Đorđe Bogojević: nagrađena poezija („Duško Trifunović“ 2013 – Druga nagrada)

Filed under: Duško Trifunović 2013,nagrađeni radovi,region |

ELEGIJA KORISNICE POZNATOG VEB-SAJTAdrvo

Već je prošla ponoć, uključen računar
monitorom svojim otapa rožnjaču
oka, koje jeste puno kao bunar,
al’ te divne oči uveliko plaču.

Ja ne znam da l’ one plaču zbog samoće,
lažnih prijatelja, prerušenog šljama?
A srce joj, možda, nešto drugo hoće –
da prolećne noći ne provodi sama.

Ili suze teku jer te svoje oči
zatvorila nije već nedelju dana,
uporno tražeći prijateljstva tračak,

nadu, upisanu na profilnoj ploči,
tajanstvenog Nekog, koji je bez mana,
da joj savršenstvo prodaje na zračak.

 

ULICA BRESTOVA

U svakom gradu ima
po jedna Ulica brestova.
Ne ona iz filma,
već neka sasvim, sasvim druga.

Prepoznaćeš je jer u toj ulici
kiše padaju svakoga dana.

U toj je ulici lišće na granama
večito žuto,
u toj su ulici sumorni ljudi,
večito sivi,
u toj su ulici kuće sa roletnama
večito spuštenim,
u toj su ulici tužne svetiljke
što noću gore.

I dok hodaš njenim pločnikom
nemoj gledati u nebo,
jer možeš da se oklizneš
o neki uveli, mokri list.

Ali kad jednom prošetaš
takvom Ulicom brestova
shvatićeš da je to bila
slika tvoga života.

A onda ćeš ponovo doći,
i hodati uzduž i popreko,
čekati miris dima
da se proširi ulicom,
sve dok te noge ne zabole.

I najzad, jednoga dana,
kada postaneš besmislen,
shvatićeš da je ta ulica
ona u kojoj si rođen.

Ona iz koje si otišao,
ona zbog koje patiš,
i koju sanjaš čim se
na njenom kraju izgubiš.

 

ŠETAČ

Noć je moje vreme, svih radosti oda;
ćutanje, lutanje, bez cilja i traga.
Večno nespokojstvo, potpuna sloboda,
od koje se beži k’o od crnog vraga.

Jer ja, zaboravljen, lutam oko zgrada,
grobnica ljudskosti, sudbina i nada,
čekajući vreme konačnoga pada
jednoga odavno polumrtvog grada.

A dok to ne dođe, sećaću se hlada
svih kišnih ulica i moga detinjstva.
Da! Na tim mestima ja stojim i sada,
kao srećni krivac na mestu zločinstva.

I možda ću, jednom, smelošću amebe,
prolazniku nekom dotaknuti rame,
i time, konačno, opravdati sebe,
sumnjiv i nepošten, poput noći same.

 

Đorđe Bogojević rođen je 1988. godine u Šapcu, gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Prve književne radove, tj. kratke priče, objavio kao srednjoškolac, 2005. i 2006. godine, u tadašnjem nedeljniku „Šabačka revija“. U novembru 2012. iz štampe mu je, kao autorsko izdanje, izašla zbirka pesama „Ulični jauci“. U martu 2014., u izdanju „Presinga“ iz Mladenovca, iz štampe mu izlazi druga zbirka poezije, pod naslovom „Ogledala“. Živi u Šapcu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*