Dodir slikarstva i plakata

Filed under: izložbe |

Petak, 22. oktobar, Srecna galerija, SKC

Izlagači:

1. Marko Gole
2. Aida Hajduković
3. Veljko Zajc
4. Radoman Durković
5. Marija Timotijević
6. Dragana Kuprešanin
7. Nevena Đokić
8. Milan Vukelić
9. Marija Mihajlović
10. Simon Kuzmanović
11. Marija Bucek
12. Zorana Lalić
13. Luka Klikovac
14. Branka Dragić
15. Dragana Kuprešanin
16. Tamara Pešić
17. Vladan Ranđelović

Dodir slikarstva i plakata ili na rubovima spektakla

U vremenu, ili bolje reći ne-vremenu u kojem živimo, umetnost, se sve češće lažno predstavlja kroz simulaciju same umetnosti. Ono što odlikuje simulaciju je virtuelna ontologija (samim tim negativna ontologija), to jest njen u-topos, odnosno ne mesto i ne biće. U takvim okolnostima kada simulacija uveliko kolonijalizuje realnost preko sredstava masovne komunikacije, i kada umetničko delo postaje prazno polje, umetnik, postaje sve više bezimeni tehničar, službenik omamljujućeg sveta spektakla. Početke stvaranja, takveog spektakla možemo tražiti u eri tehničke reprodukcije (Benjamin /Benjamin/). Dakle, neki najraniji počeci stvaranja društva spektakla mogu se pripisati nastanku fotografije, koja je započela sa oblikovanjem nove realnosti, a zatim nastavili radio, film, masovna štampa, televizija i kompjuterska tehnologija. Ono što spektakularizovanu stvarnost čini privlačnu za mnoge, jeste moć prizora koji su postali dominantni vid izražavanja moći kapitala. Nekako, razni oblici dizajna, kroz potrebu industrije i informatike, postaju vidljivi oblik ideologije takvog sveta.
Pitanje reprodukcije umetničkog dela je uvek problematično, čak i u drevnim vremenima kada tehničko savršenstvo reprodukcije nije bilo ni blizu današnjeg, jer je vodilo do masovne kulture, a kako reče Luis Memford (Mumford), masovna kultura i masovna kontrola ne idu jedna bez druge. Danas, umetnik, tehničar, službenik tržišta, sve prisutniji kao no name stvaralac, pravi svet slika, koji kao ukrasni papir obmotava bedu svakodnevnice. Tako sam došao do ideje, da napravim izložbu koja će da se osvrne na moment kada s jedne strane, studenti imaju mogućnost da se preko iskustva crtanja i slikanja kritučki osvrnu na problem tržišta i tehnologije i s druge, oni prosečniji predaju u kovitlac pankapitalističkog spektakla.
Za razliku od mnogih savremenih dizajnerskih škola i fakulteta širom sveta, Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, neguje usavršavanje svojih studenata, kroz tradicionalne modele likovnog stvaralaštva, tako da svi odseci prolaze kroz saznanje i iskustvo rada u crtežu i tradicionalnoj slici. Upravo to je osnovni kvalitet Fakulteta primenjenih umetnosti, koji kod studenata stvara iskustvo da osete i šta znači biti u kontaktu sa stvaranjem koje nosi auru, jedinstvenost i neponovljivost, što će kasnije u životu, biti, na žalost retka prilika. I upravo, za mene najzanimljivija je vežba na predmetu Plakat u trećoj godini studija. Tada studenti, koristeći iskustvo ctanja i slikanja, koje su prošli u prve dve godine studiranja izrađuju ručno rađene plakate. To je neka, rekao bih, granična linija u kojoj se uočava spoj umetnosti i tehnike u svom, već sada možemo reći fundamentalnom ključu, ali i večnom antagonizmu – ručnoj izradi i tehničkoj reprodukciji. Valjda zato, za mene, ta vežba odiše naročitom kreativnošću, i bila mi je značajna kako bih predstavio taj trenutak dodira jedinstvenosti i neponovljivosti ručne izrade sa neograničenim umnožavanjem tehničkih matrica. S druge strane to je i nekakav dodir sa počecima industralizacije, u kojoj, ta, mešavina ručne izrade i industrijske proizvodnje nije u potpunosti išćezla.
I upravo kroz ove radove vidimo da u ovom već udaljenom, kako bi Bodrijar (Baudrillard) rekao svetu simulakruma, čak i polazište u plakatu koje je ručno izrađeno a potom reprodukovano, po mom mišljenju, poseduje daleko snažniju vezu sa umetnošću, od besomučnog kolažiranja i montiranja, digitalnih predložaka. Ovakvi plakati, barem u nekim slojevima, nas podsećaju da je moderna u svojim nastancima bila okupana idiličnim snovima mitovima i nadama. Dakle kroz ovu vežbu ja sam osetio da mogu predstaviti optimizam, nastalgiju i setu za onim danima industrijske moderne, koji sve više izgledaju kao prijatan san u odnosu na binarne kodove informatičke postmoderne koja već uveliko oblikuje, kako bi Fukujama (Fukuyama) rekao, našu posthumanu budućnost.

dr Vladislav Šćepanović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*