Dragi Tasić: Sudsko čudo („Knjiga godine borskog autora u 2010. godini“)

Filed under: Knjiga godine borskog autora 2010,nagrađeni radovi,region |

(Odlomak iz romana o sudničarskim strastima i napastima, „Žunkelji i Giginjeri“, proglašenog „Knjigom godine borskog autora u 2010 godini“ u kome pripravnik advokata Antanasija Zrikovčanima daje besplatne pravne savete.)

Jednog četvrtka ni jedan Zrikovčanin nije, kao ranije, govorio o svojim sudskim mukama. Ulazeći u kancelariju redom su sedali preko puta mog stola i postavljali isto pitanje:
– Jeste li čuli da se u Zrikovcu dogodilo sudsko čudo?
Svakome sam odgovarao da nisam. Čuda, pa ni sudska, ne postoje.
Sumnjali su u moju sumnju u njihovo „sudsko čudo“. I u moju neobaveštenost da se ono dogodilo. Žureći, odlazili su bez obavljenog svog posla.
Jedan među uglednijim parničarima, inače trgovac i zadrugar, u selu poznat kao Velja Snalažljivi, obrijan, u košulji s kravatom, sa očima koje su prodirale u sve oko njega, otvoreno upita:
– Kako samo Vi, naš besplatnn advokat, da ne znate, kad svi u Zrikovcu znaju i govore da su se Žunkelji i Giginjeri pomirili, izmirili i namirili? I da su ugasili četiri međusobne parnice?
– Priznajem, ne znam, gospodine Veljo, ali to pomirenje je dobro, rekao sam.
Trgovac se nasmeja, reče da će me o tome sigurno obavestiti Vlajko Karabaš, poznati zrikovački nesudničar, ali stručan čovek koji prati zrikovačke sudske stvari.
Velja mi pruži ruku i ode zadovoljan što mi je prvi otkrio sudsko čudo. I što o njemu neće dalje raspravljati već to prepušta nekome drugome, ko se nametnuo selu kao pratilac sudskih stvari seljana.
U kancelariju za njim uđe baš Vlajko Karabaš. Znao sam da je predsednik mirovnog veća u selu. Čovek koji voli i uspeva da savetuje i miri. O njemu se zna da nikad nije prekoračio sudski prag, ni kao svedok. Ali i da zna sve o svim zrikovačkim sudničarima i sudskim postupcima, bilo da se vode u Skučengradu ili kod sudova u okolnim gradovima. Zna više i od samih učesnika postupaka. Raspituje se, sluša, beleži, sređuje i čuva podatke. I ne otkriva ih nikome. Izuzetno, ispravlja netačnosti kad se u mirovnom veću ili na zboru građana, nečijoj slavi ili svadbi, prepričava nešto netačno o zrikovačkim sudničarima. To čini samo tada, po službenoj dužnosti nepristrasnog Zrikovčanina koji zna istinu o svakoj sudskoj stvari.
Karabaš, meštanin srednjih godina s crnom kosom i crnim očima, uredno obrijan, u crnom odelu s belom košuljom bez kravate, zabrinuta lica pažljivo sede na stolicu i pogleda me uveren da ću opaziti da je opterećen nečim važnim. Ćuteći sačekah da progovori.
-Zbunjen sam i zabrinut. Čujem, nikome ne verujem, ali istina je: Žunkelji i Giginjeri su posle smrti Dragutina Žunkelja i Radivoja Giginjera prestali sa međusobnim sukobima i ugasili sve međusobne parnice. Krišom. I to kriju pred selom. Niko o tome ništa dosad nije znao. Čak ni ja, iako redovno pratim šta se dešava u sudskim postupcima svih zrikovačkih sudničara.
Pohvalih Žunkelje i Giginjere:
-Bolje da svoje razmirice smiruju sami ili pred mirovnim većem, koje, kako čujem, sukobe pa i započete sporove rešava bez odugovlačenja.
Karabaš se uspravi na stolici i odmahnu glavom:
-Oni se nikad nisu obraćali Mirovnom veću Zrikovca. A i da jesu, njihove sporove ne bismo tamo rešavali zbog njihove poznate zadrtosti i trajne mržnje. I želje za osvetom. Svaka strana, posle izgubljene parnice, pokreće novu sa nadom da osveti izgubljenu.
Rekoh mu da su, sigurno, među Žunkeljima i Giginjerima prestale ranije potrebe za sudskim sporenjem.
– Nisu! viknu Karabaš. Ni slučajno nisu! Naprotiv, postoji potreba da se baš oni parniče. Vi, upozori me on, ne znate da se oni nikad nisu svađali, tukli i parničili bez potrebe. Oni su se po potrebi, katkad, međusobno i ubijali. Oni su najugledniji sudničari u Zrikovcu.
Uvideh da je „pratilac zrikovačkih sudskih stvari“ ozbiljno zabrinut zbog tog pomirenja ali mi ne bi jasno zašto. Ostadoh dosledan ukorenjenom mišljenju, inače protivnom advokatskom zanimanju, da postoje parnice koje nikome nisu potrebne.
-To pomirenje, rekoh, može služiti za ugled meštanima koji takođe mogu prestati s nepotrebnim sudničarenjem. Pomirenja žestoko sukobljenih, ponovih, mogu biti primer ostalima u selu. Svi sudničari ih mogu slediti.
-E, toga se ja i bojim! Posle njihovog mirenja Zrikovac može ostati bez ijednog sudskog postupka! Bez ijednog sudničara. I propasti kao naš grad koji je propao i promenio ime u Skučengrad!
Pogledah ga pažljivo da bih proverio da li o propasti sela govori ozbiljno, ili se podsmeva svojim susedima. Uvideh da ga je to pomirenje uzbudilo i da je uveren da će selo ostati bez suđenja, što bi njega moglo lišiti posla da prati suđenja i sudničare.
-Preteruješ, prijatelju. Naš ranije značajan grad nije propao, malo se skučio, malo je osiromašio, sirotinja ga nazvala Skučengradom, ali on postoji i živi. Zrikovac ne može propasti zbog „nesudničarenja“. Naprotiv, postaće mirno i ekonomski jače selo. I po tome čuveno u Krajini! Ne znam zašto bi se Zrikovac skučio bez sudskih trvenja?
-Bez sporova i krivičnih suđenja Zrikovčani bi se porazboljevali i umirali pre vremena. U selu vladaju i sklonost i strast da se susedi spore, objasni Karabaš malo mirnije, uveren da ću shvatiti ono o čemu on govori.
Pošto sam ja odbio rukom da to prihvatim, Karabaš, gledajući me ledeno pravo u oči izgovori polako, ali jasno, reč po reč, esej o zrikovačkom mentalitetu:
-Mi se ne sudimo zbog sukoba, nego se sukobljavamo da bismo ee sudili. Kad pokrenemo sudski postupak vodimo ga uporno godinama sa sudničarskom strašću, koju nam je podarila zrikovačka priroda. Ili je tako odredio Bog. Možda nevidljiva sila, na koju se oslanja Ilija Vračar, zvani „Ilija Lažov, narodni svedok“ i ugledni sudničar koji je imao mnogo parnica i krivica. Kad vrača, Ilija ne laže. Vračanjem je izlečio mnoge meštane i grdnu stoku u selu. Mnogima je pomogao da dobiju parnice. A onima drugima da ih izgube.
Bez ustručavanja odbih da prihvatim i ovo Karabašovo objašnjenje:
-Ja ne verujem u sudničarsku strast Zrikovčana. Ni u Ilijino vračanje. Sudski postupci se vode zbog sukoba interesa građana, ni iz kakve sudničarske ili posebne parničarske strasti.
-Mladi advokate, tvoj otac Antanasije to nikad ne bi rekao! pređe Karabaš na ravnopravnu polemiku među jednakima. Tvoj otac je cenjen u Zrikovcu zato što zna da su Zrikovčani ostrašćeni u isterivanju svojih nauma. Niko se iz sela ne obraća sudu da bi rešio sukob sa nekim, već da bi preko suda ostvario svoj naum, zaključi on u neku ruku nadmoćnije što mi otkriva stvari koje ja, očigledno, ne znam.
Razveseli me Karabaševa „filozofija“ namernih sukoba radi suđenja i suđenja da bi se ostvarili lični naumi. Nisam hteo s njim, u odnosu na mene, pravno neukim, da raspravljam o izvorima i razlozima sudskog odlučivanja. Naprotiv, odlučih da ga naljutim prostim poricanjem onoga što tvrdi sa visine seoskog poznavaoca „sudskih stvari“. Rekoh mu:
-Ne verujem u sudničarsku sklonost i strast Zrikovčana, pa ni u tvoju potrebu i strast da pratiš tuđe sudske postupke. Kakve koristi imaš od toga praćenja? Ako igde u toku suđenja i bude strasti, ona deluje, kažu stari advokati, da bi se izvukla nezakonita korist.
Bio sam siguran da će loše primljen klijent otići ljut. Karabaš ustade kao da je ragovarao s čovekom kome se ništa ne može kazati ni objasniti.
Dok sam čekao da ode mislio sam na Antanasijevo upozorenje da Zrikovčani uživaju kad se „iz svoje neukosti“ podsmevaju „učenim iz grada“, navodeći ih da gluposti smatraju ozbiljnom stvari. Ipak, zaključih, ovaj čovek se meni ne podsmeva. Želi da me uveri u ono što govori. Sigurno je da naš razgovor nije završen.

Dragi Tasić i njegove knjige
Autobiografija

Rođen sam 1933. godine na Belom bregu, zaseoku Male Kopašnice na ulazu u Grdeličku klisuru. Gimnaziju sam učio u Leskovcu i Nišu, pravni fakultet završio u Beogradu, magistrirao u Nišu.
Pravnim poslovima od 1954 g. bavio sam se u Grdelici, Leskovcu, Kladnju (u Bosni), Nišu i Boru. Petnaest godina pre penzije bio sam borski advokat do 2006 godine.
Živim tokom leta u Boru a tokom zime u Jagodini. Pripadam tim gradovima, ali i Leskovcu i Nišu. Svi su oblikovali svet kojim se bavim u svojim knjigama. Imam porodicu i zadovoljan sam životom.
Bibliografija
„Morija“, zbirka pesama, objavljena u Boru 1997 g.
„Jestonija, Atlantidi i Balkanidi, Ep o izgubljenoj savesti“, u 5.544 stiha, objavljen u Boru i Jagodini posle natobombardovanja Srbije i Crne Gore 1999 g.
„Krnje biografije jahača panjeva“, kozeričan roman, ustvari prigodna hronika o leskovačkim maturantima iz 1952 godine, objavljena u Leskovcu, Boru i Valjevu 2003 g.
„Između dva bela brega“, roman o srpskoj porodici u oči Drugog svetskom rata, u tom ratu i posle njega, objavljen u Boru i Nišu 2006 g. (kao delo dva pisca: braće Radivoja i Dragog Tasića.)
„Žunkelji i Giginjeri“, roman o sudničarskim strastima i napastima, objavljen u Boru 2010 g. (dobio priznanje„Knjiga godine borskog autora dve hiljade desete godine“).
„Poetski zbornik“, zbirka poema i pesama, objavljena za prijatelje u Boru 2011 g.
„Ljubav u Savapolisu“, satirični roman o srpskoj političkoj eliti prve decenije dvadeset prvog veka. Objavljen u Boru 2011 g.
„Potisnuti, Uzvremene priče“, objaviće se u Boru 2012 g.
„Advokatske priče“, objaviće se u Boru 2012 g.

One Response to Dragi Tasić: Sudsko čudo („Knjiga godine borskog autora u 2010. godini“)

  1. Pingback: Dragi Tasić: Sudsko čudo („Knjiga godine borskog autora u 2010. godini“) : Mlad Grad | Sremska Mitrovica | Portal mladih Grada Sremska Mitrovica

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*