Dragan Stodić: Razgovor sa Milošem Ristićem

Filed under: intervju,region,zemlja |

ĆUTANJE JE U MODI, ŽENE ŽELE ALFA MUŽJAKA, SVAKI REŽIM PREZIRE KNJIŽEVNIKE

 

Pisac, pesnik mladi književni kritičar, bivši reper, slobodnomislilac Miloš Ristić, autentična figura na književnoj sceni Srbije i “zemalja regiona”, za portal avlija.me, izjavio je da je Reč bila, a da li je ostala to je pitanje, i za njega za sad, bez konačnog odgovora. Ako konačan odgovor uopšte postoji, kad je je reč o današnjoj egzisteniciji Reči.

.

1. I bi Reč, i od reči sve postade. I Vi još verujete u njenu moć. Čemu nas i vas (ni)je naučila?

– Danas su rečiti na udaru, jer većina glumi mudrace u formi i po onoj popularnoj ,,ko ćuti pametniji je”. Pravo retorstvo meša se sa farisejstvom politikanstva. Evo, danas mi baš koleginica na poslu gde radim reče ,,Ja ne bih htela da ti budeš u ovom kolektivu za stalno, zato što na sve što ja ili neko drugi kaže imaš spreman odgovor”. Ćutanje je u modi. Za mene je reč sve, naročito izgovorena. U početku sam stvarao pričajući ne znajući da ću postati stvaralac. Često, i najčešće, govorim – samo da bih govorio, vodeći razgovor što dalje od suštine time vežbajući usmene tehnike i veštine, što sagovornike naročito vređa a mene naočito raduje. Verbalno odmeravanje je najjači životni motor. Iskreno, verujem u moć reči. I dalje. I zauvek! Reč me je naučila da je uvek različita od poimanja istine, faktuuma ili društveno-objektivne, tj. spočitane stvarnosti. Da nije reči ne bi bilo ni nas pesnika. Ono Miljkovićevo ,,ubi me prejaka reč” obična je besmislica i patetika niske temperature. Pesnike ubija život, zato i beže u reči.

2. SenekaPlaton,… večni misliocijesu li uzalud pisalikakva je njihova umna 

i unutrašnja potreba bilapišemo li danas samo pisanja radi ili..?

– Seneka… Senekina knjiga ,,O gnevu’’ dosta mi je pomogla kad sam imao 21 godinu, mada ne i konačno, da rešim svoj problem sa gnevom, verbalnom i ostalim agresijama. Ali mi je ipak otvorila neke horizonte da shvatim kako funkcioniše gnev, gde se i zašto javlja u ljudskom sećanju, kako ga razumeti jer samo razumevanjem njega možemo biti u stanju da ga – ne kontrolišemo, već smanjimo, ako je to uopšte moguće. U mom slučaju ne. Zato sam i napadnut bejzbol palicom 16. 11. 2013. – upravo zbog iz nagomilanog gneva izgovorene rečenice sa psovkom na kraju upućene nepoznatom čoveku. Stari filozofi su živeli onako kako su i mislili i pisali. Danas je to nemoguće, ili ravno ludilu. Ćivtinska sredina te proziva neuračunljivim, ona sredina, onaj kolektiv, ono pleme, ono jednoumlje opisano u Filozofiji palanke R. Konstantinovića. Zato sam i svoju knjigu misli nazvao ,,Mislim dakle nosim bradu’’. Zato što mi, savremeni filozofi, pošto nismo knez Kropotkin i nismo u egzistencijalnoj oslobođenosti da se bavimo filozofijom i samo njom, možemo samo glumiti da smo Platon, dakle nositi bradu. Zato što je misao dovedena do apsurda. Zato što je teza da je racionalnost najvažnija komponenta ličnosti homo sapiensa postala toliko smešna da joj se ceo 20.vek, pun ratova i iživljavanja, breneglasno smeje. Svemu je kriv Dekart i njegovo glupo ,,Cogito ergo sum’’. Može se postojati i bez racija, dušom i srcem.

3. Misterija napisanog, još veća misterija nenapisanog, onih kojih su znali umeli a nisu napisali?

– ,,Želeo bih pročitati ono, što još, napisao nisam’’. (Mislim, dakle nosim bradu, Presing, 2013.) Ima ljudi koji imaju nešto a nikad ne uđu u književnost, kao i onih kojima tu nije mesto, ali posredstvom guranja dolaze na visoka mesta, čak i do priznanja, a ne valja im nijedna rečenica u romanu, koji je legura pola plagijat pola rekreacija. Misterija nenapisanog ima veze sa inspiracijom koja je pola konspiracija pola kontripunktna ferlonacija pesničkog ,,ja’’ koje hoće da bude nepristrasno ,,ti’’, slobodnim stihom i kontraslobodnom poezijom.

4. Naslućujete li apokalipsu književnosti u eri svecivilizacijske „fejbuktijacije“, u kojoj nema proširene rečenice već – lepa si, mila moja, slatka, divna si, odlično, super, fotka je divna…?

– Neće to uticati na književnost u onoj meri u kojoj bi moglo uzdrmati temelje na kojima se razvija već hiljadama godina. I pre fejsbuka su pisani takvi romani, samo su te floskule bile pregojene u prostoproširene rečenice. Možda opstojanost u tom smislu potiče od toga što sam završio Srpsku i komparativnu književnost, mada eto, trenutno stažiram u biblioteci kruševačkoj i vidim šta se najviše traži i čita – nema tu ni ,,k’’ od književnosti, sve sami betseleri i celeri. Mnogi kažu da su na fejsbuku svi pesnici, ali šta ćemo sa pesnicima koji su i na fejsbuku? Neće doći vreme kada će svi pevati, došlo je samo vreme da se kaže da je Miljković Usranko, što sam i rekao u poemi ,,Znam’’ u prvoj knjizi stihova ,,Ljušture javnosti’’. Jednostavno, danas je veća količina đubreta, mada su se pojmovi izmenili u prestavi: đubre nije onaj otpor đubretu, već upravo ona slatka poezija koja osvaja nagrade po Srbiji sa stihovima tipa ,,kako prezimiti zimu’’. I imitacijama Nastasijevića i Pope, navodna nerazumljivosti – razumi me!

5. Aleksandrijska biblioteka broji milione naslova. Je li vam žao što nećete moći da ih pročitate?

– ”Istorija je sadašnjost koja se gomila…”, ”Sve što čovek gradi kroz istoriju su ostaci’’ – samo su neke od sentencija iz pomenute knjige kojih se mogu navlaš prisetiti bez potrebe da tražim najtačniji odgovor na ovo vaše pitanje. Nije mi žao. Možda jeste. Ko zna? Čovek ne može pročitati ništa sem delića. Čitanje je posebna tematika. Neki čitaju klasike, neki ninovce, neki izgubljene knjige. ”Neron nije spalio Rim. On ga je digao u večnost!” (Mislim, dakle nosim bradu.)

6. Lobi u politici, književnosti, biznisu, modi, rijalitiima,… interesno udruživanje, potiče li iz plemenskih vremena, jesmo li danas izgubljeno pleme…?   

– Više nego ikad. Sve se tretira i posmatra u plemenskom ili familijarnom a ne u strogom, poslovnom ili opštem pravcu. O tome kao pojavi specifičnoj u kulturi na lokalu pisao sam u tekstovima Književne promocije u unutrašnjosti, Vi i književnost, Kruševački književni krugovi, Cenzura u književnoj Srbiji: 21. vek, Kako uspeti na kruševačkoj poetskoj sceni, Kako je pisac biti, Bez promocija. Na televiziji – u tekstuVeče sa Ivanom Amidžićem. Svi se oni mogu naći na internetu. Književnost, naročita srpska ne može bez lobija. Ako te neko ne gura džaba ti talenat. Biznis počiva na lobiju. Era marketinga. Era familijanosti. Svako je svakome familija a seme familije je zajednička reklama. Samopromocija kolektiva je dozvoljena, pojedinca ne. Biti pojedinac, individua, znači biti budala.

7. Sujeta, vaš odnos prema sujetnima, čime merite svoju sujetu, čime tuđu,… kako ne biti sujetan?

– Sujeta – dijeta uma ili njegovo prežderavanje? Sujeta je svuda oko nas. Skoro da se može namirisati u vazduhu. Jesam sujetan. Jer odgajan sam na sujeti i živim u sujetnom društvu. Može se biti nesujetan ali zato trebamo ukloniti taštinu kao duhovni obrazac u društvu.

8. Hoće li i uspeva li ljubav, muško ženska, ptičje-životinjska, podmorska, ipak spasitii svet…?

– Ljubav… ja više ne znam šta je to. Nekad sam pisao ljubavne stihove, pre deset, pet godina, i dan-danas, ali žene to ne vole. Kruševljanke traže kola i pare. I stan. Hoću da budem njihov Romeo – njihov Alfa-Romeo. Više ne znam šta žele: Alfa-mužjaka, Alfa ili Romea? Ili sve to u jednom? Koitusa ima, ljubavi nema. Ili retko. Ja se jesam verio pre tri godine ali njoj je smetao novčana vrednost prstena. Iako je bila intelektualka. Svet ne može spasiti ništa, kamoli ljubav. Možda dogovor. Svim pesnicima treba ljubav. Tragično je što svaki dan živimo bez onoga za čim vapimo. I meni treba muza. Snažnije bih pisao. No, nažalost, sve se svodi na to da zabacim šest-sedam udica a upecam nijednu.

9. Ono što nikome niste do sada rekli je…?

– Javnost možda ne zna da sam se nekada bavio repovanjem, čak imao i jedan koncert 2004. ili 2005. godine u Kulturnom centru Kruševac (mom večitom ideološkom neprijatelju) pod imenom Šlog, sa pesmama Štekeri i štokovi,  Španska serija itd. Još se sećam refrena iz Španske serije:

Ljovisna, Kasandra

Dorinda, Esmeralda

Te kjero te karo

Fumaro cigaro

No to je iza mene, mada još čuvam audio snimak koncerta. 2005. godine sam odlučio da prestanem sa pisanjem pesama u rep i drugim manirima ili pesme protiv profesora iz gimnazije i slično i posvetim se pisanju književnosti pa sad koji stepen kvaliteta uspem da dostignem nek dostignem. Ne verujem da ima nešto što u svojih 29, evo uskoro 30 godina, nisam rek’o. Mislim da sam rek’o dovoljno za tri života…

10. Usuđujete li se da javno i lično kritikujete intelektualce ćutologe? Vredi li kritikovati ih?

– Već sam napomenuo tekstove u kojima sam to činio. Lično sam imao mnogo problema zbog toga u Kruševcu jer me pesnička i javna scena ignorišu zbog nekih mojih stavova i sudova izrečenih njima poimence u lice. Vredi kritikovati, jer iako bunt šteti, važnija je čast. Malograđanski moral se mora podvrgnuti ruglu i proces ponavljati iznova i iznova mada oni, kulturno-uhlebljeni davljenici, nikad neće shvatiti da tonu u šund i kič, i da nemaju razumevanja za mlađu književnu scenu koja ne želi da im ljubi skute i klima glavom na svaku uopšteno-tupavičastu životnu istinu i književne večeri sa melosom i dramosom, i pesmama Željka Joksimovića i Arsena Dedića u pauzi između recitacija i aplaudizacija.

11. Jesmo li više skloni da se penjemo da drvo ili da silazimo s njega, bežeći od svog suštinskog bića i Darvinovog „naučnog“ otkrića?

– ”Neandertalci nisu izumrli. Bakćem se s njima svaki dan”. Sa drveta nikad nismo ni sišli, a reč suština mi je omiljena reč. Volim da je koristim iako je nepoznata. Kao nepoznata u matematici ona nam je potrebna da postavimo jednačinu. Jednačenje čoveka po zvučnosti vrši se svakodnevno. U tim promenama ostaje gramatika koja nas podseća na to da smo niko i ništa, da nismo potrebni drugim vrstama, već jedino svojoj – majmunima i majmunkama. Darvin je bio naivan. Ali se njegova teorija fantastično uklapa sa kapitalizmom koji nas melje. Daje nam slobodu koja je oivičena.

12. Verujete li više Bogu nego sebi?

– Do 21. godine smatrao sam sebe ateistom, iako sam kao mali kršten. Tada se desio preobražaj i počeo sam da verujem u Njega. Samo Njemu i mogu verovati jer ako bih verovao sebi bio bih odavno ispod zemlje. Da me On ne čuva, na neki čudan, nevidljiv i tajanstveni način.

13. Pohvalite mlade književne stvaraoce koji to od vas (ne)očekuju?

– Skoro sam čitao knjigu priča ili fragmenata ”Portreti, skice” Dragane Ivanović. Prilično je buntovna i nova. Snežana Čkojić iz Valjeva objavila je drugu zbirku pesama ”Nebeski rukopis” koja je vanredna, ali ostaje pitanje da li će ostati na istom pesničkom i životnom putu. Čitao sam i neke mlade koji pišu kao u 17. ili 18.veku. To je strašno. To je zaista strašno. Ima jedan pisac iz Beograda, koji još nema nijednu knjigu, ali pregršt visprenih priča, aforizama, palindrome i ko zna koječega još, uz brdo objava i nagrada, koga ja uzaludno teram da u svojoj 38. godini požuri s objavom prve knjige – Dalibor Drekić. To sa pesnicima u 15. ili 18. godini – mi ne ide baš – ili ih neko iz porodice gura ili lutaju između oponašanja i bubanja. Ono što je problem kod stvaralaca mlađe generacije od 20 do 36 godina jeste što pre svega teže da budu nešto što nisu. Niti je moguće biti tradicionalan niti avangardan nakon avangarde.

14. Verujete li da su Jesenjin, Miljković i drugi digli sami ruku na sebe ili je njihov angažman bio toliko „opasan“ po sistem…?

– Miljkovića, kome se ne može poreći da je bio pesnik, a koji nije po mom ukusu, mada sam ga celog pročitao, su ubili. Nemoguće je da se onoliki čovek koji je bio i visok i krupnih ramena obesi o onako tanku grančicu. Treba pitati hrvatski deo Udbe kako i zašto je ubijen. Ne bi začudilo ni da je Tito umešan u sve to. U svakom slučaju bolje po njegovu poeziju i slavu što je otišao rano. Mi, današnji pesnici, isuviše volimo život da bi se odrekli istog. Šteta što nemam pištolj. Mene su cenzurisali dva put, jednom čak i prekinuli promociju i ugasili mi mikrofon na samom početku čitanja pesme PIAROVKA u kojoj sam ismejao jednu profuknjaču koja je politički bitna u gradu pod Bagdalom, a koja se, svojski trudila da mi otkaže promociju. Poslednje tri knjige nisam ni promovisao jer se prave da ne postojim. Svaki režim mrzi i prezire književnike, samo je sad takvo vreme da ne morau da ih ubijaju – dovoljno je da im zatvore sva vrata i ubiju ih u pojam. Ili da ih egzistencijalno ucene.

15. Dodajte ono što želite da pročitaju poštovaoci Vas i Vašeg dela?

 

UREDNICI

 

Jebe mi se za tvoj časopis

Tvoje kontakte

I tvoju kulturu

 

Jebe mi se za tvoja dela

Vaša sela

I poseri me ptico frizuru

 

Briga me ko od pesnika te je muvao

Dal je to bio Dobrica Erić il ko već

I briga me što me hvališ po poeziji a kudiš po ponašanju

 

Idi kuvaj ručak

I seti se

Kad budeš ubacivala dodatke

Da izbaciš moje pesme iz šerpe

 

Miloš Ristić

Miloš Ristić

MILOŠ RISTIĆ rođen je 24. 04. 1984. godine u Kruševcu gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Kratko vreme proveo na studijama prava u Nišu i klasičnih nauka na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Iz drugog pokušaja upisuje Srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Nišu 2006. godine gde diplomira 23. 12. 2011. godine. Od tada ne radi. Živi i preživljava u Kruševcu. Prve pesme objavio je u maju 2007. godine u 40. broju književnog časopisa iz Prokuplja – TOK. Piše od kad ne zna za sebe, sa ambicijom od 2005. godine.

Objavio četiri knjige poezije: LJUŠTURE JAVNOSTI (Kulturni centar Kruševac, 2012) DIJAGNOZA (Presing, Mladenovac, 2013), 11 RAZLOGA ZAŠTO VOLIM KIŠU (Presing, 2013), TAZBINA (Presing, Mladenovac, 2013), i knjigu književnih kritika (studija) o delima borskog i leskovačkog pisca Dragog Tasića TASIĆEVO KNJIŽEVNO DELO (Presing, 2013), kao i knjigu sentencija i aforizama MISLIM DAKLE NOSIM BRADU (Presing, Mladenovac, 2013). Priredio je knjigu poezije ŽIVOT NA BALKANU sa 46 pesnika iz Srbije, Hrvatske, BiH i CG (Dhira verlag, Švajcarska, 2013).

Saradnik je nekoliko književnih časopisa, elektronskih (Helly Cherry, Libartes, Afirmator, MaxMinus (Sarajevo), konkursiregiona.net) i štampanih (Tok, Avangrad, Avlija (Rožaje). Većina Ristićevih dela je zastupljena u elektronskim časopisima (pa ih lako možete naći na google-u) gde objavljuje poeziju, drame (,,Istoričari” / ,,Nemoćni i svemoćni”), kratke priče (,,Rasadničke priče”, ,,Bibliotekarka”, ,,Pijaca”, ,,Sigurnost”, ,,Letnja”, ,,Srebrni poljubac”, ,,Šalteri”, ,,SMS ljubav”), aforizme, misli, književnu, društvenu, televizijsku, muzičku kritiku. Uređuje i vodi regionalni pesnički konkurs KONKURSNO čije je prvo izdanje bilo 2012. godine. Ima nekoliko književnih priznanja ali su mu stariji pisci sugerisali da ih ne spominje (3. mesto za ciklus poezije 2007. Prokuplje; 1. mesto za poeziju 2012. Obrenovac; Najizazovniji aforizmi 2012. Mrkonjić Grad; 1. mesto za kratku priču 2013. Novi Sad – Scena svih kreativnih – 5. festival poezije i kratke priče ,,Trifun Dimić”…)

Živi i vodi se kao nezaposlen u Kruševcu.

DRAGAN STODIĆ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*