Đura Šefer: nagrađeni radovi iz Mrkonjić grada

Filed under: region,rezultati konkursa |

XI конкурс хумора и сатире МРКОЊИЋ ГРАД

„НА ГРАНИ(ЦИ) ЕВРОПЕ“

 

ХИМНА ФЕСТИВАЛА

 

МРКОЊИЋУ, НАЈСМЕШНИЈИ ГРАДЕ

 

МРКОЊИЋУ, ПРЕВЕСЕЛИ ГРАДЕ,

ШТО САТИРУ СВИ У ТЕБИ САДЕ!?

 

СКУПИЛА СЕ КЊИЖЕВНА БРАТИЈА

ПЕРОМ БРИТКИМ НЕПРАВДЕ РАЗБИЈА.

 

ЈЕСУ ЛИ ТИ КРАВЕ СВЕ НА БРОЈУ

ПОЛИТИЧКЕ ПЧЕЛИЦЕ У РОЈУ?

 

ЗА МАГАРЦЕ, БИКОВЕ НЕ МАРИМ

НАВИК’О САМ ДА ИМ БЛАГОДАРИМ.

 

У СТИХУ ИМ ПОЈЕМ ЕПИГРАМЕ

НЕ БИ ЛИ МЕ ИЗВЕЛИ – ИЗ ТАМЕ.

 

НАЂЕ СЕ ТУ И ПЕСМА У РИМИ

САТИРИКУС ЊОМ (НЕ)ПРАВДУ СНИМИ.

 

КАДА ХОЋЕ ДУШУ ДА ИЗЛЕЧИ

СТИХОМ ЗВЕЧИ – МРКОЊИЋ ГРАД ЈЕЧИ!

 

САТИРИЧНА ПОСЕБНА ЈЕ ПРИЧА

КАД ПРИВРЕДУ ШИБА И – ВЕЛИЧА!

 

ТА СЕ РАГА НИ БИЧА НЕ ПЛАШИ

КАД ДОН КИХОТ С КОПЉЕМ НА ЊОЈ ЈАШИ.

 

ВИЈА  ЦРНЕ  ОБЛАКЕ  НЕЗНАНЕ

ВЕТРЕЊАЧЕ – ДИВОВЕ БЕЗ МАНЕ.

 

ЗА МЕЛЕМ МУ ВИЦ И ШАЛА СЛУЖИ

С КОМЕДИЈОМ ВОЛИ ДА СЕ ДРУЖИ.

 

МРКОЊИЋУ, НАЈСМЕШНИЈИ ГРАДЕ,

ЗЛАТНЕ ТИКВЕ НЕК У ТЕБИ САДЕ!

ШИФРА: „ХУМОРИСТА“

 

Клуб умјетничких душа Мркоњић Град

XI КОНКУРС ХУМОРА И САТИРЕ 2012

„На грани(ци) Европе“

 „НАЈБОЉА ПЈЕСМА У АКРОСТИХУ“

 

 НА ГРАНИ(ЦИ) ЕВРОПЕ

   

Наш’о сам се на гран(иц)и Европе нам миле

А ту су ме дочекале разблуднице виле.

 Граница је бритка сабља усијаних глава

 Ратоборно коло води (ев)ропска застава.

 Ако неко преко гране само педаљ крочи

 Неће стићи  предалеко у (ев)ропској ноћи.

 Искре змијске зашиштаће опасно претећи

 Црвенеће звезде славе – у пораза срећи.

 Има ли те, Боже драги, у српској несрећи?

 Европа нас зауздала, границе нам кроји,    

 Вражје игре доносе нам пси анти-хероји.

 Робови смо мрачних сила, сатрле их але,

 Одјекује лелек вечни моје Земље мале.

 Поносни смо на грани(ци) својих људских моћи

 Ех, кад ли ће сунце правде засјати у ноћи!?

 

Đura Šefer Sremac: Na grani(ci) Evrope

(Mrkonjić Grad 2012 – najbolja pjesma u akrostihu)

 

Nаš’o sаm se nа grаn(ic)i Evrope nаm mile

A tu su me dočekаle rаzbludnice vile.

 

Grаnicа je britkа sаbljа usijаnih glаvа

Rаtoborno kolo vodi (ev)ropskа zаstаvа.

Ako neko preko grаne sаmo pedаlj kroči

Neće stići  predаleko u (ev)ropskoj noći.

Iskre zmijske zаšištаće opаsno preteći

Crveneće zvezde slаve – u porаzа sreći.

Imа li te, Bože drаgi, u srpskoj nesreći?

 

Evropа nаs zаuzdаlа, grаnice nаm kroji,

Vrаžje igre donose nаm psi аnti-heroji.

Robovi smo mrаčnih silа, sаtrle ih аle,

Odjekuje lelek večni moje Zemlje mаle.

Ponosni smo nа grаni(ci) svojih ljudskih moći

Eh, kаd li će sunce prаvde zаsjаti u noći!?

                   

Клуб умјетничких душа Мркоњић Град

XI КОНКУРС ХУМОРА И САТИРЕ 2012

„На грани(ци) Европе“

 

Најтачнија сатрична прича

Ђура Шефер Сремац

 

    КУДА ПЛОВИ БРОД „СТРАДИЈА“

 

          Ама, какав цунами! Доста нам лома и без бродолома – привреде! Брод инвестиција одуван је с курса. Капетан није предвидео буру. Како да се не навучемо на суво кад изгубисмо море!?

– Куд плови овај брод? – упита (ев)ропска џиновска неман и повуче на дно једини преостали бродић српске речне морнарице.

–       Тата, татице, ја не могу више! Давим се…

–       Пливај, сине, пливај, далеко је обала – (Ев)ропске уније.

Шта ћеш, такав смо народ! Волимо да ватру ватром гасимо, а воде све мање и мање. Та и шта ће нам! Никада (ев)ропска кошава није развијала балканска једра. Брод нам одавно скренуо с курса. Наша земља није предвиђена за поморски саобраћај. Не помаже ту ни балкански инат, познат под крилатицом: „Нећу ни како ’оћу!“

Тешко земљи у којој капетани командују на насуканим бродовима. Панонско море је одавно усахнуло. Наш капетан брода то још не примећује, а не путује баш често преко гране. Капетана који не зна управљати бродом треба, уз почасти, сахранити у мору. Ајкулу ајкулама. Бродом без компаса, Страдија може бити насукана само на Робинсоново острво.

Отићи ће Страдија , на правди бога, за тепсију рибе. Риболовац је (Ев)ропска унија. Усидрисмо се одавно на сувом. Још од повлачења Панонског мора. Некад се знало ко весла, ко кормилари, а ко је „бродски мали“. Данас нам остаде само – мој мали.

Појас за спасавање доћи ће нам главе. Угушиће нас пре него што допливамо до обале и испросимо економски сиротињски колач. Тешко нама, на тој утопијској обали чека нас једнооки европски Киклоп. Таласи инфлације увлаче нас у вртлог пропасти. Немамо правог јахача на државној сурфер-дасци да их укроти. Одавно постадосмо храна ајкулама – из београдског пашалука.

Снимамо већ годинама наш дугометражни и дугорочни цунами. Зове се – „бела куга“. Амин.

Клуб умјетничких душа Мркоњић Град

XI КОНКУРС ХУМОРА И САТИРЕ 2012

„На грани(ци) Европе“

 

Најбољи сатирични комад

Ђура Шефер Сремац

 

ШКОЛСКА ЛАКРДИЈА

(ЈЕДНОЧИНКА)

 

Сцена:

За час српског језика и књижевности припремљено све – и ништа! Обична школска учионица, са намештајем из осамдесетих година: клупе и столице ишаране, „украшене“ дуборезима с именима ученика претходних генерација. Зидови мусавих боја, са мањим и већим графитима: „Збогом, школо, нисам те ни вол’о“; „У нераду је спас!“; „Ђаци ђаволи, професори још гори…“; „Европи је памет у топузу, једног дана добиће по гузу!“ „Србија нас тера од компјутера. Уааа!“

Плафоњерке неисправне, свака друга ради. Школска табла избодена шестаром, плодоносним деловањем малих генијалаца математичара.

 

Лица:

ПРОФЕСОР: обавезно просед, са цвикерима дебеле диоптрије

ЂАЦИ: Перица, Јовица, Милица, Стевица (и ко још, успут, ускочи у одељење; анонимац који обавезно измисли разлог да тражи креду, а дошао да шацује своју симпатију; враћа се и повратник из ВЦ-а).

 

ПРВА ПОЈАВА

 

ПРОФЕСОР (улази у учионицу): Седите, децо. Јесте ли сви на броју?

ПЕРИЦА: Ја јесам, а неки и нису. Ха-ха-ха!

ПРОФЕСОР: Опет имамо комедијаша у одељењу. А који то „неки“?

ЈОВИЦА: Они што су у’ватили маглу, професоре.

ПРОФЕСОР: Какву маглу? Данас сија сунце.

ПЕРИЦА: Мислим, професоре, Мита и Панта су потпрашили пете на време. Одлетели са часа. Знате оно: као у Ћопићевом роману „Орлови рано лете.“ Ха-ха-ха!

ПРОФЕСОР: Шта су радили, Перице?

ПЕРИЦА: Овај, кажем: у’ватили математички вирус, па знате…

ПРОФЕСОР: Побогу, Перице, прво и прво, не каже се у’ватили него ухватили, а друго: ово је час српског језика, а не биологије. Какве везе имаjу вируси са нама?

МИЛИЦА: Има, још како има, професоре! Следећи час је „матиш“. А њих двојицу мрзи наставник, па лепо ухватили маглу.

ПРОФЕСОР: А тако!

ГЛАСОВИ: Милица тужибаба… Тужибаба Јеца уловила зеца!

ПРОФЕСОР: Доста галаме, децо! Треба нешто и да радимо, а не само да водимо празне разговоре. Извуците књиге из својих ташни.

ГЛАСОВИ: Нисмо данас понели Читанке. Рекли сте да ћемо радити граматику. Немамо шта да извучемо. Ено, Мита и Панта и извлаче и увлаче, да се не угаси…

ПРОФЕСОР: (окреће се према прозору): Шта сад вуку!?

ПЕРИЦА: Ништа, ено их у паркићу поред школе. Само пљућкају индијанске димове. Живела дрога, баба-Рога!Ха-ха-ха!

ПРОФЕСОР: Сабери се, дете, да ти не одузимам од оцене! Треба да живи и европска индустрија лекова против болести зависности! Ти си Перице стварно решио да будеш жртвено јагње. Излази пред таблу! Да видимо чија овца црну вуну преде.

ПЕРИЦА: Што опет ја? Нисам ја пушач! Увек сам ја за све крив. Немојте, професоре, данас ми је тужан дан.

ПРОФЕСОР: Како тужан? Шта ти се десило?

ПЕРИЦА: Па, знате, како да кажем…

ЈОВИЦА (добацује шапатом): Кажи да ти умрла даља тетка из Шуљма…

ПЕРИЦА: Отишла ми на онај свет баба-тетка из Шуљма, па знате, јуче била сахрана и баш се не осећам добро…

ПРОФЕСОР: Добро, добро, Перице, седи ако је тако. Чујемо се други пут.

МИЛИЦА (шапатом): – Опет си се извукао, мангупе! Рећи ћу ти мајци, само да знаш!

ПЕРИЦА: Завежи, тужибабо! Сачекаћу те после школе… Ако частиш сладоледом, све у реду, Мицојка.

МИЛИЦА: Па, јуче сам ти већ два платила. Немам више лове…

ПРОФЕСОР: Доста шапутања. Шта се то тамо збива!?

ЈОВИЦА: Ништа, професоре, Милица и Јовица мало ашикују.

ГЛАСОВИ (општи смех, добацивање): – Види љубавника! Где си Ромео? ’Оћеш прстен, Јулијана? А-ха-ха-ха!?

 

ДРУГА ПОЈАВА

 

АНОНИМУС (улази без куцања): Имате ли креде вишка!?

ПРОФЕСОР: Е, сад ми је стварно доста! Тишина! Стиже још један паметњаковић. Ко те је то послао, ђаче? Да ли ти ми личимо на кречану!? Или на Европску унију! Знаш где се могу добити кредити, пардон – креде. Крени, не ометај наставу!

АНОНИМУС: Нисам ја ништа лоше мислио, професоре! (Излази и добацује полушапатом): Мицојка, после петог – иза сале! Ћао!

ПРОФЕСОР (видно узрујан): Шта кажеш? Излази напоље, мангупе један! Гори  је од Европе, стално нешто тражи: те сунђер, те креду.. Пофалило им!

АНОНИМУС (журно одлази, гунђа у недра): Чудо невиђено! Профа баш пролуп’о! Какви слепци Европе, па још  табла сланине? (Обраћа се професору при изласку): Баш сте неки. Само сам питао. Не знам ја ништа о тој Европи – имам кеца!

ПРОФЕСОР: Боже, боже! Има ли овде бар неко паметан? Крени…

СТЕВИЦА: Има паметних, професоре.

ПРОФЕСОР: Хајде, Стеване, гукни који су то паметњаковићи, а који они мање бистри.

СТЕВИЦА: Знате, ја нисам тужибаба, професоре. Нећу да одајем другаре. Али ево средње решење: у нашем одељењу су сви пролупали у последње време.

ПРОФЕСОР: Како то „пролупали“?

СТЕВИЦА: Овај, професоре, од овог свињског вируса цела школа као да шмрче.

ПРОФЕСОР: Мислиш – од тог европског вируса неучења, незнања, недисциплине…

ПЕРИЦА: Не, професоре, Стевица је у праву. Хтео је да каже како су Мита и Панта закачили пушачки вирус, а дрма их и температура због контролног из „матиша“.

ПРОФЕСОР: Ха-ха-ха! Баш лепо речено, Перице. А на шта вам се, децо, односи ово да је цела школа „пролупала“?

МИЛИЦА: На наставнике и спремачице, професоре. Данас нисмо имали историју, музичко и енглески, а сутра, кажу, нећемо имати ни географију. Бар ћемо сви ићи на физичко.

ПРОФЕСОР: Чекај, чекај, Милице! Какве везе ту имају спремачице?

МИЛИЦА: Имају, како да немају. Ено, цело преподне нема воде у ВЦ-у. Кажу, појавиле се бактерије, па све славине суве.

ПЕРИЦА (добацује): Е, Милице, Милице. Па бактерије не пију обичну воду него је узимају из нашег тела. Чист кец из биологије.

МИЛИЦА: Баш си ми ти неки паметњаковић! Шта једеш кад си тако паметан?

ПЕРИЦА: Завежи, Мицојка! Плаћаш још један сладолед!

ПРОФЕСОР: Добро, добро, децо. Те техничке ствари око воде нису ваш проблем. Има ко треба о томе да мисли. Да видимо шта ћемо радити до краја часа.

ЈОВИЦА: Глумићемо „Покондирену тикву“!

ПРОФЕСОР: Та, не можемо, децо, сваки дан једно те исто. Зар вам није већ досадила та покондирена Фема!? Покондирила се та успијуша, неписмена Фема, покондирила се Сербиа, па и читава Европа!

ГЛАСОВИ (удружено одјекују): Тиква! Фема! Европа! Тиква! Европа! Фема!…

ПРОФЕСОР: Тишина! Знам ја за јадац. Треба одговарати граматику, а она код вас ствара велику панику.

СТЕВИЦА: Није то професоре. Знамо ми граматику.

ПРОФЕСОР: А шта је онда у питању? Ви знате све оно што је наш велики Вук  заборавио. Је ли тако?

ПЕРИЦА (тобоже наивно): Како је Вук могао да заборави кад је он наш највећи европски Србин, отац српске писмености? А био је и доктор наука.

ПРОФЕСОР: Право питање, Перице. Вуку Караџићу није ништа (наглашава) промакло у језику и правопису, само вама јесте. Према томе, шта закључујемо? Ви не знате –  ништа. А-ха-ха-ха!

(Оглашава се звоно за крај часа.)

ГЛАСОВИ: Звони, професоре. Можемо ли да спакујемо књиге?

ПРОФЕСОР: Кад пре? Може, само у тишини.

ПЕРИЦА: Професоре, професоре, могу л’ ја да тркнем на игралиште… Изгледа да Мита и Панта још вуку?

ПРОФЕСОР: Е, сад си, Перице, баш претерао! То је њихов проблем. Имају они и родитеље, па нека их пазе. А ту је и педагошко-психолошка служба. На крају крајева, нека и Центар за социјални рад заради своју плату.

ПЕРИЦА: И то што кажете, професоре. Баш сте кул! Одосмо и ми на један дуванчић у паркић. Збогом школо, нисам те ни вол’о… Јуриш, другари!

ПРОФЕСОР: Лакше, децо, лакше! Мислиће директор да рушимо школу! Чекајте, нисмо задали ништа за домаћи задатак… (За себе): А и ког врага да им задам! Шта ће им оваква школа!? Сваког дана се појави некакви нови (ев)ропски вирус! Да то није некаква интелектуална темпирна бомба Болоњске декларације о образовању и васпитању примитивних балканских народа!? Што мање образованих ђачића, то више бесплатне радне снаге за Европу. Пуј-пуј, Далеко било! Упс!  И зидови на грани(ци) имају уши!


Клуб умјетничких душа Мркоњић Град

XI КОНКУРС ХУМОРА И САТИРЕ 2012

„На грани(ци) Европе“

 

Најбоља шала

Ђура Шефер Сремац

 

МУДРОСТИ МАЛОГ ПЕРИЦЕ

(на часу европске историје)

 

Реци ми, Перице, када су стари Словени кренули из своје прапостојбине на Балканско полуострво? У освајање пола Европе…

– Па, овај, знате, како да кажем наставнице…

– Реци лепо, на српском језику, Перице.

– Ти стари Словени, па млади, а било је богме и најмлађих, знате, кренули су са свог огњишта… испод Карпата, па лагано преко лепе брдовите Бугарске… закачише мало и Румунију…

– Дивно си то рекао, Перице, али питање је било када, а не куда?

– Немојте ме прекидати, наставнице, изгубио сам мисао.

– Извини, извини, сконцентриши се на одговор.

– Дакле, устану они тако са први  сунцем, сиђу на поток да се умију јер нису имали водовод…

– Побогу, Перице, пређи на ствар! Који водовод у седмом веку!?

Било је, било, наставнице. Мени је тата причао да су још стари Римљани имали своја купатила, па камене цеви и некакав водовод… а ти наши Словени били пука сиротиња… А нису имали куће него спавали на коњима… Бог зна како су то успели, учитељице!

– Добро, добро, нисам на то мислила. Одговори већ једном: Када?

– Па Ви сте већ рекли. Где сам оно стао?

– Код умивања на потоку, дете!

– Тачно тако. После доручка опрали су зубиће и кренули… рано ујутро.

– Црни Перице! Који сад зубићи!? Али када, када се то десило!?

– То смо већ рашчистили, учитељице. Малопре сте сами рекли…

– Шта сам казала!?

– Није битно. Знате, мој тата је зубар и увек ми каже: „Сине, чим устанеш, прво опери зубе и онда можеш путовати куд год хоћеш!“

– Тешко мени, куку мени, шта ми ово дете ради! А чиме ти се мајка бави?

– Ја немам мајку.

– Извини, нисам знала. А тата ти није рекао ко те је родио и где је мајка отишла?

– Није, то мене не интересује. Мене је донела рода.

– Перице, Перице, зар ти још у то верујеш!? У XXI веку, дете!?

– Знате, наставнице, тата каже како је једног лепог сунчаног дана дошла код њега једна дивна дугонога рода, мислим… да поправља зубе и после девет месеци мене та рода донела…

– Каква рода и где те донела!? Ваљда си се родио!

– А не, не! Тата ми рек’о да ме је она смотала у јастуче и оставила њему на праг, па рекла: „Ево ти кусур што си ми поправљао зубе.“

– Ах, моја глава! Јооој, моја породична, европска историја!

– Само Ви дођите код мог тате, па ће и Вама лепо поправити зубе… И више Вас неће болети глава, знате…

– Губи ми се с очију! На место! Страшно! Тражићу боловање.

– А кадкада, наставнице!? Је л’ сам добио петицу!?

 

 

Категорије награда

Бронзани афоризам

Најдискретнији афоризам

Најтачнија сатирична прича

Најоригиналнија сатирична прича

Најбоља пјесма у акростиху

Најбољи епиграми

Најоригиналнија басна

Најбољи вицеви

Најбоља шала

Најбољи сатирични комад

 

Предсједник КУД-а

Слободан Ћоћкало

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*