Čung Ping Pong pojavio se tog dana u njujorškoj agenciji za nekretnine spustivši kofer. Predstavio se kao disident iz Šangaja koji je u rodnoj zemlji platio ceh svojoj zadivljenosti Amerikom. Zatražio je da kupi stan u širem centru. Ne pita za cenu jer je, srećom, uspeo da proda svu imovinu u Kini čim je naslutio da mu režim radi o glavi. Službenica je bila zatečena gomilom dolara koja se ukazala kad Čung Ping Pong razgrnu površinski sloj garderobe u prtljagu. Nameniše mu da bira između dva slobodna stana u neboderu na Menhetnu. Izgnanik odbi onaj na četvrtom spratu jer, objasnio je, u kineskoj kulturi četvorka se smatra nepoželjnim brojem. (Živeo je on i u Šangaju na četvrtoj etaži, tvrdio je, ali je ona baš iz sujevernih razloga bila označena brojem pet, pa mu je bilo lakše.)
Opredelio se stoga za smeštaj na četrnaestom spratu, koji se zbog sujeverja Amerikanaca zapravo samo vodio pod tim brojem a faktički je bio trinaesti. Kad se uselio – tačnije, uneo kofer tamo gore – bacio je pogled s visine. Ljudi, nalik na crve, rovarili su po Velikoj jabuci.
Otišao je potom u prvu organizaciju za zaštitu prava manjina, gde se požalio na dovođenje u zabludu. Budući da je stan formalno na četrnaestom spratu, nešto je skuplji nego što bi bio da je označen brojem trinaest. Uzalud su mu aktivisti objašnjavali da je njegova etaža, iz psiholoških razloga, označena brojem četrnaest pa je zato skuplja – jer, i luksuz da budeš oslobođen straha na Zapadu se plaća. Kinez je odgovorio da Sjedinjenim Američkim Državama koje on, Čung Ping Pong, vidi kao bastion ljudskih sloboda ne služi na čast takva diskriminacija (sigurno mu na ovaj način podvaljuju jer dolazi iz komunističke zemlje, a sto posto su znali da će odbiti smeštaj na četvrtom iz kulturoloških razloga). Okupio je zato nekoliko sunarodnika na koje je nabasao u Njujorku u Udruženje za zaštitu kineskog identiteta, pa su zajednički tužili SAD. Sud je ubrzo naredio da se na komandnoj tabli lifta taster s brojem četrnaest zameni dugmetom s cifrom trinaest i da se disidentu isplati odšteta za preplaćeni stan. Na to se pobuniše ostali stanari sa Čung Ping Pongovog sprata. Nije im toliko smetalo to što je označen baksuznom cifrom – nisu oni bili toliko glupi da ne znaju koja je to zaista etaža – već što će svoje stanove, kad za to dođe vreme, teže prodati. Ne samo da će potraga za kupcima biti otežana time što među potencijalnim mušterijama sigurno ima podosta sujevernih, već će i cena kvadrata da im padne kao što su oni sudskom odlukom pali sprat niže.
Čung Ping Pong tad odluči da se solidariše s komšijama: prodaće svoj stan na trinaestom i kupiti onaj na četvrtom, pa vi gore označavajte kako hoćete. Ali, njegov uslov je bio da se u liftu četvorka prepravi na peticu. Ako mu ne izađu u susret, biće to znak da u zemlji koja propoveda pravo na različitost ne poštuju njegovu kulturu i sigurno je to zato što dolazi iz komunističke zemlje i zbog toga što…
Naravno, četvorka ubrzo postade petica, a i oni s trinaestog vratiše četrnaesticu. Tako izbiše čak dva problema. Naime, da se brojevi etaža ne bi duplirali, pravi peti sprat morao je sada da se pomeri na šesti, šesti na sedmi, sedmi na osmi i sve tako do dvanaestog, koji bi po toj logici trebalo da ponese broj trinaest. I dok su stanari od četvrtog (petog) do (pravog) jedanaestog trljali ruke jer su se digli svako za po sprat, ovi s dvanaestog nipošto nisu hteli da se okite trinaesticom, pa su tako postojala dva dvanaesta sprata u zgradi – jedanaesti, izdignut na dvanaesti i dvanaesti koji nije hteo da bude trinaesti, a nije mogao da bude četrnaesti, budući da je sprat iznad njega prisvojio tu brojku. Dodatne poteškoće stvaralo je to što su stanari prvog, drugog i trećeg zatražili da se i njihove etaže podignu za broj iznad. Zašto bi njima bilo uskraćeno pravo da svoje stanove prodaju skuplje?
Čung Ping Pong je u međuvremenu prodao svoj stan jednom od članova Udruženja za zaštitu kineskog identiteta, koji je bio spreman da plati i nešto veću cenu za „peti” sprat samo da ne živi na ukletom, označenom brojem četiri. Nedugo posle Čung Ping Pongovog iseljenja, doneta je odluka da se i preostala tri najniža sprata podignu za jedan broj. Tako prvi postade drugi, drugi treći, treći četvrti, četvrti je već uveliko bio peti, onaj iznad njega šesti… Dvanaesti je postao četrnaesti, a trinaesti – doskora četrnaesti – dobio je cifru s brojem petnaest. Umorni od ovih problema, pojedini stanari oglasili su prodaju svojih stanova. Ali, teško je išlo: oni koji su hteli da ih kupe, negodovali su zbog toga što im se najniži stanovi, dođavola, prodaju kao da su na drugom spratu. U one na višim etažama niko nije ni hteo da se useli, jer se lift usled čestog stavljanja van rada zbog menjanja tastera pokvario. Čung Ping Ponga ceo taj karambol nije ni okrznuo, jer je uveliko bio na Balkanu, u agenciji za nekretnine, gde se predstavio kao kineski disident čija je pojava na Zapadu izazvala pravi haos. Dok je pričao o tome, spustio je oba kofera na pod.
Dimitrije Bukvić, rođen u Beogradu 1985. godine. Sociolog, novinar i pisac kratkih priča. Prozne radove objavljivao u zbornicima i antologijama savremene književnosti u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Pobednik festivala za mlade pisce „Srpsko pero” (Jagodina, 2013) i konkursa za kratku priču Narodne biblioteke Bor (2013) i „Miodrag Borisavljević” (Apatin, 2014). Dobitnik treće nagrade na međunarodnom festivalu poezije i kratke proze mladih autora „Stanislav Preprek” (Novi Sad, 2011). Kratke priče uvrštene su mu u najuži izbor na konkursima Narodne biblioteke u Boru (2012), Doma kulture u Pirotu, Bošnjačkog društva kulture „Avlija” iz Rožaja, „Brod knjižara – Brod kulture” u Zagrebu i „Srpsko pero” u Jagodini (2014). U koautorstvu s Dragoljubom B. Đorđevićem objavio knjigu „Kafanološki astal / karirani stolnjak” („Prometej”, Novi Sad i Mašinski fakultet Niš, 2014). Dvaput učestvovao na regionalnom književnom festivalu „Reč u prostoru” u beogradskom SKC-u. Za dnevni list „Politika” piše reportaže i kafanske kozerije, od kojih su neke svrstane u antologiju „Kafanologija” Dragoljuba B. Đorđevića („Službeni glasnik”, 2013). Za portal balkaninsight.com Balkanske istraživačke mreže (BIRN) pisao analitičke tekstove na temu problema kulturne politike u Srbiji i regionu. Naučne radove i prikaze iz sociologije objavljivao u časopisima „Teme” (Niš) i „Sociološki pregled” (Beograd). Član je Srpskog sociološkog društva i SUBNOR-a.
Pročitajte i:
1 comment
Veoma interesantna, originalna i maštovita priča…
Comments are closed.