da sam tada ja uzela stvar u svoje ruke k’o đavolica, ne bih sada za tuđim rogom čeznula.
− O čemu ti to, ženo, trabunjaš, ništa te ne razumjem.
− Kažem, kako sam ti se za novu sortu graha ’vatala, za malog „smežuranka“…
− Ama, sjaši ti, bona, s mene! Nijesam ja s tobom ovce čuva, Srem’ce moja debeljuškasta.
− Kad sam ti debeljuškasta, što si me oženio? Dobra sam ti bila kad smo noćivali pod senikom…
− Ćut’, jadna ne bila, može nas komšija Pero čuti! Znaš da taj nikad ne spava, samo viluje po guvnu, i danju i noću.
− Kažem ti, Mujko moj, kad si ono pod senikom pečurku tražio.
− A na to misliš, đavol’ce jedna! Utubio sam ja to ovom svojom glavurdom. A jesam se, bolan, onda nažder’o pečuraka!
− Još kako, k’o brav. Posle si se natočio pive, kako veliš, leg’o lepo u seno i zahrk’o, a ja ostala jadna sama da te gledam, željna k’o nova mlada… A ti hrčeš li hrčeš k’o siti hrčak.
− Što si, bona, ostala željna, mogla si i ti malo uzet pečuraka!? A ’đe si bila, dok sam ja testeris’o sve u šesnaest, ’nako u snu? Kad se probudih – ni tebe ni ti ludi’ gljiva!
− Bolje da si na javi testerio, moj Mujo. A ja sam ti o tome sto puta govorila di sam bila dok si ti bunc’o od pive. Zvao me komšija Pera da mu poguram traktor, a nije ’teo da mu odma’ upali, sve dok ja nisam došla.
− Šta imaš ti njemu da guraš traktor? Zar u po noći, ženo!?
− Ta, bilo već sunce granulo, lepo se baš podiglo! Kako ne bih? Znaš da nema žene, a ko će mu pomoći ako neće prva komšinica. Posle sam mu nabacivala, dobacivala i prebacivala… mislim – seno.
− Crna ženo! Jes’ da nam je prvi komša, al’ on nije oženjen, znaš, nije zgodno…
− Ih, Mujaga, pa baš zato. Takvi se ne boje žena k’o ti. A-ha-ha-ha-ha!
− E, baš si vrag, pusto žensko! Šta se Pero ima tebe bojat, nisi ga valjda vilama napala, bog s tobom!?
− Otkud bih ja to? Znaš da sam miroljubive prirode. Pustio me Pera da ga pobedim. K’o veli, komšije smo, pa nije red.
− Kako, bona, žensko da pobjedi muško!?
− Lepo, moj Mujaga. Je l’ reče ti malopre da treba poštovati prvog komšiju? Ja sam tako i činila: ponudila sam mu i kaficu i rakijicu…Mislim, kad smo pos’o svršili.
− Ama, šta ste svršili, jadna ne bila!? Kad si sve to postigla, ženo?
− Sve se može kad se ’oće, posebno ako je seno nekošeno, a mlado – željno kosača.Valja ga natenane razgrtati, rastresti, pa mu kolac zabiti u sred plastića, da ga neki vetar ne bi ponovo razbuc’o k’o svinja masnu torbu. Sve smo mi to lepo postigli i svršili na vreme, dok se još sunce nije pridiglo.
− E, vala, imam baš pametnu ženicu Srem’cu! A šta posle bješe?
− Ništa naročito. Opkladio se Pera da će me oboriti porebarke, ako se porvemo.
− I? Nisi ga, valjda odbila, ženo? Nemoj da se zavadimo s prvim komšijom!
− Pa, znaš, moj mužiću, prvo sam se malo nećkala: te ’oću li, te neću!? Nisam tebe pitala, a ti hrčeš. Na kraju pristadoh, pa kud puklo!
− I ko je, bolan, pobjedio?
− Niko, moj Mujo! Bilo nerešeno: čas on nadjača, pa na mene, čas ja na njega, te ga lepo složim porebarke da je sve stenj’o od muke.
− Pobogu, ženo, nisi mu valjda nešto polomila, ne daj bože!
− A jok! Takvi se junaci ne lome lako. Što ga više pritiskaš, sve je žilaviji, drčniji…
− Dobro, bona, šta si zapen’la! E, baš mi laknulo. Nemoj mi samo komšiju Peru sramotit, pusti da i on ponekad pobjedi.
– Dobro, Mujo, kad ti kažeš. Poslušaću, bez brige. („O, bogo moj, bene od muža!? Ta, pustila sam ga i popustila već triput, al’ ne smem nikom kasti. I večeras sam ga pozvala da mi uradi – popravni. Javio mi da mu opet ne radi traktor. Ne mož’ bez mene da ubaci u brzinu. A što ima menjač! I nikad se ne žali da je bolan i prebolan.“).
– Šta to trabunjaš sama sa sobom, ženet’no moja?
– Ništa, Mujko, ništa važno. Nešto se samo preslišavam.
– Malo prije si se već preslišavala! Znaš šta bi te pit’o, al’ nemoj se ljutit. A đe ti je, bolan, onaj tvoj bivši drčni Crnogorac Rade, koji ’ladovinu cuku krade, ha-ha-ha!
– Pusti ti mog Rada na miru. Bio je on kršna momčina, al’ nije nam se dalo.
– A što, jadna ne bila?
– Pa, onako. Tražio da mu donosim svako bogovetno veče lavor i da mu one njegove dugačke nožurde perem, a duge gaće ni u sred leta skid’o nije.
– Ta nemoj mi pričat! ’Ajd’ za gaće, ni pô jada – odrast’o čovek u ’ladnoj planini.
– Kako da nije! Meni baš dosadilo. Pored moje sremske ravnice da čuvam brdske ovčice!?
– I samo zbog lavora i njegovih gaća vi se rastadoste?
– Ama, nije. Još poč’o da mi govori nekakvim novim jezikom, ništa ga nisam razumela.
– Kako, bre, nisi kad smo pleme jednog istog naroda!? Jesmo l’ se u Dejtonu pomirili, bolan? Ima tome već jedna i po decenija.
– Ma, jesmo đavola, da sad nešto ne lanem. Al’ mene politika ne zanima, Mujo.
– Đe si ono stala, bolan, sa tim tvojim Radom što besedi nekakvim stranim, reklo bi se – marsovskim jezikom!?
– U pravu si, mužu moj. I dok mu prostrem krevet i ušuškam pod jorgan, pa se ja malo plaknem i polagano zavučem pored njega…
– I šta bi, crna ženo, šta bi!?
– … a moj Rade hrče li hrče – sve se gore tresu od Kotora do Durmitora. Fale mu još samo gusle i deseterac!
– Ejvala, baš naleti na pravoga, dičnog Crnogorca. A je l’ istina ono sa stolicom što mu stoji odma’ uz ležaj?
– Kako da nije, moj Mujo. Čim ustane tolika ljudina, mora jadničak da se stropošta na sedalo k’o kokoška, veli da se odmori od spavanja.
– Ha-ha-ha! Onda sam ti ja još i dobar mladoženja, Srem’ce moja okrugla, pa debeljuškasta. Ista si k’o ona tvoja lepa štrudla što je uvijaš s makom i orasima.
– Šta mi vredi što sam takva kad si ti večito bolan i prebolan. Kad smo već kod oraha, Mujo, ’oćemo li se malo podžilitat jastucima, kako ti veliš, nismo davno?
– Šta ti je, bolan? Zar u pô bela dana!? A znaš da me i krsta nešto stežu, stra’ me ukočit se, pa šta š’ onda bez mene, jadnice moja.
– Znam ja da se ti ukočiš uvek na pogrešno mesto. Odoh ja do komšije Pere da mu pripomognem. Javio mi da mu ost’o još nedovršen koji plastić sena, a ne može, jadničak, sâm da mu pribije kolčinu u sredinu i ponovo uplasti. ’Ajde uzdravlje, pa kad se otkočiš, zovi me, Mujaga moj dragi.
– Dobro, ženo, srećan ti rad.Pazi samo, Pero je od tvoje sorte. Da ne bude svaka ’tica svome jatu. Sremac i Srem’ca, gotova pleten’ca. Čuvaj se. Nema više bratstva i jedinstva. A ja odoh vidjet voćnjak, sav se u behar dade, milina očima gledat! Mašala.
Pročitajte i:
1 comment
Pozdrav , samo sam htio da vam kažem , vi ste u krivu. Vaš blog ne bi bilo smisla.
Comments are closed.