Blizu reke Mileševke nalazi se jedna ulica. Ona je sa obe strane okružena šumama i duboko ušuškana u uvalu između njih; sa jedne strane je ograničena redom uskih i prilepljenih kuća, a sa druge se nalazi bolnica i ispod nje reka. To je svakodnevna ruta učenika, radnika, majki koje drže svoju decu za ruku – svih onih koji se iz raznih delova tog kraja upute negde. Osećaj koji vas mora obuzeti ako ikada prođete tom ulicom je sasvim sigurno zaštićenost i sigurnost koju pruža šuma, ali i zaprepašćenost kada pored jednog dela ulice ulice, odmah iza bolnice, pogledate dole i vidite strahotu. Sliku i priliku spoja nemara, neznanja i nesposobnosti. Otvoreni dosije tri N kojim niko ne namerava da se pozabavi.
Ta slika je gomila medicinskog otpada koji se nalazi tu, tik uz bolnicu i skoro pod prozorima ljudi koji žive u blizini. Već mesecima se ta gomila uvećava i niko ne radi ništa da se na prikladan način uništi. Ako se malo zainteresujete (što u ovom gradu predstavlja neviđenu misteriju), saznaćete da je medicinski otpad jedan od najvećih izvora zaraza i infekcija. Isto tako, postoje razni načini da se taj otpad uništi, u zavisnosti od toga kojoj vrsti pripada – od postrojenja gde se reciklira i pretvara u komunalni otpad, do spaljivanja na posebne načine da bi se potpuno uništio. Ali, kako sprovesti to u gradu koji je dobio ekološke kontejnere za reciklažu (čija je nabavka obezbeđena na osnovu projekta sa namenom da se plastične flaše recikliraju) i sada kada su skoro do vrha puni – NIKO NE ZNA ŠTA ĆE SA OTPADOM! Verovatno bi ga trebalo reciklirati J, odnosno pronaći firmu koja se time bavi ili, zamislite čuda, otvoriti istu u našem gradu i tako rešiti više problema…Samo, ne znam ko bi u tom slučaju radio neke važnije stvari kao što su igranje kompjuterskih igrica na radnom mestu (i to pasijansa!!!), iznošenje mermernih cigala za skupštinsku govornicu, davanje izjava na lokalnoj televiziji od kojih vam je zlo (pod okriljem neke „dodeljene“ direktorske funkcije). Ko bi se bavio „sistematizacijom“ radnih mesta po principu „ko kome (kojoj stranci)“ pripada i ostalim dubokoumnim radovima? Treba imati u vidu da se za sve nabrojene radnje izdvajaju itekako velika sredstva iz budžeta (džepova građana), kao i za razne druge vrste „projekata“ slične prirode. Ako je nekome bilo nejasno ono tri N sa početka, mislim da mu se sada sve samo kazuje.
Često u razgovorima sa skromnim brojem ljudi koji su ostali u ovom gradu a da imaju više od dva grama mozga, čujem pitanje – do kada? Zašto intelekt ćuti, zašto mladost spava? Po mojoj proceni delom je u pitanju to što je i jednog i drugog malo (svi beže odavde glavom bez obzira) a delom je to strah, bar kod one šačice što je ostala. Ljudi su suviše zauzeti brigom o tome da li će moći da prehrane porodicu i plate račune koji sve više rastu i nekako im ne ide sad da razmišljaju i o ovome..Čini mi se da smo tu svi malo zaboravili da bez razmišljanja nema kvalitetnog života, nema napretka. Zaboravili smo da je pravda spora ali dostižna, da je put do nje težak i zahteva borbu, a ne stajanje u mestu i poginanje glave.
Ulica u kojoj se nalazi gomila otpada, kao i prepuni kontejneri za reciklažu simbolizuju stanje Prijepolja u državi Srbiji. Izgleda da smo postali gomila iskorištenih i bespotrebnih stvari na koju niko više ne obraća pažnju. Ako slučajno pomislite drugačije i ohrabrite se da u ovom gradu uradite i napravite nešto svoje, zapljusnuće vas talas nelojalne konkurencije i monopola koji su preko noći postali to što jesu i sada sami ocrtavaju, beleže i dele teritoriju. Udariće vas i oboriti i u najboljem slučaju ošamutiti i još dugo ostaviti u takvom stanju jer – takvi ste najbolji. Njima. Najgore je što, kao i u slučaju sa otpadom, ne možemo tek tako da nestanemo. Potrebno nas je dugo mrcvariti i stavljati na razne testove jer smo, izgleda, na našu sreću ili nesreću, žilaviji nego što smo mislili.
Pročitajte i:
