Od postanka, ljudi su se nakitom ulepšavali, ulepšavali sebi drage i bliske osobe. Svaki
Komad ima neku namenu i značaj. Darivanjem su ispunjavali želje svojih najmiliih, a
sebi stvarali osećaj topline i zadovoljstva što su nekog usrećili.
Svaki komad tih ukrasnih stvarčica ima neki značaj, a vrednost im se određivala plemenitošću materijala od kog su satkani. Oni koji su poklanjali, kao i oni koji su primali, imali su svoju meru vrednosti po tome od koga su dobili i kojim povodom. Nakit znači i uspomenu na neke značajne događaje u našim životima, kao i na naše drage roditelje, muževe, braću… Svako imasvoj omiljeni nakit i vezuje se za njega zbog vrednosti u koje veruje ili značaja koje su svakom od nas na svoj način daje.
Moj omiljeni prsten je zlatni prsten s dijamantima koji je decenijama nosila moja majka. Dobila ga je na poklon od svekra, mog dede, na Mladence, daleke 1957. Taj prsten je godinama krasio ruku moje majke, a meni kao maloj devojčici budio radoznalost i divljenje prema njegovoj lepoti. Pravljen je od zlata, a ukrašen sa sedam malih dijamanata, i u sredini većim; svi su oblika prizme. Nikog ta lepota nije ostavila ravnodušnim, kakav sjaj, a tek prelamanja sunčevih zraka izgledaju kao mnoštvo malih duga posle kiše.
Poznato je da svaka devojčica želi da bude „kao mama“, da na nju liči. Tako i želi da oponaša mamu . Isto je bio i sa mnom slučaj. Želela sam da i na mojoj dečijoj ruci ima nešto tako lepo, sjajno i zagonetno. U pomoć su priskakale bake, sa dečijim prstenčičima koji su se prodavali na vašarima. Na njima su bili sjajni stakleni kamenčići koji su oponašali drago kamenje. Moju pažnju su privlačili oni koji su najbolje prelamali svetlost, čas bezbojni, čas u 100 boja…
Prolazile su godine… Ja sam se zadevojčila, mama je htela da taj prsten, koji je ona čuvala i nosila – ponesem ja. Ali, sve smo to nekako odlagali. Htela sam da dan kada stavim bude neko slavlje, npr. kad postanem punoletna. Došlo je i to vreme, a ja sam čekala neki dan, mesec… Osećala sam veliku odgovornost da ga stavim na svoju ruku. Plašila sam se da ga ne izgubim. To bi me strašno razočaralo, da izgubim nešto što je moja majka dugo čuvala i nosila. Mislila sam da bi najbolje bilo kad maturiram, pa da se na taj dan zakitim zlatnim prstenom ukrašenim dijamantima. Nisam to učinila ni kad sam se upisala na fakultet, ni kad sam se udala, ni kad sam diplomirala. Jednostavno, imala sam strah da ga ne izgubim, a stalno sam ga s divljenjem gledala. Uvek mi je pred očima slika kako ga je majka i od koga dobila, i koliko je značio za nju. Povezivalo nas je sa nekim davnim vremenima – lepim, ali iznad svega našim.
Vreme prolazi, ali dijamant je večan. Naziv za dijamant je adamus, što znači večan, neprolazan. Danas, kada san ja već odavno zrela žena, prsten s dijamantima nosi moja kćerka. Dobila je za punoletstvo od babe – moje majke.
I ona, kao nekada ja, ima dozu straha da ga ne izgubi, pa ga stavlja samo za posebne prilike. Nosi ga kad ima neki svoj razlog da izgleda raskošno i sjajno, kao i sam dijamant.
Tako jedan prsten traje i povezuje pretke i potomke. Sećanja ožive u nama i bude toplinu i ljubav prema bližnjima – sećanje na one koji nisu više živi, ali nisu zaboravljeni. Stvara nam nadu da će se tradicija naše porodice na ovako lep način nastaviti, da će nas sačuvati od zaborava.
Dragica Tonić, inženjer prehrambene tehnologije. Rodena 17.4.1957. u Beogradu. Udata je i ima dvoje dece. Živi i radi na Ubu. Dobitnica je „Bazarove“ nagrade za priču „Prsten moje majke“.
Pročitajte i:
