PICA (Književni festival „Srpsko pero”, Jagodina, 2013, prva nagrada)
Drndanje telefona prenulo me iz sna.
– Halo, dobro jutro. Zovemo vas iz pica-servisa. Sigurno ste spazili naš letak u poštanskom sandučetu… – blebetao je tip s druge strane žice.
Bacivši pogled na zgužvani papirić u kanti za đubre, bezvoljno sam promrmljao „da”. Zapljusnula me je nova bujica reči:
– Zadovoljstvo nam je da vas obavestimo da smo proširili asortiman. Zahvaljujući ugovoru koji smo sklopili sa gospodinom đavolom, imate mogućnost da naš novi specijalitet kuće dobijete po bagatelnoj ceni…
– Ali…? – nisam se dao prevariti, znajući da se ispod slatkorečive fasade dosadnih trgovaca obično krije nepristojna ponuda. A i mrzelo me da se upuštam u priču.
– Dovoljno je da poručite picu „tartini” koju ćemo vam dostaviti na kućnu adresu. Ne treba, pri tom, da se hvatate za novčanik. Jedino ćemo zauzvrat uzeti vašu dušu u trajno vlasništvo.
„Hej, to ne zvuči loše, ionako sam gladan”, pomislih. U trenu sam se razbudio. Pade mi na um kako moju grešnu dušu ni vrag s origanom ne bi pojeo. Ali, neka se on bakće sa tim.
– U redu. Sviđa mi se. Donesite taj „tartini” i ne štedite na „tabasko” sosu…
– Videćete, gospodine, bićete prezadovoljni uslugom…
– Ne sumnjam. A s kim sam imao čast?
– Advokat Petrović, satanin PR. Znate, u struci baš i nema posla, pa moram da se dovijam… – pravdao se moj sagovornik. Očito me je pobrkao sa nekim koga njegova priča zanima.
Spustio sam slušalicu. Pridigao se. Ponovo se začula uhoparajuća zvonjava. Javio sam se i začuo raspevani glas, opet muški:
– Poštovanje, gospodine, zovemo vas iz osiguravajućeg zavoda. Sigurno ste…
– Jesam, spazio sam i vaš letak – prekinuh ga.
– Odlično! Možete ga bez bojazni pocepati…
– Budite vi bez bojazni – to sam već učinio.
Nastavio je da brblja. Kao da ni zucnuo nisam. I njegove reči bile su slatkorečiva fasada.
– …jer, na letku nije navedena naša najnovija ponuda, zbog koje vas zovemo. Dozvolite najpre da se predstavim. Na vezi je anđeo, Božji izaslanik. Zahvaljujući upravo potpisanom protokolu o strateškom partnerstvu između nas i osiguravajućeg zavoda, nudimo vam polisu koju nećete odbiti! Po povoljnoj ceni možete da osigurate za sebe i ukućane pridržavanje deset Božjih zapovesti, a samim tim i – mesto u raju…
Eto ti sad. Svi obećavaju raj. I anđeli i đavoli. Samo što kod ovih prvih plaćaš odmah. Najpre se suzdržavaš od greha, pa odeš u Edenski vrt. A đavo ti isporuči robu, pa naplati na odloženo. Anđeo je pre-paid, đavo – post-paid.
– Nemojte da se trudite – obratih se anđelu. – Kao prvo, ukućane nemam, živim sam. A većinu zapovesti odavno sam prekršio, neke i po više puta…
– Ih! Ne preterujte. Vaš glas kaže da ste mlad čovek. Ne verujem da ste stigli da baš toliko zgrešite…
– Kako nisam! Počeo sam još u gimnaziji, kad sam od ćaleta i keve mažnjavao kusure da kupim knjigu Bukovskog. To su vam već tri prekršaja: krao sam, nisam poštovao oca i mater, a imao sam druge bogove umesto tog vašeg. Bukovskog, recimo.
– I za to imamo rešenje! Unećemo aneks u ugovor kojim ćemo precizirati da vas štitimo od kršenja preostalih zapovesti. Statistika kaže da se čak stotinak odsto klijenata koji se na taj način osiguraju kod nas, pokaje i zbog pređašnjih grehova…
– Nema svrhe; skrnavio sam i ostale zapovesti. Kad su matorci provalili da im lapam višak love za kupovinu, ja sam ’ladno optužio sestru, tako da sam lažno svedočio na bližnjega svoga. Sa prvom zgaženom bubašvabom, pogazio sam i ono „ne ubij”. A tek preljube!
– Niste valjda…?
– Đavola nisam! Evo, baš pre mesec dana, povalio sam komšinicu sa sprata. Šta ćete, devojka mi otišla kod svojih, na vikend, pa reko’ da iskoristim… A da vidiš kakva mi je komšinica, kakav struk, te zelene oči, taj mladež na vratu… – zastao sam u nabrajanju. Sinulo mi je da možeš mnogo da saznaš o čoveku ako ti kaže koje zapovesti nije poštovao.
– Au, pa to je baš grešan životopis – zaključi anđeo.
– Šta ćeš, burazeru. Meni bilo lepo. Razumećeš me, valjda, i ti si muško – osmehnuo sam se.
– I tome ima leka.
– Čuj – lek?! Pa, nisam bolestan, zaboga! – usprotivih se.
– Ma, vidi, kapiram ja tebe – prizemljio se anđeo na moj rečnik. – Mlad si, sigurno gledaš TV, surfuješ internetom… Verovatno gotiviš i rokenrol. Samo se nadam da ne slušaš te pesme unazad, znaš, čuju se tad one sotonske poruke…
Svašta. Zašto bi iko normalan slušao pesme unazad?
Anđeo je nastavio:
– Izložen si gomili uticaja Nečastivog, kao i tvoji vršnjaci. Ali, treba da misliš na budućnost. Život ovozemaljski neće trajati doveka. Evo ti, za početak, besplatan savet: ako ’oćeš da spavaš mirne duše, svake večeri piči molitvu…
– Koja crna duša? I tu si zakasnio. Otišla je. Malopre. Pretekli te ovi iz pica-servisa, nema dva minuta…
– Do đavola! – zagrme anđeo – ponovo se dvojnik umešao u vezu! – doviknuo je nekom pored sebe.
– Šta… ? – smerno sam ga vratio u razgovor.
– Vidiš – opet se moj sagovornik obratio meni – mi sa ovima iz pica-servisa delimo poslovni prostor i telefonsku centralu. Ali, brojevi nam još nisu razdvojeni, pa smo dvojnici. Kad oni koriste telefon, mi ne možemo i obratno. Tri puta smo te zvali, ali bilo ti je zauzeto. Tek iz četvrtog pokušaja smo uspeli. Sada shvatam da su oni bili brži. A i vas treba da bude sramota! Tek tako obećaste dušu đavolu! Grešniče! Krčkaćete kazane u paklu! – zapenio je anđeo, prešavši opet na „vi”.
– Gospodine, nemojte tako – prihvatio sam igru. – Nema smisla da se svađamo. Evo, ako već osiguravate ljude, možete da mi pomognete…
– Kako?
Zagrizao je.
– Osigurajte me od letaka kojima mi svaka budala zasipa sanduče!
Rafal anđeoskih psovki na moj račun zapucao je iz slušalice. Spustio sam. Zadovoljan.
Umio sam se, čekajući da vrag zazvoni na moja vrata.
Zvono na vratima.
Otvorio sam.
– Ćao. Ja sam vođa – obrati mi se mladić sa kartonskom kutijom u rukama.
– A, ne. Pogrešili ste. Ja ne čekam vođu nego đavola…
– Pa taj sam. „Vođa”, to ti je „đavo”, na šatrovačkom. Kapiraš?
Silan momak. Duhovit, naočit, skladno odeven, mirišljav. Lažu oni koji misle da je đavo crn, rogat i ružan. Vraga – lep je i ima anđeosko lice.
– Aaaa, tako, znači! Onda – upadaj! – pokazah mu glavom u pravcu trpezarije. Prekoračio je prag. Zviždukao je „Đavolji triler”. Spustio kutiju na sto. Podigao poklopac. Zanosni miris ispunio je stan.
– „Tartini” za vaaas! – svečano je saopštio.
– Hvala.
– A sad, da se raskusuramo.
Izvukao je iglu iz džepa. Ubo se u prst. Istisnuo iz njega nekoliko kapi na parče pice.
– Pojedi ovo, druže. Kad primiš đavolju krv, ona će zaposesti tvoju dušu i onda smo kvit.
Zagrizao sam. Čudan ukus. Sažvakao sam. Progutao. Zalogaj tek što je prošao kroz gušu, a lice mi je zaposela grčevita grimasa. Komad pice odskočio je nazad, kao da imam trambolinu u želucu. Istim putem vratio se u usnu duplju, pa iz nje aterirao na tepih.
– Fuj! Masline! Natrpali ste masline, a ja ih ne jedem! – optužih sotonin nakot.
– Hm. Ne razumem. Nije sigurno zbog toga. Ajde ti probaj ovo parče bez maslina i krvi.
Kusao sam. Ukusno… Vraški dobro! Pojedoh u slast. Đavo se češao po temenu. Posle malo mozganja dosetio se:
– A da ti, druškane, nisi kojim slučajem kršten?
– Pa… jesam. Ali, davno, u detinjstvu, mimo svoje volje, kao i većina ljudi…
– Pa što mi odma’ ne reče? Nego, ovako, moram badava da dolazim! – razljutio se gost.
– Otkud znam da to ne sme? – požalih se.
– Ma nemoj! Kao, ne znaš da smo mi zakleti protivnici sa Bogom? – brecnu se đavo.
– Je li! A ne smeta vam da delite poslovni prostor sa onima koji sa anđelima sade tikve! – zaurlao sam na đavola dok je ljutito napuštao stan.
– Da Bog da vam se o glavu olupale! – prodrah se. Pade mi na pamet onaj ugursuz Petrović. „Bićete prezadovoljni uslugom, bla, bla…”. Poganin smrdljivi!
– Idi do đavola! – doviknu đavo silazeći niz basamake.
Zastao sam. Zbunjen.
– Zar ne ideš ti tamo? – upitah ga pomirljivo. Išetao mi je iz kadra bez odgovora. Čuvši galamu, u hodnik izađe moja zgodna komšinica.
– Šta se desilo? – zabrinuto me je posmatrao par zelenih očiju.
– Ništa naročito, lutko. Za pola sata naljutio sam i anđela i đavola – odgovorio sam.
– Au! Pa gde će ti duša?
– Dobro pitanje. Nego, šta ima kod tebe?
– Eto, ništa. Frajer mi otišao na godišnji, pa mi dosadno…
– Ma nemoj! I moja devojka prekjuče otpalila na odmor. Inače, lepo izgledaš, moram da povalim… pardon, da pohvalim… – nasmejah se.
– Eh, đavole jedan… – odgovorila je, uz osmeh.
– Hoćemo li kod mene na picu? Još je vruća… – obgrlio sam je oko struka i zagledao se u mladež na njenom vratu.
Znajući da je poziv na klopu samo slatkorečiva fasada, zakoračili smo s unutrašnje strane vrata moga stana.
Bila su to vrata raja.
SUROVA NESTVARNOST (Konkurs za kratku priču Narodne biblioteke Bor, 2013, prva nagrada)
Podigao sam slušalicu. Okrenuo broj po sećanju. Potrefio sam: javila se. Dobro poznat glas: boja bluza i harmonija simfonije. Požalila se kako ne ume da razmrsi san od jave. Hteo sam da joj pomognem. „Trebalo bi da se vidimo”, rekoh. „Kad, gde?” „Hajde, razmisliću”. „Neka bude sutra”. „Možda bolje prekosutra”. Tako još koji trenutak i… probudio sam se.
Nalaktio sam se na čaršav. Prošetao bunovni pogled. Sve isto kao u snu: memljivi zidovi, stočić, polica i na njoj telefon. Vilice su mi se sudarale kao kastanjete. Cvokot je smenio hrkanje. Ako uopšte hrčem poslednjih godina – pored mene odavno nema nikoga da mi to potvrdi.
Podigao sam slušalicu. Sećanja više nije bilo. Koji broj da okrenem, da nastavim razgovor? Sinulo mi je: pritisnuo sam dugme za okretanje poslednjeg pozvanog broja. Dugo je zvonilo. A onda – „halo”; ponovo bluz simfonija.
– Zdravo… – počeh da zamuckujem.
– Opet ti?! Rekla sam ti, neću da se vidimo!
– Nije! Kazala si da hoćeš! – tobožnjom odlučnošću odlagao sam napad panike.
– To je bilo malopre, u snu. A sad smo u stvarnosti! – zalupila je slušalicu. Tresak mi je prostrujao kroz uvo i rikošetirao po mozgu.
Mrzim kad mi se stvarnost umeša u planove.
Opet sam pritisnuo redial. Ovo moramo da raspravimo. Sigurno je nesporazum. Duže je zvonilo nego prethodni put. Ali, javila se.
– Prestani! Shvati da život nije san! – prodrala se, kao da je „halo” uvreda.
Da ona zna šta je život a šta san, valjda ih ne bi brkala.
Još nekoliko puta sam je nazvao. Uvek isto: urla, ni da me sasluša neće. Predložio sam joj naposletku da malo odspava.
Koji sat kasnije, kad sam se uveliko rasanio, zazvonio mi je digitron. Kako da se javim na ovu spravu? Pritisnuo sam CE. Upalilo je: kad sam prislonio kalkulator na uvo, čuo sam strujanje vazduha; onaj milisekund tišine pre nego što se sagovornik oglasi.
A onda – bluz simfonija, ko zna koji stav.
– Poslušala sam te i legla da spavam. Sada sam u snu. Pa sam pomislila da te pozovem ovako. I da ti kažem kako mnogo grešiš. Ne menjaš ništa na sebi. Ni oko sebe. Verovatno ti je soba i dalje memljiva. Sigurno i hrčeš, kao oduvek. Zato sam te ustvari okrenula na digitron, da ti kažem da se sabereš! – opet je prekinula vezu.
A ja sam se – oduzeo. Kroz vene mi je potekla tuga, a kroz arterije bes. Surova nestvarnost, pomislio sam, spuštajući glavu na jastuk.
Čim zaspim, pozvaću je.
O AUTORU: Dimitrije Bukvić (Beograd, 1985), sociolog, novinar i pisac kratkih priča. Prozne radove objavljivao u zbornicima i antologijama u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Sa pričom „Pica” pobedio na literarnom konkursu za mlade pisce „Srpsko pero” (Jagodina, 2013). Iste godine sa pričom „Surova nestvarnost” osvojio prvu nagradu na konkursu za kratku priču Narodne biblioteke Bor. Kratke priče uvrštene su mu u najuži izbor na konkursima Narodne biblioteke u Boru (2012), Bošnjačkog društva kulture „Avlija” iz Rožaja i „Brod knjižara – Brod kulture” u Zagrebu. Dvaput učestvovao na regionalnom književnom festivalu „Reč u prostoru” u beogradskom SKC-u. Za dnevni list „Politika” piše reportaže i kafanske kozerije, od kojih su neke svrstane u antologiju „Kafanologija” Dragoljuba B. Đorđevića („Službeni glasnik”, 2013). Za portal balkaninsight.com Balkanske istraživačke mreže (BIRN) pisao analitičke tekstove na temu problema kulturne politike u Srbiji i regionu.
Pročitajte i:
