Prokišnjavanje
Kiša sve više
pada, i kao prsti
neurostenika
u doboše pretvara
lelujave kišobrane,
(pomešaćeš, možda,
svoje boje u njoj
i akvarelom
sebi naslikati
sve buduće dane)
ti žuriš kući, i nekako
usput, ponovo pronalaziš
izgubljenu istinu;
izađi iz mokre kože,
nju okači o čiviluk,
i tako, ogoljen
do mesa i kostiju,
pusti da prećutano
srimuje tišinu…
Rugalice
Kraj mene prolaze ljudi
sa mesečinom u očima,
i dugim rukavima
za skrivanje snova-
slični odblesku svetla
na uzburkanoj vodi,
grobove krste
svojim imenima.
Tu i tamo tek
neke usne blagoslovi smeh,
poneka reč uznemiri
okean u oku,
ponekad i srce
postane suncokret,
i uči se žudnji…
dok grad polako
tone u san, kraj mene
prolaze ljudi
sa mesečinom u očima.
A kad dođu hladne noći,
i uske ulice pritisne mučnina,
jedino još oni, prljavi i drski,
lutaju do škrtog praskozorja;
sa bolom u nogama
i psovkom u trbuhu,
oni su moje rugalice sreći.
Darko Stanković Bobarka je rođen 22.02.1986. godine u Surdulici. Apsolvent je na Filološkom fakultetu u Beogradu na odseku za Srpsku književnost i jezik. Trenutno živi u Pančevu, piše pesme i kratke priče.
Pročitajte i:
