Rezime:
Posle katastrofe koja je uništila ljudsku civilizaciju, čovek i njegov sin, dvojica junaka romana Put Kormaka Makartija, polaze prema moru sa namerom da pronađu druge preživele. Intuitivno uveren da dečak čuva oganj potreban za stvaranje novog sveta, čovek ga štiti od mnogobrojnih opasnosti i na njega prenosi moralne pouke koje će biti neophodne u budućem vremenu. Iako čovek veruje da je novi poredak moguć, a da je dečak taj koji će učestvovati u njegovom kreiranju, za to ne postoji nikakav racionalni dokaz. Ipak, počevši od prve stranice, tekst je ispunjen indicijama o izvesnosti nastanka novog sveta, dok finalne scene romana odstranjuju svaku preostalu sumnju.
Ključne reči: apokalipsa, spasenje, svet, vreme, civilizacija
Summary:
After the catastrophe which destroyed human civilization, a man and his son, two heroes of Cormac MacCarthy’s novel The Road, set on to the sea in order to find other survivors. Intuitively confident about his son being the one who carries the fire needed to make the new world, the man protects him from numerous dangers and passes onto him the moral lessons that will be neccessary in the new times. Although the man believes that the new order is possible, and that the boy is going to participate in its creation, there is no rational evidence for such thing. However, beginning with the first page, the text is full with clues about the certainty of formation of the new world, while the final scenes of the novel remove every remaining doubt.
Key words: apocalypse, redemption, world, time, civilization
1. Posle kraja – početak
U nekim od tekstova o romanu Put Kormaka Makartija, jedna od najfrekventnijih reči je redemption, što u prevodu na srpski jezik može istovremeno da znači spasenje i iskupljenje; u religijskoj ravni ona označava otkup, kao što stoji u srpskom prevodu Biblije, odnosno – spasenje od grehova. U samom Makartijevom tekstu ova reč nije upotrebljena nijednom, ali je njeno pojavljivanje u ovakvom kontekstu jasno kada se obrati pažnja na cilj putovanja, spiritualnog i geografskog, koje preduzimaju čovek i dečak, dvojica protagonista.
Svet kojim se kreću junaci Makartijevog romana nije onaj koji čitaoci poznaju: priroda je uništena, tlo prekriveno pepelom, a ljudska populacija svedena na malobrojne preživele, različite jedino po tome da li se mogu okarakterisati kao „dobri“ ili „loši“ ljudi (Makarti 2007). U takvom okruženju, neimenovani čovek se sa svojim sinom kreće južno, ka moru, svestan da neće izdržati još jednu zimu. Pored toga, on smatra kako bi tamo trebalo da se nalaze još neki od preživelih. Pokušaj dvojice junaka da na razrušenoj zemlji sačuvaju svoj život ispostavlja se, simbolički, kao težnja za savladavanjem procepa između dva sveta: jednog koji je postojao pre apokalipse, i drugog, postojećeg samo pod pretpostavkom. Tim ničijim, preciznije – nikakvim[1], prelaznim svetom kreću se kanibali i beskrupulozne ubice, a svakome je jedini cilj da sačuva sopstveni život; ipak, čovek koji istrajava u sprovođenju svog sina do mora (gde spasenje čeka/počinje) intuitivno shvata kako dečak „mora da čuva oganj“ (Makarti 2007: 286). Po tome je on predodređen da sa još nekolicinom nastavi ljudsku vrstu i stvori novu civilizaciju. Ako bi se apokalipsa koju su otac i sin preživeli uporedila sa Jovanovim Otkrivenjem, dečak bi bio jedan od „sto i četrdeset i četiri hiljade […] od svih“ (Otk. 7:4) ljudi, odabran da stvara novi svet.
Ipak, ne postoji nikakva garancija da će uređeni svet ponovo postojati. Predstavnici ljudske vrste svojim ponašanjem u vreme prve civilizacije nisu pokazali da zaslužuju mogućnost novog početka: uzrok apokalipse nije poznat, ali, iako su je ravnopravno mogli izazvati priroda, bog ili čovek, ovom poslednjem ide u prilog Zemlja koja deluje kao posle nuklearne katastrofe. Osim što je, direktno ili posredno, dovelo do uništenja sveta, ljudsko ponašanje nastavlja da regresira i u novim okolnostima – kanibalizam postaje sveprisutan, a milosrđa skoro nema. Upravo ovakva neproporcionalnost između beznađa predapokaliptičnog stanja sveta dopunjenog postapokaliptičnim ništavilom s jedne strane, i vere čoveka-protagoniste u mogućnost, čak izvesnost spasenja s druge, nameće sumnju koju Šeli L. Rembo u svom radu Izvan iskupljenja konstatuje kao „trajnu i neizbežnu dilemu za čitaoce Puta – u trenutku kada pomislite na spasenje[2], susrećete se sa njegovom nemogućnošću – kraj se već desio.“ (Rambo 2008: 104). Ovo nije ništa drugo nego pitanje: da li je novi svet, posle apokalipse, uopšte moguć? Završetak Makartijevog romana demantuje eventualni negativni odgovor, a njegov tok sadrži simboličke indicije koje predviđaju finalno, gotovo biblijsko spasenje.
2. Pra-san
U uvodnoj sceni romana, čovek se priseća svog sna od prethodne noći: on i sin lutaju pećinom „u koju ga je dete uvelo za ruku“ (Makarti 2007: 1). Značenje ove pra-slike koja podseća na preistorijsko doba odgovaralo bi poznatoj alegoriji izlaska čoveka iz mraka neznanja ka prosvetljenju i napretku, ali da dvojica ljudi pećinu napuštaju, umesto što u nju ulaze. Zbog toga se san, onako kako je kod Makartija zapisan, na prvi pogled čini vrlo pesimističkim.
U pećini, na drugoj obali „crnog i drevnog jezera“, ljudi vide spodobu sa „beživotno belim i slepim kao jaja pauka“ očima, „bledu i golu i prozirnu“ (Makarti 2007: 2), izraženih kostiju. Več na narednim stranicama, čitalac će uvideti da se ovakav izgled podudara sa stanjem sveta na otvorenom kojim se kreću likovi romana. Stvorenje je staro i izmučeno, sadašnjost provodi samo u mraku pećine koja ima ulogu skloništa, a period njegove vitalnosti očigledno pripada prošlom vremenu. Kada primeti uljeze, ono će „otkasati bešumno“ (Makarti 2007: 2) tamo gde ne može biti viđeno, tačnije, povući će se još dublje u tamu. Upravo to predstavlja poslednji događaj iz sna, posle čega počinje pripovedanje stvarnosti protagonista, a da prethodno nije razjašnjeno da li čovek i dečak ostaju u pećini ili ne. Ovo se može tumačiti kao uvod u priču koja sledi – putovanje ka spasenju – i početak stalne neizvesnosti izazvane mogućnošću da junaci romana neće izaći iz pećine, tj. da će poginuti ili izgladneti do smrti pre nego što obezbede stvaranje novog sveta.
Iako čitalac saznaje istinu tek u završnim rečenicama romana, naznaka ishoda se nalazi već na njegovim prvim stranicama: „Dvostruka simbolika pećine kao skrovišta-neznanja zajedno se javlja u simbolici pećine kao prelaznog mesta za odmor pre ponovnog rođenja[3].“ (Garden N, Olorenšo, Garden Ž, Klajn 2011: 423). Kada je ovo poznato, činjenica da baš sin uvodi oca u pećinu dobija određeno značenje: s obzirom na to da je predstavnik budućeg sveta, onog koji nastaje tek nakon uspešno okončanog putovanja, dečak intuitivno shvata vreme u kome njih dvojica trenutno postoje samo kao odmorište između civilizacije njegovih roditelja i one kojoj će pripadati dečak sam. Gest spodobe koja zbog pojave pridošlica beži u još veće crnilo upućuje na neizbežnu razliku između dva razdoblja omeđena katastrofom, i čak pruža nadu da će ponešto od onog što je loše ostati u mraku predapokalipse, omogućujući tako bolji početak novog sveta.
3. Prirodno otkrovenje
Realnost u kojoj se čovek nalazi posle buđenja upoređena je sa nadiranjem „neke hladne mrene što mrači svet“ (Makarti 2007: 1). Kao što u svom radu Sekularni vetrovi primećuje Ana Kejts, pomenuta mrena (uz oči spodobe iz pećine) već na prvoj stranici romana najavljuje nemogućnost jasne percepcije koja će kasnije neprekidno biti prisutna (Cates 2010). Svim preživelima, među kojima su čovek i dečak, otežano je kretanje u fizičkom prostoru zbog pepela spaljenih objekata i crnog neba bez sunca.
Kao što fizička uništenost okruženja otežava napredovanje ka moru, tako moralno posrnuće preostalih ljudi usporava duhovno putovanje na koje su se otisnuli čovek i dečak, metaforički sadržano u naslovu romana. Oni su okruženi mahom neetičkim ponašanjem svoje sabraće, u kojoj se probudio životinjski instinkt za preživljavanjem. Pored toga, njih dvojica se suočavaju sa sopstvenim ambivalentnim osećanjem prema smrti: strahujući od mogućnosti umiranja i neprekidno nastojeći da pronađu zalihe hrane ili sklonište, oni olakšanje koje bi došlo sa prekidom života na određeni način priželjkuju. Takođe su neprestano svesni odluke dečakove majke da izvrši samoubistvo, donete pre nekoliko godina. Ipak, čovek uviđa da njegovo odustajanje od života (namerno, samim tim prerano) sa sobom povlači dečakovu smrt, koja opet dovodi do gašenja ognja potrebnog za produžetak čovečanstva. Zbog toga on do samog kraja, kada podlegne fizičkoj iscrpljenosti, istrajava u svojoj nameri da sprovede dečaka ka budućnosti. Istovremeno, on ohrabruje sina da izdrži, neprekidno ponavljajući parolu o ognju, dok je konačno ne usadi u dečakovu svest, što će posebno doći do izražaja na poslednjim stranicama romana.
Osim što tragaju za dobrim ljudima s kojima bi dečak stvorio novi svet, na junacima Makartijevog romana je da u sebi sačuvaju neophodni minimum vere i ljudskosti, apstraktnih ideala préko potrebnih budućnosti. Postapokaliptično stanje sveta znatno otežava njihovo putovanje i u ovom smislu. Kao što piše u Novom zavetu, Bog je ljudima sam dao da saznaju o njegovoj egzistenciji (Rim. 1: 19). U pitanju je Otkrovenje prirode[4] koje podrazumeva da se postojanje boga dokazuje njegovim delom – savršeno stvorenim univerzumom. Imajući pred sobom samo ruševine prethodnog savršenstva, čovek-protagonista (kao i svaki drugi preživeli) teži da ponovo „nađe uspravni položaj“. Ali, on se pita: „Uspravan u odnosu na šta? Nešto bezimeno u noći […].“ (Makarti 2007: 14). Kejtsova u ovim rečenicama primećuje isticanje ideje da čovek preduzima, pored geografskog putovanja, i ono spiritualno, nesumnjivo veoma teško zbog uništenosti sveta (Cates 2010). Ista težnja ka duhovnosti postoji kod dečaka, mada je njegovo putovanje nešto drugačije: rođen u nesavršenom svetu, ili barem onom koji se odlikuje drugačijim i prethodnim ljudima nepoznatim savršenstvom, on osećaj vere neizbežno mora da gradi od ruševina. Oslanja se na pouke svog oca, čoveka iz prošlosti njemu gotovo potpuno nepoznate, ali istovremeno započinje period svoje spiritualnosti individualno, ni od čega, tačnije – od Ničega.
Dok čovek pripada prošlosti, a dečak budućnosti, njih dvojica zajedno postoje u procepu između dva vremena. Stariji je tu da mlađeg sprovede kroz ruševine, omogućujući mu građenje novog (u svakom smislu), a ovaj – kako bi iz prošlosti preuzeo ono dobro i poneo to sa sobom u budućnost. Svestan da njegov sin u uništenom svetu po kom se kreću ne može pronaći druge (ispravne) modele za svoje ponašanje, čovek pokušava da mu za kratko vreme koje ima na raspolaganju usadi što više moralnih vrednosti. U trenucima pre nego što će otkriti bunker sa obiljem hrane, dečak je uplašen i nimalo radostan zbog kapka na zemlji koji moraju da otvore. Otac mu nudi da drži pištolj ili svetiljku, a kada dečak odabere manje opasan predmet, on mu kaže: „U redu. Tako rade dobri ljudi. Trude se, pokušavaju. Ne odustaju.“ (Makarti 2007: 139). Kako vreme odmiče, dečak sve više preuzima inicijativu i kritički se odnosi prema očevim odlukama. Posle susreta sa jednim od preživelih koji im je ukrao stvari, dvojica glavnih likova dolaze u sukob, jer dečak samo iz milosrđa želi da se vrati i pomogne nepoznatom čoveku. U dijalogu koji tada vode, otac kaže sinu da nije on taj koji treba o svemu da brine, a dečak odgovara kratko, ali značajno, sudbinski: „Jesam. Ja sam taj.“ (Makarti 2007: 267). Tada je očigledno da stari svet postoji još samo u tragovima, dok primat preuzimaju novi ljudi (bez obzira na to što ne znamo zasigurno da li su oni dobri ili loši).[5]
4. Vatra
Makartijev roman Nema zemlje za starce, napisan 2005. godine, zatvara se pasusom u kome je narator šerif Bel. On se od početka priče neprestano bori sa sveprisutnim kriminalom i zlom za koje najčešće nema dovoljno jasnog povoda, ali u tome ne uspeva. Uprkos šerifovim naporima, manijakalni plaćeni ubica Anton Čigur uspeva da poubija veliki broj nedužnih ljudi. Na poslednjim stranicama romana, Bel priča svoj san, u kome njegov otac jaše planinama i nosi vatru u rogu. Pre nego što se probudi, šerif Bel shvata: „Znao sam da jaše ispred i da mu je cilj da negde zapali vatru u svoj toj tami i svoj toj hladnoći.“ (Makarti 2008: 269). Vatra omogućava da se vidi u mraku, odnosno, „transcendentna“ je na taj način što obasjava tamu zlodela i nesreće (Mullins 2011: 90). Nakon što je čitaocu priredio brojne neprijatne scene u kojima ginu ljudi različitih godina i pola, a time stvorio utisak da je čovečanstvo prepuno neiskorenjivog zla, Makarti ipak završava svoj roman pružajući nadu, simbolično naznačenu u šerifovom snu.
Na vrlo sličan način, vatra zauzima značajno mesto i u Putu: dečak sve vreme, za sebe i svog oca, predstavlja nekog ko „čuva oganj“ (Makarti 2007) potreban da se razgori novi svet posle apokalipse. Pored toga, on se može uporediti sa Prometejem, koji ljudima tog novog sveta mora da prenese određena saznanja, pre svega duhovna.
4.1. Oganj
Jedne od mnogobrojnih noći koje provode u neizvesnosti, nakon što se otac probudio ne znajući gde se nalazi, sin ga zabrinuto pita: „Bićemo u redu, zar ne Tata?“, pa dodaje: „I ništa loše nam se neće dogoditi.“ (Makarti 2007: 84-85). Čovek ovo lakonski potvrđuje, a dečak se priseća nekog od sličnih razgovora, pa i sam postaje uveren da je to istina – „Zato što mi čuvamo oganj.“ (Ibid).
Ova ideja prožima čitav roman, odnosno putovanje dvojice protagonista, i glavni je pokretač epopeje u koju se upuštaju. Suočen s prethodnim odustajanjem dečakove majke, koja je izvršila samoubistvo ne želeći da se dalje muči (što se desilo u vremenu koje roman ne zahvata i o čemu čitalac saznaje iz čovekovih retrospekcija), čovek mora da pronađe razlog za istrajavanje u krajnje nehumanim okolnostima. Verovanjem da dečak čuva oganj tera sebe dalje, ali njime istovremeno hrabri i podstiče svog sina, usađujući mu ubeđenje kako je on zaista taj koji mora da preživi. Tumačenje napora koji junaci ulažu na isti način kao što ga sebi i sinu tumači čovek čini da njihovo putovanje postane skoro mitska slika o pokušaju održavanja ljudskog roda uprkos svim preprekama. Na kraju romana, kada posle očeve smrti sretne ljude koji ga preuzimaju kako bi zajedno produžili u novi svet, dečak ih pita da li i oni čuvaju oganj; iako nailazi na sumnju da je „reklo bi se malo skrenuo“, on se drži svog uverenja sve dok mu sagovornik ne potvrdi: „Aha. Čuvamo.“ (Makarti 2007: 292). Bez obzira na to što nije baš sasvim siguran šta to pitanje zapravo znači, odgovor koji dečakov sagovornik daje omogućava da ovaj pođe sa njima, a time i stvaranje novog sveta.
Osim što predstavlja svrhu njihovog mukotrpnog putovanja, vatra koju dečak nosi, kao u snu šerifa Bela iz romana Nema zemlje za starce, simbolički osvetljava predele kojima se dvojica junaka kreću; ti predeli su, kao što je već rečeno, ispunjeni neprijatnim prizorima i nehumanim postupcima drugih preživelih. Zbog toga vatra koju dečak u sebi nosi nije samo pokretački motiv za njega i čoveka, već istovremeno metaforički predstavlja sredstvo kojim se put krči.
4.2. Novi Prometej
Jedan od glavnih likova u Makartijevom romanu Krvavi meridijan (ili Večernje crvenilo na zapadu) prvi put objavljenom 1985. godine jeste Sudija Holden. Harold Blum ga subjektivno, ali s pravom opisuje kao jednu od figura koja u celoj američkoj književnosti najviše zastrašuje (Bloom 2009: 1). Sudijin neprijatan izgled (koža mu je potpuno bela i bez ikakvih malja) i perverzno, čudno ponašanje kulminiraju kada u jednoj od poslednjih scena hladnokrvo ubije glavnog junaka, Malog (Makarti 2009: 301-302). Na samom kraju, pre epiloga, stoje dve rečenice koje bi bile zloslutne i van Makartijevog teksta, a u kontekstu romana postaju još strašnije: „Nikad ne spava. Kaže da nikad neće umreti.“ (Makarti 2009: 302).
Zlo koje Sudija neprekidno ispoljava u Krvavom meridijanu, smeštenom na granicu između SAD i Meksika polovinom 19. veka, kao da zaista nije umrlo. Umesto toga, ono je gradacijski dovelo do neprecizirane godine u kojoj nama poznat svet više ne postoji – do vremena iz Makartijevog Puta. Ako bismo iz teksta izuzeli lik dečaka, ova dva romana ostavljala bi utisak velike i konačne beznadežnosti, preciznije – osećanje da je nemoguće iskupiti/spasiti nepopravljivi ljudski rod.
Kako primećuje Blum, Sudija iz Krvavog meridijana možda nikada ne spava i ne umire, ali je isto tako moguće da dolazi novi Prometej koji će mu se suprotstaviti (Bloom 2009: 7). Ova mitološka figura je u svetu posle katastrofe otelotvorena u dečaku iz Puta. Pred njim je zadatak da prebrodi svoje strahove i, uz pomoć oca, istraje u preživljavanju kako bi stao na put Sudiji, zbiru zala predapokalipse. Stati na put zlu zapravo znači omogućiti stvaranje novog sveta koji bi započeo s ljudima drugačijim od Sudije i na taj način obezbediti spasenje ljudskom rodu. Prema legendi, „Prometej je podučio ljude svim znanjima koja su karakterisala početak civilizacije.“ (Garden et al 2011: 467). U odnosu na Makartijevog junaka, sva znanja se ne mogu tumačiti bukvalno, već kao neophodne moralne i duhovne pouke koje na dečaka delimično prenosi otac, a on ih prosleđuje svojim potomcima sa početka nove civilizacije. Spiritualni put koji dečak prelazi sa ocem garancija je za znanja koja će on kasnije morati da obezbedi radi stvaranja nove civilizacije.
5. More
More je cilj kome čovek i dečak sve vreme teže. Krećući se u tom pravcu, njih dvojica imaju nameru da dođu do manje hladnih predela. Otac zaključuje kako bi i ostali preživeli mogli tako da razmišljaju. Pored toga, on predoseća da ljudi koje će tamo pronaći moraju biti među dobrima. Za ovakvo uverenje u tekstu ne postoji racionalno opravdanje – sasvim je moguće da se loši ljudi vode istom logikom kao i oni drugi. Ipak, čovekovo predosećanje kojim hrabri sebe i dečaka da izdrže ispostavlja se ispravnim. Ili barem donekle ispravnim: dečaka posle očeve smrti preuzimaju ljudi koji nisu pouzdano ni dobri ni loši, ali koji se čitaocima (i dečaku) ipak čine kao oni prvi. Činjenica da uverenje koje nije zasnovano na jakim dokazima dovodi do spasenja – dečaka kao pojedinca, ali simbolički i kompletne civilizacije – može ukazivati na čovekov uspešni pokušaj očuvanja vere potrebne za održanje ljudske vrste, čak i pored mnogobrojnih smetnji. Zbog toga more nije samo krajnja tačka ka kojoj se u geografskom smislu kreću dvojica junaka, već i mesto sa koga će otpočeti kreiranje novog sveta.
U vezi sa morem su i dva simbola koja se u tekstu pojavljuju pred kraj romana. Kada konačno stignu do vode (ali još uvek ne i do drugih ljudi koji bi preuzeli dečaka), dvojica junaka nailaze na brod. Čovek pliva do njega, i kada se približi, vidi „izlizani zlatni natpis. Pajaro de Esperanza.“ (Makarti 2007: 230), što u prevodu sa španskog na srpski jezik znači ptica nade. Iako u tom trenutku još uvek nema dobrih ljudi koje traže, a očeva smrt tek sledi u daljem tekstu, brod na koji nailaze zaista predstavlja pticu nade: za junake, brod je izvor zaliha préko potrebno odeće, a za čitaoca signal da spasenje uskoro zaista nastupa.
Pored toga, ušavši u oficirsku kabinu, čovek pronalazi sekstant, „možda i sto godina star“ (Makarti 2007: 234). Ovaj instrument za navigaciju na moru prva je stvar čija lepota oduševljava čoveka posle dugog perioda ispunjenog neprijatnim događajima i prizorima. Budući da je nastao pre toliko godina, a katastrofa ga nije uništila, sekstant bi mogao da označava kontinuitet vremena koje u sebi obuhvata dva sveta. Pored lepote koja oduševljava čoveka, sekstant se može koristiti za određivanje pravca na moru. Ove dve osobine zajedno simbolički razrešavaju nedoumicu o nastavku ljudske populacije, upućujući na to da je pravac kojim će se ljudi kretati onaj koji vodi u lepotu, odnosno u novi poredak. A ukoliko svet koji bi tek trebalo da nastane tumačimo kao plod božije intervencije, lepota bi mogla da predstavlja novo savršenstvo koje će on stvoriti.
6. Na kraju – početak
U završnom pasusu romana Put Makarti opisuje pastrmke u planinskim potocima, na čijim se leđima nalaze „vijugave šare što mape su sveta u postanku“, odnosno – „mreža mapa i putokaza.“ (Makarti 2007: 295). Ova slika slična je onoj sa prve stranice, koju čovek sanja. Obe se odvijaju u pećini (pogodnoj da očuva tragove prošlosti) i donekle su mistične – prva je sadržaj sna, a druga opis koji se nalazi posle okončanja priče o putovanju čoveka i dečaka. Bez takvog završetka, njihov pohod bi izgubio na svom simboličkom značenju. Rečenica kojom se roman završava glasi: „U dubokim dolinama u kojima su [pastrmke] živele sve je bilo starije od čoveka i žamor je njihov bio žamor tajne.“ (Makarti 2007: 295). Ispričan u prošlom vremenu, ceo finalni pasus opisuje nešto što je staro, ali istovremeno i večno. Pošto večnost sadrži budućnost, slika pastrmki iz pećine je konačna napomena o vremenu koje traje i u sebi obuhvata smenu civilizavija. Kako primećuje Ešli Kansa u svom radu Mape sveta u njegovom postanku: postapokaliptično imenovanje u Putu Kormaka Makartija, kraj jednog sveta signalizira mogućnost novog, a kraj samog romana jasno upućuje na početak vremena (Kunsa 2009: 67). Odredivši kraj romana početkom vremena, Makarti ne ostavlja mesta za sumnju u mogućnost spasenja ljudskog roda, i po poslednji put potvrđuje da sledi nastanak nove civilizacije sa dečakom u njoj.
Literatura
Biblija, prevod V. Karadžić i Đ. Daničić, http://wwwyu.com/biblija/461ko001.htm
Bloom, H. 2009. Bloom’s Modern Critical Views: Cormac MacCarthy, New Edition. New York: Infobase Publishing
Cates, A. 2010. Secular Winds: Disrupted Natural Revelation & the Journey toward God In Cormac McCarthy’s The Road. The Internet Review of Science Fiction, February 2010
Garden N, Olorenšo, Garden Ž, Klajn. 2011. Larousse – Mali rečnik simbola. Beograd: Laguna
Kunsa, A. 2009. “Maps of the World in Its Becoming”: Post-Apocalyptic Naming in Cormac MacCarthy’s The Road. Journal of Modern Literature, Vol. 33, Issue 1
Makarti, K. 2007. Put. Beograd: BeoBook
Makarti, K. 2008. Nema zemlje za starce. Beograd: BeoBook
Makarti, K. 2009. Krvavi meridijan ili Večernje crvenilo na zapadu. Beograd: BeoBook
Mullins, M. 2011. Hunger and the Apocalypse of Modernity in Cormac McCarthy’s The Road. symplokē, Vol. 19, No. 1-2
Rambo, Shelly L. 2008. Beyond Redemption?: Reading Cormac MacCarthy’s “The Road“ After the End of the World. Studies in the Literary Imagination, Vol. 41 Issue 2
[1] Ako izraz ničija zemlja koji sadrži reč niko pretvorimo u oblik sa rečju ništa. (prim. autora)
[2] Ili iskupljenje, odnosno otkup. (prim. autora)
[3] Italics pripada autoru rada (prim. autora)
[4] Pomenuto kod Ane Kejts (2010). (prim.autora)
[5] Kada sretne nepoznatog čoveka s kojim bi trebalo da pođe, dečak pita „Kako da znam da si ti jedan od dobrih ljudi?”, na šta dobija odgovor: „Ne znaš. Moraš da probaš i vidiš.” (Makarti 2007: 291). (prim. autora)
Pročitajte i:
