Djerdj Serbhorvat otvara književnu sezonu KC Grad

Filed under: promocije,Srbija |
Književno veče sa Đerđem Serbhorvatom
KC Grad, 30.10. od 20h

ĐERĐ SERBHORVAT  po zanimanju je sociolog, a od 1996. radi kao novinar i urednik, između ostalog na Radiju 021 u Novom Sadu i Mađarskom radiju u Budimpešti, u književnom časopisu Symposion i beogradskom „Betonu“. Poznat je po satiričnom stilu i zanimanju za vojvođanske teme, zbog čega je svoje ime, Đerđ Horvat, zamenio za pseudonim Đerđ Serbhorvat. Objavio je nekoliko knjiga priča, a zastupljen je u Antologiji proze vojvođanskih mađarskih pisaca u prevodu na srpski („Jedina priča“, Forum, 2003) i antologiji savremene proze iz Srbije u prevodu na albanski („Iz Beograda, s ljubavlju“, Algoritam media, 2011). Osvojio je nagradu za najbolji dramski tekst u godišnjem takmičenju pozorišta Ujvideki szinhaz u Novom Sadu, u kom se danas igra njegova monodrama „A ko će vratiti bicikl“, izvanredan žanrovski miks dokumentarnog pozorišta i stand-up komedije na temu života u mađarskim vojvođanskim selima.

A KO ĆE VRATITI BICIKL  (odlomci iz monodrame u izvođenju pozorišta Ujvideki szinhaz u Novom Sadu)

            Više ništa nije kao nekad… Ovo više nije ni selo nego neko čudo gde živimo. Nekad je bilo osam krčmi, kažu muški, a sada samo dve, al’ jedna radi samo kad Marko, vlasnik, nađe pevaljku i maloletnu konobaricu. I pop kuka kako se upola manje rađa nego što umire. Jedino je broj poljoprivrednih apoteka skočio sto posto, sa jedan na dva. Jer danas svi prskaju ko ludi, ne đubri niko normalno. Mada ima tu jedan spretan lik, razvija seoski turizam. O, dolaze nam…dospeli smo i na mapu. Došli su nam i ovi rođaci iz Pešte, moje bake ne znam koji rod… kažu kako je ovde tišina, kako će možda kupiti i kuću, jer nema astme i smoga, a polen leti svuda, i kako će ovde biti svežeg mleka, od krave… Ja nisam htela da im kažem da ga i mi kupujemo u Rodiću, i da do osam ujutru nestane i ono u kesama, jer krava nema, čemu, ne isplati se… No, shvatili su oni i sami, četvrti dan su rekli hvala, posao čeka, od tad ih ni videli nismo, kamoli  kuću da su kupili.

            A ja putujem jednom nedeljno u taj Novi Sad, da spremam po kućama. Nije mene to sramota… Koga da čekam? Muža? Gezu? Ovoga? Muž! Muž-puž, nije on muž nego jedna jajara. Svejedno, čistim i tačka. Pod jedan: više se isplati, u stvari dva: barem mi isplate! Da idem vaditi krompir za 300 dinara dnevnice, koju mi ni ne isplate? Tri: bar nisam kod kuće, šta mi fali. Oduvek sam ja htela da odem odavde… krenula sam, išla, išla, pa eto, sedim na ovoj stanici i čekam svakojake transeve. A postoji i četvrti razlog, i baš  zbog toga ja i idem da čistim po kućama, jer prašinu podnosim ali miris komine, e to ne podnosim.

                                                 *  *  *

            Mogao bi već da stigne ovaj bus, ali stvarno. Nigde ničega, i nigde nikoga. Kao u Meksiku. Mogao bi da se snimi kaubojski film. Ili neki triler. Jer pogledam po našoj ulici, ima šta da se vidi. U stvari nema. Polovina kuća je prazna. Sad kad krenem redom, tetka Iluška, pa Mancika a posle Gizika. Muževe ni ne računam, oni su davno otišli. Nisu ni šezdeset doživeli, a kamoli penziju. Tetka Icu ne računam, ona se ubila devedeset neke jer nije imala šta da jede. Nismo mogli ni da zamislimo da neko ovde može umreti od gladi… Ili ne, jer se ubila. Onda pored njih Kovačevi, oba deteta u Mađarskoj, ni ne dolaze kući. Pored njih Bela i njegov sin ali kod njih nema zahvalnosti, nije ni čudo da ga je žena ostavila, samo tako sede ceo dan, gledaju tv i čekaju pomoć ili šta. Pa opet prazna kuća, gazda se ponekad vrati da proveri da li se srušila, pa se vraća u Bečkerek, tamo živi. Ponekad se vrate i Peterevi, oni su za sinovima otišli za Mađarsku, a jedan možda već i u Nemačku. Dođu, izvetre kuću, žale se, pa se vrate. I to je neki život. (…)

            I nekako su i stari bolje opstajali, mislim muški. Sedeli su na klupi u opancima, pokazivali kako se udara  bičem, i sve…a danas ako vidiš živog čoveka starijeg od šezdeset godina, ne veruješ očima. Samo što ovi ne umiru od napornog rada nego baš suprotno, od nemaštine, od nerada, od stresa, ove moderne muke, i na TV-u su rekli. Ne kažem, dolazili su ovde i Cigani i izbeglice, jer su kuće jeftine, ali ih nije održala ni kuća, ni ravnica, ni lopata…Otišli su kako su i došli… Šta će oni… Ni to nije tačno da bi nam oduzeli posao, od ničega se ne može oduzeti. Ranije su svi galamili, buka svuda, tamo se testerisalo, tu se krunilo, čuo se radio. Nikad nije bila tišina. Ne larmajte, tako su vikali na nas, lepo, ne larmajte…A sada, čuješ kad se na kraju sela sruši metla. Jer dobro, psujem ja Gezu, ali ipak mislim na njega dok čistim u novosadskom stanu… Jer dobro je imati muško u kući, ne da bi ukucao neki ekser, prošla su ta vremena. Nego zato što ima glas, kašlje, tu je. Postoji. Da ima nekog uopšte.

     DOLE U KLUBU (odlomci iz kratke priče, prevod Marko Čudić)

             Sećam se kako smo išli ulicom, najlonske košulje i lakirane cipele, cigara bez filtera u ustima a ispod miške friški primerak novina, sveže olovo samo što se ne puši sa njih. Jurimo sa sednice sindikata na sednicu uredništva, ali pre toga svratimo časak u bife partijske zgrade, a posle toga dole, u klub, jer je konjak tamo jeftiniji, a posle se više ničeg ne sećam.

            Sećam se, u to vreme informacija je još bila informacija, do nje si morao doći, morao znati doći, a veliki starci su znali i kako se to radi, s kim moraš održavati kontakte, informacije se nisu za džabaka razmenjivale, a ne k’o danas, samo uključiš mašinu pa samo naviru bez kraja i konca, a zašto, s kojim vražjim ciljem, to više niko i ne zna. Dok popiješ nešto s nogu dole, u klubu, eto ti gotovih novina, al’ nekada davno trebala su ti dva puna dana da pribaviš neku informaciju, i onda smo diktirali ono što smo napisali, i onda bi dolazili veliki starci i sve lepo preformulisali, jer to je bio red, a posle njih dolazio bi partijski sekretar, i on bi preformulisao, da bi na kraju sve to preoblikovao i glavni urednik. E, to su bila prava zlatna vremena, to je bilo novinarstvo!

                                                        *  *  *

            Sećam se, prvo je razorena partija, pa onda država, pa onda i klub. A i Joškin brak, mada su nastavili da žive zajedno, jer je letnjikovac na moru otiš’o do vraga, konfiskovali ga Hrvati kao srpsku imovinu, a Joška je uvek bio dobro mađarsko dete, ja sam mu svedok.

            Sećam se, sve je razoreno, a i sav sistem vrednosti je otiš’o u pizdu materinu, i nahrupi ova omladina što ne šljivi ni boga ni ljude, a naročito ne šljivi velike starce, i dolaze na pos’o kao da sve živo znaju i umesto šlajfne govore karakter i šta ti ja znam šta sve ne, kao da se tobož razumeju u zanat, ali ne, ni pisati ne znaju, nikad neće ni naučiti, i sad se vidi da ne poznaju struku, nisu nikada imali status potrčka, odma’ misle da su glavni urednici. Mi smo još od velikih staraca učili, od njih si se mogao učiti i zanatu i ljudskosti, pravom ponašanju, a ne zvrjati u piceriji po ceo dan i ustajati u podne i pušiti onu vražju cigaru, šta li, što troje ljudi dodaju u krug, šta li, i to ti je to, moj prikane.

            Sećam se, ovoj jebenoj omladini nikad kraja, i dolaze, i dolaze, i prozivaju Jošku i mene da smo bili komunisti, komunjare, kažu, komunjare smo bili. Da smo činili i ovo i ono a da se sad, kao, nešto kurčimo da smo Mađari? Zar se mi kurčimo da smo Mađari?, pa mi smo oduvek bili Mađari, pravi, normalni, domaćinski Mađari, znali smo mađarske narodne pesme, čak smo ih ponekad i pevali dole u klubu, toliko da smo čak i po ušima dobili zbog toga, partijsku disciplinsku meru, moglo bi se reći. I sad ovi kurajberi dolaze sa pričom da smo mi, kao, bili komunisti i da smo napakostili Mađarima? Mi, koji nismo bili komunisti, jesmo, doduše, bili u partiji, ali to je bilo iz moranja, jer inače ne bi mogli ni pod rođenim krštenim imenima da pišemo i objavljujemo, kao što je to velikim starcima, koji su još u starom sistemu pekli novinarski zanat, onaj pravi, stvarno i bilo zabranjeno.

            Sećam se, mi još nismo psovali k’o ovi mali kurci, dobro, jesmo, ali lepo, psovali smo lepše, probranije, sa ukusom, mi smo još od velikih staraca učili kad se može ispaliti pokoja psovka, a ne k’o ove male pičkice, ova mala govna koja sve vreme govore jebote, jebote i mamutijebem i pušikurac, a pičkatimaterina im se direktno zalepila za one njihove pogane jezike, i, što je najgore, sad već više psuju na srpskom i engleskom nego na našem divnom, voljenom mađarskom jeziku maternjemu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*