Dragana Džajević: Niski letači

Filed under: kritika |

(reč o pesmi “Ljubavnik“, autorke Snežane Čkojić, dobitnice nagrade za najoriginalniju ljubavnu pesmu na konkursu “Mrkonjić grad 2010.“)

piše: Dragana Džajević, prozni pisac iz Kragujevca

Kreativni balans unutarnjih napona i spoljašnjih nametnutosti, spoznaja krupnih kosmoloških odrednica, Sunca, Neba, Zemlje, Ljubavi, obično uslovljava osobeno stanje duha. Stanje koje može rezultirati poetskim delom. Primer je “Ljubavnik“, pesnikinje Snežane Čkojić.

Pod presijom tuđega i svoga, u magmatičnoj slici svojih ovozemaljskih uslovljenosti, pesnikinja je iznalazila mogućnosti svoje ekspresije. Let, osmeh, reč, dubinu, pogled, pomračenje Sunca, ona je apsorbovala u svojoj krvi i zategnutim mišicama. Onda ih je, poput katalizatora, kroz črsto stisnute šake, pretvorila u pesmu o ljubavi.

“Puštam iz ruku samo ono što sam imala“. Kada je otvorila šake, raširila je ruke i predala se letu. Teško je širiti ruke misleći na Ikarov pad, ali uz samoprihvatanje, priznati je lako: Moje je samo ono što sam od srca dala!

I nije jednostavno obnažiti svoje stradanje, i čežnje i nadanje. I razasuti pesničku intimu kao da je prah, istražujući prag boli koji se prelazi na putu ka sreći.

Letenjem nisko, poniranjem duboko, transcendentalnim oblikovanjem jezika, u opštenju sa svetom nesavršenim, Snežana je eksponirala svoj lični pečat slobode u izrazu.

Dati poetski metod je samo jedan vid uspostavljanja dijaloga kako sa sobom, tako i sa voljenim bićem. I svako se namah zapita koliko je uspešan u tome. I pesnikinja posumnja, dok iracionalnim opštenjem sa individualnošću, kombinuje modele svoje percepcije, fragmentizuje svoja iskustva o rođenju, ljubavi, svesnosti postojanja, boli, sreći, letu slobodnom.

“Najšira krila se najbolje snalaze
u vakuumskim dubinama’’

Bodlerovska krila ne umeju na zemlji, a preslaba su za nebeske širine. Podsmevaju im se, i ranjavaju ih iznova. “Kako počinješ da ne postojiš“, stihovi su koji stohastičkim metodom, iznalaze put smisla. Svega što postoji u nama i što je stvoreno oko nas. Samo što pesnikinja na svoj način definiše i promišljaja smisao kao naročito stanje duha, pokazavši u poetskim slikama da je on proizvod sna i jave, halucinantnog i logičnog.

I daje svoju definiciju pojmu ljubavi kao univerzalnom smislu trajanja.

Poruka je jasna: I kada je zemlja sve dalje, nebo je još uvek previsoko za pad!

O autorki kritike: Dragana Džajević, rođena 1977. godine, u Kragujevcu. Gimnaziju i Pravni fakultet završila u svom rodnom gradu. Interesovanje za književnost datira iz osnovne škole, objavljivala svoje prve tekstove u školskim i dečijim novinama. Početkom 2010. objavljuje knjigu, zbirku moderne kratke priče: “Robinzoni u trendu“. Saradnik je i autor nekoliko časopisa i portala za književnost i umetnost. Tekstovi su joj prevođeni na engleski i makedonski jezik. Bavi se i književnom kritikom i esejistikom. Učesnik brojnih književnih susreta, u zemlji i regionu Balkana.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*