David Kecman: Put do doma u svom srcu

Filed under: kritika,Srbija |

Snežana Pisarić Milić: Varljiva igra svetlosti; ARTE, Beograd, 2010.

Roman-prvenac Snežane Pisarić Milić (1964. u Srebrenici) ostvaren je u formi ispovednog, krajnje iskrenog i neposrednog kazivanja o najdramatičnijim, sudbinski prelomnim delovima iz života dve žene: Emine, centralnog lika koja je iz ovog, i devedesetogodišnje starice Julke, iz “onog” doba, dijametralno potpuno suprotnih životnih nazora / stavova u odnosu na sve, a posebno u pogledu na ljubav, veru, porodicu, nadasve u pogledu razrešenja enigma: kako unutar sebe sabrati i usaglasiti mnoge protivurečnosti čiji je uzročnik, prevashodno, u uticajima najbližih, kao i šire društvene sredine, tokom uzrastanja i mukotrpnog zrenja i u okolnostima kad se od mladog bića naprosto zahteva da se opredeli ne za ono što sama prihvata kao neraskidivi deo sebe, što joj jedino i obezbeđuje osećaj autonomnosti, slobodoumnog bića, već za ono tradicijom, verskom ili nacionalnomnom pripadnošću “sudbinski” zadato, a što će joj, i to samo privremeno i prividno, obezbediti štit od strašne, neminovne jave, kao što je vreme građanskog rata u Bosni krajem minulog veka, čije se kobne posledice traumatičnim ožiljcima takođe čine vidnim pri dubinskom, veoma složenom psihološkom nijansiranju unutrašnjeg portreta glavnog aktera ove veoma sugestivne priče znanog uzročnika, ali (ni krtajem knjige) neznanog epiloga.

Usudnim susretom Emine, od rođenja izložene hladnoćama svih vrsta, podeljene između mnogih krajnosti u sebi i oko sebe, i starice Julke i ukrštanjem njihovih životnih putanja i to samo tokom jednog dana, koliko traje ona glavna nit u predočavanju okvira događanja na Emininom putu do samoosvešćenja u staričinom trošnom, ali i toplom domu ukraj puta pri begu brisanim prostorom iz paukove mreže do svetlosti, makar i varljive jave, obe žene stižu do onog što ih, uinat svim suprotnostima, čini srodnim, a što je zasnovano na iskonskom zahtevu: odupreti se osipanju, survavanju u samu sebe, što je Eminino životno a mučno, gotovo obezglavljujuće iskustvo, stvarati a ne razarati svoj život, osloboditi se tereta prošlosti, preživeti mnoge lomove i u tome, sa naukom i pod pritiskom teškog bremena vlastitog sunovrata, nakon poraza/pada u svim pravcima, pronaći izvorište lekovitog znanja i nezgasle nade, a njima, vedrinom okrepljujuće samospoznaje, pronaći iznova svu onu snagu neophodnu za spasonosni iskorak i izvesniji hod od ničeg, što je Emina duboka depresija, osećanje očaja i beznađa, ka nečem što čoveka čini uspravnim i potrebnim, najpre samom sebi a potom i svima oko sebe. Početak hoda ka onom što se ne vidi i ne čuje, ali prava vera, ona u sebi pronađena i prepoznata, vodi ka izbavljenju iz tame neverja u sebi zatomljenog. Konačno, nakon samospoznaje/odgonetnute tajne, uz saznanje drugog, potpuno drukčijeg a ni malo lakšeg životnog udesa žene koja izaziva njeno divljenje, poverenje i gotovo roditeljsko  poštovanje, u čemu je, za svakog posebno, smisao življenja posle svih poraza, moguće je dospeti do presudnih odgovora: Kako nadmašiti sebe i to sve sa prtljagom od preteških ožiljaka, onih u duši, na dnu sebe same? Gde  i kako pronaći tačku oslonca za novi korak, novi let?

Iako bez znatnijeg književnog znanja, u pogledu stvaralačkog umeća, reč li je o potpunijoj stilskoj doslednosti u stvaralačkom postupku/putu do knjige složenijeg žanrovskog, stilsko-jezičkog uobličenja, ali očito bogatog čitalačkog/životnog iskustva, s taletnom pripovedača koji ume, rekli bismo više intuitivno i emotivno, a što je oličenje darovitosti, da pronađe dobru ovovremenu, aktuelnu priču i da je sa osećajem za meru i formom modernog narativnog iskaza, ispriča i to bez suvišnih zalazaka, ili krajnje rizičnih iskoraka u opterećujuće prozne rukavce/ sporedne priče, kojima se, najčešće tako, samo znatnije “ispunjava” obim knjige, Snežana Pisarić Milić potvrđuje se kao autorka koja ima čime da stupi i zna da se sa većom sigurnošću kreće po književnoj sceni. Tvorenjem i objavljivanjem ovog realističkog psihološkog romana poetskog naslova “Varljiva igra svetlosti” uspela je u iskrenom i pažnje vrednom naumu: posredstvom pitkog, najpre nalaženja i odabiranja, a potom i sastavljana mozaika od onih najpotrebnijih glavnih delova/niti od kojih su sazdane životne putanje dve žene, tvorenjem naoko jednostavnog mozaičnog romana da rekonstruiše živote glavnih aktera, ali tako da obe konačno dođu do onog što će čitaocu biti, bez isključivosti i opterećujuće didaktičnosti, predočeno kao moguće (raz)rešenje/odgovor pred večnom enigmom: Šta je život? Kakvo je moje mesto u svemu onome što se, samo s polja gledano, pred očima posmatrača definiše kao stvarnost i imenuje mojim životom, a u meni samom iščitava se kao moje mesto u vlastitom životu, moj korak na samo mojoj životnoj pozornici?

U Emininoj i Julkinoj samoispovesti koja naizmenično traje samo tokom jednog i to onog vidnog dela dana (od “slučajnog” zastoja usled kvara na kolima do popravke, ne samo kola, nego i onog putnika/vozača (Emine) koji je namerio da vozilom otisne pravcem suprotnim svim bivšim/datadašnjim nepovratima u sebi i oko sebe) sadržane su priče o tri sudbinska spoja na putu do, pokazaće se, krajnje traumatičnih bračnih ložnica.

Dok je za Eminu put od iskrene ljubavi ( sve tri ljubavne povesti su pitke, jezgrovite, svaka na svoj način zanimljive, dramatične), o tri veze sa mladićima potpuno suprotnog mentalnog sklopa, drukčije verske i nacionalne pripadnosti, tri krajnje suprotna pogleda na ženu i na mogućnost stvaranja porodičnog gnezda, krajnje suprotni njoj neprilagodljivoj i neprihvatljivi njihovi pogledi na ljubav, na ono erotsko, ničim sputano, božansko ludilo, na pretke, tradiciju, veru, naciju, veoma bitnim u vreme ratnih zbivanja i svakojakog raslojavanja, a što se u romanu samo ovlaš spominje, deoba i (ne)ljudskog razvrstavanja, pogleda na život uopšte, do onog što joj se do kraja prve polovine životne putanje (reč je o ženi koja se primakla četrdesetoj godini) tako surovo dogodilo. A sve joj se, kao u magnovenju, u svemu bez čvrstog oslona, bez razumevanja sa onim kome bi trebalo najviše da se veruje, nepodnošljivo samotnoj među hladnim, neprozirnim zidovima u naletima, kao u magnovenju, zbilo upravo tako da se čini kako joj sem bega “iz reda u kojem se sreća samo čeka”, a ne događa u dosluhu s drugim, ili u skladu sa svojim nadanjima, svojim iskrenim čežnjama, bez podilaženja i zaludnih kompromiosa, sem bekstva nebitno u kom pravcu i dokle, ništa joj drugo u lavirintu od životnih stranputica i ne preostaje. Sve što čini i u šta je uložila sve svoje znanje, umeće, sva osećanja, sva odricanja, čemu se bez ostratka priklonila, za Eminui je u znaku želje i napora da ostvari vlastiti ideale i svojoj prirodi saglasne ciljeve i to na način u kome će, sa osećanjem da je to njen pravi put do sreće, postvariti isključivo svoje snove, svoja mladalačka nadanja i htenja, svoje vjeruju u jedinstvenost same sebe, svog jasno prepoznatog a ne ostvarenog ega.

U drugoj, takođe povesnoj paraleli ovog romana satkanog od dve u celosti potpuno suprotne životne hronologije, reč je o starici Julki čiji pshihološki profil može da posluži kao uzor pri izlazu iz ključnih životnih nesmiraja nakon što se dogodi neljudskost, pakost, kukavičluk, ili životna neminovnost, kao što je smrt voljenog bića, ili najveći životni dobitak, kao što je rađanje deteta. Kao pandan svjim brodolomima, koji će je odvesti na dnu od svakog drugog ponora daleko bezizlaznijeg, jer paklenijeg, neprozirnijeg i neizvesnijeg od onog osećanja bezdana “na dnu samog sebe” zasigurno i nema, Emina će čuti priče o tri staričine bračne postelje. Ispričane su tako da budu shvaćene kao oličenja onog za nju (Julku) višem silom / sudbinom unapred određenog, što se, ma kakva da je, mora prihvatiti kao Tvorčevom voljom data. U Julkinom načinu promišljanja odnosa žena-čovek, nema tog, kao u Eme, duhovnog iskliznuća, nema osećanja života kao praznog hoda, nema izgubljenog, zaludno prohujalog vremena, uinat takođe dramatičnim i bolnim životnim udesima Nema ni takvog životnog sunovrata iza kojeg nije moguće izbavljenje, oporavak, nauk zlata vredan kojeg će poput melemne travke Julka krajem romana da ponudi Emini da ga, ali samo na svoj način, upotrebi kao mogući putokaz pri hodu ka onom što joj u svetlosti hodom / novim početkom tek sledi. – U problemima sam koje ne mogu da rešim i sa željama koje se ne ispunjavaju.- kazuje Emina starici a sledi njen mudri odgovor: – Ako se ne mogu rešiti, nemoj ih ni reševati. Mirnije živi! Teraj bes iz sebe, u propast će te odvesti… Život jeste igra, ali treba naučiti korake…I veruj, nikada nije kasno za novu igru. A kada naučiš korake, onda ćeš pravu igru i odigrati.

Snežana Pisarić Milić je na samom startu po ovovremenoj književnoj sceni romanom-prvencem ”Varljiva igra svetlosti” uspela u onom što je, inače, odvajkada preduslov za nastanak i ostvarenje čitalačke pažnje zanimljivog, potom i dobrog dela: pronaći po nečem jedinstvenu životnu priču a potom je na sebi svojstven način, u pogledu koncepta, osnosno stilskog uobličenja/konstrukcije čitatelju i predočiti. Teme, motivi stvalački izazovi za tvorenje ovog dela: depresija – bolest savremenog čoveka u ekspanziji; nesigurnost i neostvarenost u ljubavi; žestoki sukob između konzervativnih zahteva koji proizilaze iz tradicije, verske i nacionalne isključivosti i modernog shvatanja života koje vodi ka potpunoj slobodi, ka tome da čovek/žena ne bude epizodista nego centralni lik/glavni akter, pa i dirigent u svom jednom i neponovljivom vremenu čije je ime ”moj život”. Uz sve te večno aktuelne teme /stvaralačke književne izazove, ovaj roman pruža intrigantno saznanje o sudbinama, prokletstvu života na balkanskom tlu u svim vremenima, i prošlim i sadašnjem, nikad dovoljno spokojnim i po život bezopasnim, o pogubnim vrednosnim kriterijumima, o moralu, posebno kada je reč o konzervativnom pogledu na ženu, na odnos među polovima, o teretu religija, slepog verovanja, onog bez ostatka, bez sumnje u onog ”koji je na nebu kao i na zemlji”, i o životu po zahtevnim pravilima davno ispisanih/izrečenih dogmi i koja traže samo povinovanje, pokoravanje, slepi sled starih pravila, život bez prava na vlastitost, na svojevoljnost, a tek na svoj stav u osnosu na sebe a što se u očima drugog ”prepoznaje” i žigovše kao bezverje…

Zanimljivim, pomalo i bajkovitim sadržajem romana ”Varljiva igra svetlosti”, za koga se, bez dvoumljenja, može reći da je pomalo i intrigantna, znatnije i psihološka, pa i egzistencijalistička proza prožeta meditativnim nitima o veri, ljubavi i nadi, s primetnim dosluhom/uticajem nauka stečenog iz knjiga vladike Nikolaja Velimirovića, Jovana Dučića, onog što u gromadama nalazimo na stranicama dela Ive Andrića, svim pažljivo izdvojenim a u pogledu dramaturgije i jezgrovitim pričama, u čijem je središtu ili ono što je za Eminu vrtlog/razlog više pri odlasku u ponor, u stanje depresije/bezizlaza, ili što je kalem više u Julkinom nauku o životu viđenog sa sunčane strane, razaznajemo ono suštastveno u proznom stilu ove autorke. Njena mozaična proza odraz je dobrog poznavanja psihologije emancipovane žene koja bi da vlada sobom a da se ne oseća gubitnikom zbog svega onog što osvajanjem slobode u sebi samoj neminovno, buntovništvom protiv tradicije, radikalnim pomakom kao onom bez čega ne vidi (niti ga ima) smisao svemu od čega je život znatno više nego trpljenje, žrtvovanje, drama sa unapred zadatim sadržajem, tokom i ishodom.

Proznim mozaikom, sazdanim od delića/životnih trenutaka takozvanih graničnih stanja, dobili smo delo koje i tokom, a tek nakon čitanja izaziva promišljenje o mnogo čemu čime je čovek tokom gotovo celog života zaokupljen. U mladosti je to enigma čije je ime ljubav, a njome (ljubavlju), ili u njoj ( u mladosti) traganje za onim što će se, ostvari li se u potpunosti, pokazati kao delom koji nam je nedostajao i bez kojeg nismo nikad ni ni celi, time ni svoji. U zrelijem, srednjem dobu, to je zadovoljstvo ostvarenim a u šta se ”prelio”sav naš dotadašnji osmehnuti, snažni, poletni, plodni život: život u miru, u materijalnoj sigurnosti, deca kao izdanci ljubavi i zajedničkog, iskonskog htenja, osmehnuti povratak kućnom pragu, a ne beg, iz bilo kog pravca i sa koje god daljine da mu se, svom domu/životu, dovoljno u sebi i pred okom drugog postojani, uvek za život dovoljni spremni vraćamo. U starosti, posle svega što nam se i ma kako da se zbilo, ohrabrujuća, stožerna misao: Imam čega da se sećam! Imam šta osvrtom, pogledom u minulo da vidim i da se ne kajem. Posle svega što se i kako se preživelo, osećaj, kao u Julkinom iskustvu, da bi se još tri života ovako moglo živeti mirno i od u mukama sakupljenih trenutaka sreće.

Postajući svesna da joj ni jedna ljubav nije bila celovita, a zahvaljući uverljivosti melemne reči dugovečne i bistroke starice, o ljubavi, veri, porodici, nadasve o onom u čemu čoveku nema spasa bez pomoći samom sebi i bez pogleda u ono iz čega život proističe i u šta se, poput svih reka konačnošću sliva, iz Julkinih životnih drama i priče u kojoj su životi i znanja svih njenih predaka i od svih njenih ljubavi, Emina konačno u samoj sebi pronalazi “svoju veru”. “Dom je našla u svom srcu i u jednu celinu spojila staro i novo. Još samo da u sebi”- veli autorka pri kraju dela- “nađe pravi odnos prema dve različite ličnosti (karakteristika depresivnih, psihički krajnje labilnih) “, a da se ne dodiruju kao život na dva koloseka.”

Stiče se takođe utisak da je autorka, posredstvom ovog proznog mozaika od lapidarnih, ipak, “ženskih priča” (sa odlikama karakterističnih za takozvano žensko pismo), zbiranjem samo onog u čemu je specifičnost njihovih sudbina, onog najbitnijeg što se kao saznanje, sa oslonom u stvarnosti, realno može prepoznati, jer i deluju krajnje uverljivo, istovremeno čitaocu, uz delimično i bajkovitu priču, posebnu u Julkinoj životnoj povesti, želela da poveri i riznicu, brevijar znanja neophodnog svakom i u bilo kojem životnom dobu. Otud na stranicama romana “Varljiva igra svetlosti”, najčešće između (ili nakon) dinamičnih, vrcavih dijaloga dve žene, koje su iz sata u sat jedna drugoj sve bliže, sve draže, sve potrebnije, toplije, “udenute” kao najlogičnija spona, i misli koje se mogu iščitati/oslušnuti kao odraz onog što se znatnije i potpunije može pronaći na stranicama Biblije, u knjigama poezije njoj dragih pisaca, maksime verskih mislilaca, poetskofilozovski citati, ponajviše hristijanskog duha, ali i onog znanja koje se odupire graničnicima/isključivostima bilo kakve druge, ponajviše verske, ili slepe nacionalističke, mračne  pripadnosti. Sve vodi ka onom što će ponorniku, Emini i njoj po životnom udesu srodnih, bitnije pomoći da se, kao u borbi sa snažnim virom, vlastitom snagom najpre odupre dnu i dospećem na životnu površ, iznova u svetlost, snagom obrnutog vrtložnika, obezbediti volju, njome i snagu za prvi korak. Reč je o uporištu u saznanju: Idemo dalje! Najvažnije je preživeti! Nikad se ne predaj! Ne kukaj nad svojom sudbinom!  Ne boj se ni ni života, ni smrti  Sve na ovom svetu ide u krug, sve pa i duša. Sve velike istine su jednostavne, samo je put do spoznaje komplikovan. Konačno, reč li je o smisaonosti svega onog što svojim životom sebi i drugima želimo da dostignemo i postignemo, tu je i ona za Eminu spasonosna misao pronađena u svetoj knjizi, Hristova reč upitnosti u kojoj je iistovremeno stav/odgovor: – Kakva je korist čoveku ako sav svet dobije, a duši svojoj naudi.

Prozno ostvarenje ”Varljiva igra svetlosti” Snežane Pisarić Milić znatno je više od solidnog, iako početnog stvaralačkog nagoveštaja pojave vrsnog pripovedača. Onog  koji dolazi samo sa svojim  ptrljagom za novu knjigu i hodi samo svojim korakom. Usklađenog sa ritmom svoga srca.

David KECMAN DAKO

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*