Dragan Nedimović: Ako želiš biti sit, ne smeš biti gladan

Filed under: KUD Karadžić Loznica 2011,nagrađeni radovi,region |

nagrada za ciklus pesama, KUD „Karadžić“, Loznica, 2011. godina

Na dnu           

Pekare
i samoposluge
Mesare
i poslastičarnice.
Zelene pijace
i buvljaci.
Muzičke prodavnice
i knjižare, velike i male.
Radnje sa raznim alatima
i tihe galerije.

Onako, u prolazu,
okrznem pogledom
sve te radnje i sva ta mesta
i
znajući da im ne mogu ništa,
idem dalje
ni sam ne znam kuda.
Na dnu sam.
Sa rukama koje još uvek mogu,
mozgom koji još uvek donekle radi
i očima koje su presušile.

Druge pantalone         

Rekao sam prijatelju
koga dugo nisam video
da bih ga pozvao na piće,
ali sam se zajeb’o i izašao iz kuće bez para.
Ostale su mi
u drugim pantalonama.
Onda smo malo popričali,
razmenili brojeve telefona,
pozdravili se
i krenuli svako na svoju stranu.
Bio sam istovremeno
i zadovoljan i ljut.
Zadovoljan
jer sam izbegao ne baš željenog sagovornika,
a ljut
jer sam ga slagao
s obzirom da ni u drugim pantalonama
nema ničega.
Uostalom,
u kojim drugim pantalonama?

Ostaci  

Kada jedan moj prijatelj,
inače profesor koji je ostao bez posla
u ovom vremenu krupnog gaženja ka Evropi,
pretura po kontejneru
tražeći bačeni višak nečjeg ručka,
nikako ne očekuje da naiđe
ni ostatke na primer
filovanog belog mesa,
teletine sa šunkom,
kolenice na italijanski način,
kineske flambirane plovke sa pomorandžom
ili kapućino torte.
Ne očekuje da nađe
ni deliće neke obične šnicle,
delimično oglodani pileći batak
ili slučajno bačenu sarmu.
Možda mu se posreći
pa nađe komad pozelenele kobasice,
okamenjeni posni uštipak
ili jednu zaostalu ribicu u konzervi
pod uslovom da je do nje stigao pre lokalnog mačora.
A skoro sigurno će naći
samo hleb star nekoliko dana.
Ali ono što je našao pre neki dan
iz korena mu je promenilo sliku
o načinu i uslovima našeg ulaska
u red razvijenih zemalja.
Naime, profesor je u kontejneru
u kome je uvek do tada
nalazio kese u kojima su bili ostaci hrane,
našao kesu punu govana.
I u laganoj zbunjenosti
samo se zapitao:
“Pa, jebote, šta ovi jedu,
kada su im ovo ostaci”!?

Mađioničarska tajna    

Kao i sva deca na svetu,
i ja sam se divio mađioničarima,
gledao ih otvorenih usta
i razrogačenih očiju
i čudio se i pitao odakle oni to
izvlače one golubove,
zečeve, loptice, marame
i ko zna šta sve još.
Žarko sam želeo
da mi neko od njih otkrije tajnu.
Naravno, sebični kakvi jesu,
nijedan to nije hteo.

U svojoj dečjoj bezbrižnosti
nisam tada ni sanjao
da ću jednoga dana
ovako mator,
umoran
i praznog novčanika,
savladati bar one osnovne
mađioničarske veštine.
Sada ja,
a niko zna odakle,
izvlačim hleb, mleko, cigare
i još po nešto.

Kako?
Na svoj način.
I još me nisu uhvatili.

Prvi put   

Nema tu mnogo razmišljanja.

Najteže je da se prvi put
zavučeš u kontejner tražeći ručak.

Posle je sve lako.

Upoznaš i ostale korisnike,
naučiš koji su kontejneri izdašni
i napraviš dnevni plan obilaska.
Nađe se uz tebe uvek i neki pas, šutnut kao i ti,
koji te gleda pretužnim očima
i nada se nežnom društvu i nekom zalogaju.

Birkajući tako ručak,
onako usput, pokupiš i raznorazni
reklamni stranački izborni materijal
prepun veselih obećanja
koji može dobro da dođe kao stolnjak.
A kada se ručak svari
i dođe vreme da nehranljivi višak ode svojim putem,
takav stolnjak može da se iskoristi
za higijenske potrebe
mada ne upija koliko situacija zahteva.

Ma, samo da preguraš onaj prvi put.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*