Kamenu gromadu uz planinu guram
kao da mi Sizif nešto je u rodu.
Prometej zbog vatre bez utrobe osta,
a ja bih za ljubav želeo slobodu.
Pustite je, ljudi, duša mi je ište!
Molitve je moje jedna zvezda čula.
Uslišiće Gospod molitve za sreću,
u zoru ih zvezda suncu došapnula.
Guram kamen ovaj, al mi težak nije
zbog dragog mi lika koji svu noć vidim.
Nek moja princeza rose se napije,
od rose pijanoj možda joj se svidim.
Ljubav kao naša večno će da živi,
iako je Gospod na sve probe stavlja.
Međ snom i međ javom srećemo se često.
Tu mi njena duša poruku ostavlja.
Viteza čeka da ka sreći krene,
priznade princeza na ivici snova.
Oprostite, gospo, na usluzi sam Vam.
Poći ću sa Vama na kraj svih svetova.
Možda rab Božiji dostojan Vas nije,
al će da zasluži da Vam bude sena.
Srce u njemu samo za Vas bije
od kad Vas je srelo, od onog trena.
Da li će princeza viteza povesti,
kazaće nam možda neka pesma nova.
Dok se jutro budi, on poljubac šalje
za princezu svoju sa ivice snova.
O autoru: Petković Dragan rođjen je 1972 god u Beogradu.Živi i stvara u Jabuci kod Pančeva. Književnošću se bavi od najranijeg detinstva. 2011.god osnovao je književni klub pri domu kulture Kočo Racin u Jabuci. Učesnik je mnogih poetskih i kulturnih zbivanja u Srbiji i inostranstvu. Do sad objavio dve knjige Poezije 2007 zbirku pod naslovom „Hvala što opet volim“ 2011 zbirku koja nosi naziv „Kroz San. Nagradjivan je više puta a za sebe kaže da je za njega poezija više od načina života.
Pročitajte i:
