Данило Коцић – Изабрани снови (Прва награда на анонимном конкурсу лесковачке издавачке куће Филекс)

Filed under: nagrađeni radovi,region |

 

seloДанило Коцић: Изабрани снови

(одломак из награђеног романа на Филексовом конкурсу)

У Забрђу, у дворишту родитељског дома, препуном дворишту разноразног цвећа, седела су деца Косте Данилоића. И  њихова деца. Занети у папире, књиге, већ избледеле слике, нису примећивали усплахиране сељаке који су некуд журили.

Косте одавно нема. Преселио се, сада је у хладовини забрђанске тишине. Предраг и Ненад, његова деца, одавно су инжењери и професори; давно су се поженили и већ су и њихова деца велика – закорачила су у младалачко доба.

-Кад верујете једном човеку, верујете, једном начину живота!!! Опорука Исусе је: ,,нека буду сви једно.” – цитира Ненад део очевог рукописа.

Предраг, као да није веровао тој поруци, нагну се, па настави да чита  последње ретке:

-Песма се никада не чита буквално, као да је јеловник. Када Дис каже ,,ноћас су ме походили мртви, зар Ви мислите да су заиста они с гробља те ноћи на њега кренули?

Прочита Предраг тај текст једном полугласно; други пут шапатом, као да је хтео до краја да се уживи у очеву улогу и разуме његово време.

Браћа за тренутак застадоше, па заједно изустише нови, други део очевих прибележака:

-Скромност је врлина оних који друге немају!

На следећој је прибележена прича о првим очевим школским данима:

-Сећам се, сећам… првог одласка у школу… Осећао сам такав страх да сам се разболео!

А потом је дописано:

-Не, само због школе, али ја волим своју младост!

Браћа бејаше мало зачуђена, али су наставила да читају очев рукопис и да траже скривене мисли.

-Можда је право питање: зашто сам уопште живео? Зашто то питање и следи, зашто га постављам, када све нас очекује смрт!

Ненад, изненађен овом сликом,  готово ратоборно прочита део са маргине рукописа:

-Поштујући свачије мишљење, имамо права на свој став!

И сасвим при дну, Коста Даниловић је прибележио:

-Половину од онога што сам мислио, никада нисам рекао, нити ми је пало на памет да кажем!!!

И та мисао, лепо записана, у први мах зачуди синове, али и они казаше да би сада тако нешто написали.

Синови се утркиваше да прочитају нову део очевих прибележака:

У једној Ћопићевој прићи питају за време рата старог Босанца:

-Шта мислиш, је ли боље бити четник или партизан?

-Најбоље је кад је човек здрав! – одговори Босанац.

Ненад се замисли, климну главом, па изусти, потврдан одговор:

-Сјајна мисао. Као да је тата рецитовао Бранка Миљковића и оно његово ,,Уби ме прејака реч.”

-Сећаш се, отац је умео да говори одмерено и полако. Као да је уживао у драмским паузама! – прозбори Ненад.

-У оно далеко сиротињско време, господствено се понашао. Знао је да збори, Ненаде, како је ,,славно Србин бити, али скупо!”

Затим прочиташе очево запажање:

-Да нема слуга и оних који се клањају не би ни било царева!

Браћа мало застадоше, прошеташе пространим двориштем, па наставише:

-Сваки шамар боли, али када ти ошамаре душу, то се памти! – каза једном комшија.

Отац је, сетише се синови његових повремених исповести, почео да пише када је прочитао ,,Дневник Ане Франк”. Записао је и подвукао црвеном оловком: ,,Још верујем да су људи у души добри” – писало је у Дневнику…

-Каткад се уз литар белог и сифон све каже! – говорио би отац.

Тада би и рецитовао:

,,Краду ми памћење,/ скраћују ми прошлост,/ отимају векове…”

Ти стихови су били исписани и на једној разгледници; избледела је од предугог стајања. Послата је из Београда. Отац је писао своме оцу, Предраговом и Ненадовом деди! Тако се на једном месту, у једном трену, затворио читав круг – од деде до оца и синова и потом од синова до деце, најмлађих из фамилије Даниловић.

-Гле! – каза Ненад – ево оне очеве кратке биографије. Написао је, признаје, по узору на неког уклетог уметника.

-Случајно сам се родио у Забрђу… Није било случајно што сам прекинуо школовање, јер је дошао рат. Крајем зиме одлазим случајно у … – нечитко прозбори Ненад – и настави:

-Случајно откривају мој таленат. Случајно сам неколико пута добијао отказ…

Отац је на крају додао:

-Написао сам све ово, јер волим да будем ироничан!

Браћа се насмејаше, то развесели и њихову децу, која упиташе:

-Па зар је дека био заиста толико духовит?

Предраг и Ненад погледаше своју децу, али ништа не прозборише!

Синови заједно, углас прочиташе нови део очевих бележака подвучених два пута оловком:

-Магарца не зову на свадбу да игра, него да вуче воду!

Ту застадоше, оставише рукопис и прочиташе део исечака из новине који је био међу очевим стварима:

-На власти су сада, као што видим, моји вршњаци. Сусрећемо се тако понекад на аеродрому.

-Како си? – питају ме са смешком у углу усана.

-Очччччајно! – кажем, а они ме расејано отпоздрављају:

-Онда да не кваримо! – кажу окружени пратњом.

Тада Ненад закључи:

-Па, отац је добро разумео живот. Како је лепо приметио: ,,Вредимо онолико колико смо другима потребни!”

Иако је у последњим годинама живота – сетише се деца – отац тешко ходао и споро мислио, волео је и да чита и да пише. Та страст га није напуштала.

-Нажалост, само је део написаног  објавио! – распрострше се оробљени братски гласови.

Затим се сложише:

-Наш отац је, можда, спасење тражио и несећању!

И прочиташе лепо упаковану мисао једног филозофа, коју је попамтио Стеван, па испричао оцу и он прибележио:

-Целог живота био сам нестрпљив. Хоћу то да останем и после смрти! – диктирао је филозоф својој секретарици тестамент!

Синови се насмејаше!

Горко!

%

У једном делу затурених очевих рукописа браћа прочиташе ,,Тако сам видео, а можда је тако и било”. Ту стоји и  напомена ,,обавезно пажљиво прочитати.” Настављачи очевих прича се погледаше, и сами се чудише своме погледу, још више прочитаном тексту, али наставише да прелиставају очеве старе белешке.

-Ветар је те ноћи завијао, изгледало је да јечи, као сеоски пас, који у муклој ноћи почне да завија па сељаци кажу: ,,Неко ће умрети!”

Те ноћи – записао је отац – отишао сам први пут из родног дома. И ту ноћ памтим по ветру и псу!

-Свака прича нашег оца – каза Ненад – могла би да почне другачије и да увек буде истинита!

Предраг даље прочита:

-Све је прошло и сад сам, нормално, човек који се најприродније осећа у некој кафани на периферији села; у кафани у којој се сви познају и све заудара на пролазност. То је мој живот; онај други био је имитицаја, нека врста моје фалсификоване биографије!

Ненад је донео хладно вино, Предраг му прочита лепо упаковани део очевог текста:

-Иза сваког писца, уметника, остаје прегрш бола, суза и неостварених жеља; нека далека, тупа нада да се наново проживљена прошлост, ма колико била сурова и нестварна, никада не заборави!

И даље је дописано:

-Радимо притиснути успоменама и личним сукобима. Осећам да бледим, да нестајем, али стварам притиснут туробним сећањима и личним сукобима.

На крају стране је дописано, као да је то била нека опомена:

-Стварам нешто тужно, тужан сам због далеких сенки, али не смем да плачем, не смем ни да бришем сузе, јер ми се чини да бих избрисао и успомене!

Отац је кратким текстом упутио и поруку синовима:

-Оно што не би требало да заборавите су људи, добре комшије, познаници, који су знали и схватали нашу муку. Па, синови моји, њихови дани су делимично уткани у наше изабране приче живота!

Синови застадоше, дохватише се чаша, као да су хтели да вином утање тескобу која их је снашла.

-Ноћи и дани, јесењи, досадни, кишни сати се сасвим увукли у мене: живот је постао неподношљив, остала је само нека далека, готово непровидна нада да ће се, ипак, нешто променити набоље. И ништа друго.

Опет су то биле упозоравајуће очеве речи, говориле су да се преобразио и да сада тражи нове одговоре на постављене загонетке.

-Запамтите, синови, ако је истина да је историја нешто што се живи, што се употребљава, онда је истина да се историчар бави садашњошћу тако што проучава прошлост!

-Занимљиво, занимљиво! – прозборише синови, једнако дубоко замишљени над очевим новопрочитаним текстом.

-Наша мисао је слободна тек када није само наша него када почиње и да припада времену! – записао је отац, али није назначио ни време, ни место, ни аутора којег је цитирао.

Ненад је прозборио, некако сам за себе, али довољно разумљиво да га је и брат чуо:

-Живот, то су догађаји у низу, у изокренутом огледалу; доживљај, то се не може верно препричати!

На једном папиру, новинском папиру, ваљда је све записано у некој журби да се не би избрисало, синови прочиташе:

-Само дајте времену мало времена – и оно ће вам наћи начина да вас демантује. Бар у понечему, у скривеном детаљу. А мало касније, уосталом, и у осталом!

Уз тај текст, отац је додао назнаку: Д. Андрић, записано у касну јесен, Забрђе. Година није била прибележена.

Ненад се нашали, уз гутљај лепог, домаћег вина:

-Све је то живот, сем живота!

-Ха… ха…ха! – насмеја се Предраги додајући:

-Ниједног човека, а толики људи, зар не, брате!

Опет се међу очевим белешкама нашао избледели новински исечак. Синови га прочиташе, без коментара:

Лекар опште праксе је касно поподне прегледао жену која је избацивала крв. Закључио је да је у питању туберкулоза. Упути је другом лекару. Специјалиста одговори: ,,Ви немате туберкулозу, само су присутни мали проблеми, то се и другима дешава!” Врати се болесница лекару опште праксе који је био повређен, прорадила је сујета, јер је и даље био убеђен у исправност своје дијагнозе. Узнемирена жена га приупита: ,,Докторе, молим вас, нису ми рекли шта да купим!” Тада доктор, иронично и дрско прозбори: ,,Купите мртвачки сандук!”

-Видите шта је отац сакупљао! – каза Ненад.

-У неким књигама се смрћу све завршава, зато и праве смрти нема, зар не, брате! – задену отужно Предраг.

Браћа се тада приупиташе, не без разлога, шта је то што у човеку умире још за живота. И додадоше, цитирајући поглавље давно прочитане књиге: ,,Живот је збогом!”

-Да, да, да… Пошто све пролази, стварајмо пролазну мелодију! – изусти Ненад.

-Будимо бржи од бржег одласка! – зар није говорио отац, сети се Предраг.

-Судбину треба погледати у очи… да и њој не буде лако! – прочита Ненад нови, краћи део очевог рукописа.

Отац је на једном месту записао и део из ,,Мисли” Станислава Винавера: ,,Човек је толико бедан да је у стању да све преживи. Зато не верујем у смрт!”

-Да, да, брате, и наш отац, али и ми, сигурно, целога живота трагамо за пустим, изгубљеним временом! – каза Предраг.

И доприча:

-Каткад прошлост прекрије сенка срџбе, док садашњост тоне у зиму нашег незадовољства!

Ненад, ваљда подстакнут очевим рукописом, али и лепом реториком свога брата, сети се Бертолда Брехта и његове песме ,,Ужасно је бити сиромашан”. Брехт је написао:

-Ништа не представља новац који неко има. Он га не спасава. Али, ништа му не може помоћи ако нема новца.

-Циљ живота је, зар не, више живота! – опет, уз ново пиће, каза Предраг.

И закључи:

-Људе подједнако убија мржња, као и љубав!

-Па, да, Фројд није сасвим случајно оставио питалицу: да ли је нелагода стварно судбина човекова! – каза Ненад.

Отац је записао речи неког писца, синови прочиташе:

-Кад сиђу са вртешке живота, људи најзад схвате како је мало ствари потребно човеку који је стар: један сунчани дан у јануару, једна клупа и комад траве за гледање.

На маргини похабаног рукописа, отац је записао:

,,Читавог живота причали смо ћутећи и мислим да смо се разумели!”

На дну те исте похабане стране, записано је, више као напомена за неке старачке, похабане дане:

,,Живот на овом свету није ништа друго до свакодневно одлагање смрти!”

%

У Забрађу пада снег, да полудиш! Разговарају, уз добро домаће вино, браћа и очев рукопис!

Заувек!

Данило Коцић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*