Domovina bleda mati-Franjo Frančič

Filed under: kritika |

Franjo Frančič na jedan svojstven način govori o životu,prolaznosti,otuđenosti koju život sa sobom nosi.

Njegovo delo „Smrt Jugoslavije“ ili Domovina bleda mati je sačinjeno iz nekoliko epoha koje pokušavaju da dočaraju,kako vreme prolazi: Tempo, Domovina bleda mati, Senovita vremena, Slepi leptiri.

Ništa se ne mora promeniti s vremenom,osim čoveka koji mu se pokušava prilagoditi  na ovaj ili onaj način. 

A tada je najlakše osuđivati zar ne?

 A,ko je to dovoljno nevin, da na to ima pravo?

  Pitam vas!

Život o kojem Franjo Frančič piše,je život na rubu propasti,život porodice pod okriljem alkoholizma….Porodice  „koja ne pije iz želje za pijanstvom,već pije da bi mogla da leži bez misli,prazna“.

To je bio način da sećanja i sadašnjost postanu jedinstvo.

 

Alkoholizam je oduvek pratilo, nasilje.

Prateći segment,koji je uništio sve ono što alkohol nije uspeo,činio je ljude manje vrednim i tada svesnim da“ nisu sposobni da vole sebe,kada ih do tad niko nije voleo“.

No,bez obzira na život koji je preživeo glavni junak ,Jani ne prestaje da veruje da je potpuna ljubav spoj duhovne i telesne i da je svakom čoveku kao takva neophodna.

U svojoj majci očituje ideal ljubavi,jer kako sam kaže:“Moja majka je bila pravi anđeo,klasična grčka žena,Rubensova žena“.

Anđeo kao simbol čistote i nevinosti,neukaljonosti od silnog nasilja koje mu se odvijalo pred očima.

Dok je klasična grčka žena,mogla biti simbol postanka,nastanka,jedine iskrene ljubavi.

Ono što zaista zaprepašćuje jeste trenutak kad majka zapravo postaje Domovina,domovina koja „ima više sinova,jedni koji imaju sve i drugi koji nemaju ništa“.

 

 

Helena Himel

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*