David KECMAN DAKO – DIJALOG SA DNA PAKLA

Filed under: kritika,Presing izdavaštvo,region,Srbija,Zoran Ilić |

Zoran-Ilic---Smej-se-pajaco-(korice)Zoran ILIĆ: SMEJ SE PAJACO (mini Internet-roman); Presing;

U svetu proze koja se javlja na Internet-portalima moguće je, i te kako, sresti se sa veoma zanimljivim sadržajima koji se već odlikuju onim što je postalo zakonomernošću ovog, valja i to priznati, od strane književne kritike nedovoljno osvetljenog, time i (ne)priznatog gotovo žanra u svetu urbane književnosti, koja je, nadasve, nastaje i biva odraz i onog što se, sa razlogom, dakako, imenuje životom u virtuelnom svetu. U svetu potpune alijenacije, samootuđenja, velike osamljenosti, ljudske zagubljenosti koja je tim pre veća i strašnija iz razloga što se na nju, na samoću među ljudima, ali i u sebi samom, sve više i više pristaje kao na jedino moguće ishodište iz vrzinog kola u trenu sadašnjem. U životnoj igri bez uporišta u onom što je (od)uvek tu, čvrsto, sigurno, stvarno dostupno… Upravo svetu takve proze, i to gotovo svim do sada obelodanjenim proznim delima, pripada i Zoran Ilić, autor kratkog romana „Smej se Pajaco“, prozni pisac i urednik Portala „Prozaonline“.

U pogledu teme, sadržaja i forme, knjiga „Smej se Pajaco“ potpuno je inovativno ostvarenje. Priča je to o Jednom, koji je i Pajaco i koji je Neko, (pri)povest kroz vreme pre i iza onog što se tek pričinjava trenom sadašnjim koji namah biva i tren minuli sa varljivim uvek sumnjivim utiskom da se takav život nije ni dogodio. Priča sva od unutrašnjeg dijaloga, bez stvarnih likova, ali potpuno jasnog karaktera, iako su u celosti Pajaco i Neko pojavnosti imaginarnog, fiktivnog sveta unutrašnjeg, egzistencijalnog (z)bivanja. Sve se o njima tokom razgovora samootkriva, bez ijednog opisa radnje, bez razjašnjenja okolnosti zbivanja, bez ukazivanja na osobenosti/svojstva nekog, ili nečeg (reč li je o predmetima, pojmovima koji su tu i tamo u središtu njihovog dijaloga, opservacije. Pajaco i njegovo alter-ego Neko samootrikavaju se ne samo onim što i kako čine, nego znatno više, pa i isključivo onim što u sebi samom poseduju, sa čim u sebi žive, što i kako u svojoj misli jedino mogućeg i jedino stvarnog osećaju, pa kao da je to i njihova jedino izvesna, ostvarljiva životna a ne samo snevana, umišljena java. Jer i mašta, ljudska zamisao, san nečiji, takođe su stvarnosne, gotovo činjenice za onog kome pripadaju, ko ih u sebi razaznaje, ko se u njih pouzdaje, čijim smerom putokaza ti kome pripadaju nekud, makar i putevima mašte, odlaze, ili zanavek ostaju tu gde jesu. Kao da su svojom teretnom, obuzdavajućem misli, onom što je teška/sputavajuća poput sidra, za dno samo njima znanog, vlastitim udesom spoznatog nevermora od kapljica sopstvenog nespokoja usudno, vertikalom iz njihovog mozga, privezeni, na život osuđeni, do daljnjeg, na večni nepokret. Kao da je to što misle i kako osećaju sebe u trenu paklenog, usamljeničkog življenja/trepljenja takvo stanje doživljeno kao stravično pakleno stajanje u mestu, osuđeni na iščekivanje nekog ili nečeg što je, za onog ko je optimista, verovatno u pristizanju, ali, poput Beketovog Godoa, nikad, ma i u misli, nikad ne stiže. U slučaju da i stigne, to nakon dugog, iscrpljujućeg sećanja ili nije ono za čim se žudelo, što se očekivalo, ili taj koji ga je čekao ni sam nije onaj bivši u kome se žudnja, san, misao o lepom nekad, u strasnoj čežnji za svetlošću začela u vremenu koje je za njega uvek konstanta.

Ko ili šta je prošlost? – upitaće Neko svoje prvo lice zajedničke im Jednine, Pajaca, dakle. – Da li nju čine ljudi, ili određene situacije? Da li je prošlost podložna promenama, ili je konstanta?

A na to, bez zaobilaženja, samo direktno, kako se, inače, pri njihovom vrcavom, krajnje zaumnom dijalogu sve na stranicama ove knjige i zbiva, Pajaco odgovora: – Tvoja pitanja ostaće bez odgovora. Jer su najgora, najbesmislenija!

Pajaco i njegov Neko, njegov javom nevidljivi, tako i tolišno u virtuelnoj stvaranosti ka dnu porinuti da bi bez reči bio i nepostojeći, nevidnomajušni da se jedino Pajacom i može imenovati, razgovaraju, raspredaju, intelektom se poigravaju podstaknuti, ili poduprti onim što nalaze na svemoćnom Njegovom Veličanstvu Internetu. U njemu je sve ono njihovo, doduše, ni njima samim nikad dovoljno jasno. Ono što prisno svojim, od sebe nedeljivim, ipak, neprestano osećaju. Što sobom i u sebi prte/nose i kroz javu i kroz san, kao i sve ono na ovom (u njihovom, dakako) svetu što im među brojnim, uvek površnim, uvek i neminovno lažnim, da, i o suvišnim prijateljima stečenih povezivanjem preko Fejsa, onim što im svakim trenom, rečju i slikom, dostupno biva i jeste stvarnost, makar i virtuelna.

Pajaco i Neko razgovaraju o mnogo čemu, u samoći uvek isceljujućim, najpre o zanosnim plavušama, poput one na početku knjige, te o blagodatno prisnom zagljaju, o ljubavi na prvi odziv Fejsom, ili raskidom na prvo ćutanje (slučaj sa novosadskom pesnikinjom Magdalenom Solarić), o vernosti, a najviše o apsurdima vremena sadašnjeg koji nastaju od bolesne strasti da se po svaku cenu bude Neko, da se onim što neko poseduje izađe iz anonimnosti i jedino time (ili: po tome) postane širom sveta poznat, da bude neko ili Neko. Zahtev vremena sadašnjeg i nije Biti, nego Imati! I nije uopšte svejedno da li je na početku reči-imenice NEKO malo ili veliko slovo „n“. Nipošto! Sa malim slovom je neodređeni, neuspešni neko ko je, ustvari, isto što i svako i sve mu zalud biva, a Neko je, Džon Lenon, na primer, ili Džejms Din, Endi Vorhol, Elizabet Tejlor, neko je jedinka koja se onim od sebe delom (p)ostvarenim upisalo u Večnost, pa u očima malih, osećanjem ništavnosti iskompleksiranosti nebrojenih, izaziva prezir, postaje meta koja priziva odstrel. Biti „Neko“ znači potvrditi se talentom, znanjem, velikim (stvaralačkim) delom koje zaslužuje upis u nezaborav, a prečicom postati „neko“, svetu poznat po onom što je zlom u sebi, naopakom strašću, zlom nad Nekim počiniti i opet ne postati neko sa velikim „N“. Takvi su neki koji se zovu Mark Dejvid Čepmen, ubica Džona Lenona, psihopata Čarl Menson – masovni ubica… Takvi su i oni kapitalom/novcem moćni, svemoćni, a u nuždi, u strahu od nekih moraju ostati anonimni, ti jadni fetišisti koji kupovinom stvari slavnih ličnosti, onih sa velikim N, (u)misle da tako i time i sami postaju taj famozni „Neko“.

O svemu tome piše Zoran Ilić na stranicama ove pitke, zanimljive knjige, tipičnog proznog ostvarenja našeg Internet-doba, knjige iz sveta virtuelne stvarnosti koja se čita sa osećanjem lepe, nikom škodljive igrice sa nekim partnerom, uvek sigurnim Nekim, onim u sebi, koje je drugo Ja, „nastanjen“ u računaru koji je mašina izmišljena od strane čoveka sa ciljem da bude pametnija, time i moćnija, i od njega samog.

Svi smo mi davna senka svog postojanja – kazuje Pajaco svoje virtuerlno vjeruju, i nastavlja: – A ja, Pajaco, jedva da sam prepoznatljiv. Ako sam nekada i bio crtež, sada sam se pretvorio u kroki, ako sam bio vino, sada sam voda, ako sam bio muškarac, muž, otac, sin, sada sam ono što ne smem niti da izgovorim, niti da napišem.

Njegov alter-ego, imenom Neko, uvek je njegova suprotnost, onaj koji drukčije misli, njegova savest, ne uvek i kritička, ispravljujuća, nego češće i ohrabrujuća, odobravajuća. Onaj Neko biva i onaj u Pajacu uvek prisutni koji se miri i sa nemogućim u prezentu im nasušnom, sa samim sobom, jednako kao i sa prostorom (Beograd, Srbija, Balkan), zavičaj koji im je rođenjem zadat. Onaj koji negatorski odbija, ili posrednošću odgovara, opravdava, ili razjašnjava, svejedno je, jer sve im se na isto svodi:

Zoran Ilic– Oduvek sam ono što sam sada – kazuje Neko nakon trena saznanja da Pajaco ima kartu za odlazak u jednom pravcu, u prostor moguće boljeg društva/stvarnosti, tamo gde je pobeđen kapitalizam i to na način kako se živelo u vremenu kada svetom nije vladao Novac. – I plašim se – nastavlja svoj delić u dijalogu – da ću to što sam u sadašnjosti sve vreme i da ostanem. Ti ćeš da produžiš, otići ćeš dalje, međutim, ja nikud neću! Stvarnost je za mene jednodimenzionalna. Ne poseduje ni prošlost, ni budućnost…

Zajedničko u onom obavezujućem, stvarnosnom trenu i Pajaca i Nekog jeste mučno, preteško, nesnošljivo osećanje potpune egzistencijalne usamljenosti, praznine, ništavila, osećaja bezvrednosti, svega onog razaznatog trenom življenja poslednjih decenija minulog i prvom decenijom nastalog nam, tekućeg 21. veka.

Da li ima smisla kupovanje karte za odlazak negde, možda stvarno i u Dortmund, ili je jedina smisaonost u realnosti sudbinskog o(p)stanka tamo gde jesi i gde moraš biti, hamletovsko je pitanje/dilema koju ovu knjigu Zorana Ilića čini knjigom naših dana, a njegove (anti)junake, Pajaca i Nekog, čini odrazom Janusovog (našeg) lica pred vlastitim ogledalom.

Nakon sklapanja korica internet-romana „Smej se Pajaco“ Zorana Ilića, pri misli o svetu koji je izazvao ovakav sadržaj, njemu primeren, samosvojni stil i jezik, pričuj eha onog na stranicama knjige nenapianog, ali je zasigurno odjek doživljaja mogućeg prepoznavanja Pajaca u sebi:- Smej se, Pajaco! U smehu je jedini lek! Smeh i jeste (a možda to na Internetu do sad nisi, ni kao informaciju, mogao da dobiješ, jer je nisi ni tražio), smeh je ono čime se to zagonetno, veličanstveno, (ne)moćno biće po imenu Čovek razlikuje od svih drugih bića na ovoj planeti, verovatno i u galaksiji. Pre, sa tobom i posle tebe, Pajaco, Zemlja se oko svoje zamišljene ose neprestano okreće, okreće, okreće… Smej se, Pajaco, smej! U svakom si, samo je malo takvih koji, poput tebe, toliko i tako iskreno priznaju da jesu taj i takav Neko.

Knjiga se može naručiti po ceni od 300 din.

NARUDŽBENICA:

Ваше име (обавезно)

Ваша е-пошта (обавезно)

Предмет

Ваша порука

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*