Daniel Kuzman: Pozdrav sa dalekog Istoka (Dobrun 2013 – Druga nagrada)

Filed under: Dobrun 2013,nagrađeni radovi,region |

Soko-lastavicarKad kažemo „Sibir“, na umu, obično, imamo geografsku kartu Rusije – i to onaj deo od Urala pa sve do Pacifika. Rusi se, međutim, izražavaju preciznije, pa tako oni imaju naziv „Daleki istok“ kojim označavaju krajnji istočni deo Sibira. Taj, dakle, istočni deo Sibira je jedan od retkih preostalih delova planete o kojima znamo vrlo malo ili, da budemo iskreni: ne znamo, u stvari – ništa. U takvom ambijentu smeštena je ova naša priča.
Jugoistočni, zabajkalski obod tajge, tamo prema Kini i Mongoliji potpuno je nenaseljen ako ne računamo onih nekoliko tvrdoglavih Jakuta, Mongola… i Ujgura koji nisu želeli da smetaju civilizaciji pa su se povukli još dublje – neki u tajgu neki u stepu, već prema sklonosti. Neki od njih i dan danas ravnodušno lutaju za stadima irvasa, vukući svoje šatore po goloj stepi, praćeni svojim malim, žilavim mongolskim konjima. Na tim bezljudnim stepama niko i ništa ne opstaje i niko ne ostaje za stalno. Sve je privremeno, sve je nesigurno. Takva su, uzgred budi rečeno, i montažna naselja građevinskih firmi u kojima naši Srbi postavljaju gasovod, prema Kini.
Na toj zemlji, jedino što je stalno i nepromenjivo – to su mali pravoslavni hramovi i manastiri, smešteni u netaknutim predelima tajge, ušuškane u tišini među brezama i borovima.
Jedno od takvih, tihih i bajkovitih mesta je i – Berezka …. Mali ruski pravoslavni manastir. Sav od drveta. I hram je od drveta. I monaške kelije su drvene. Stolovi, kreveti – sve je od drveta. Tu se živi, manje-više onako kao što se živelo i pre tristo, četiristo… ili hiljadu godina, svejedno… bez struje, bez radijatora, bez interneta. Tu se poštuje stari tipik. Tu se radi i moli. Tu se živi skromno, tiho i spokojno. Bez suvišnih briga.
Ali…(Uvek mora da bude neko „ali“)
Iguman Nektarije je nešto zabrinut. Vrti brojanice i gleda kroz prozor sleđenu pustoš prema tromeđi sa Kinom i Mongolijom, tamo gde od reka Šilke i Arguna nastaje Amur.
Spolja gledano – sve je u redu. Ali unutra, u njemu, vodi se žestoka borba. Ona nevidljiva borba koju svako od nas vodi sa pomislima. A pored te lične borbe, iguman nosi još i težak krst odgovornosti za bratiju i duhovni poziv… Eto, pre dve godine je došao iz Moskve, mlad, pun energije, sav uplamteo plamenom vere… a eto – sada je već slomljen raznim iskušenjima i uopšte mu nije jasno kako da se izbori sa brojnim nedaćama.
Stariji monasi kažu da ranije nije bilo tako. Sve što je bilo potrebno manastiru – davala je tajga – zimi tako pusta, leti tako bogata pečurkama, brusnicama, borovnicama, raznim šumskim plodovima. Reke su ovde kristalno čiste i bistre. Na krčevinama monasi sade heljdu, ribizlu, kupinu, aroniju… sve to raste i sve uspeva. Od koza i ovaca dobijaju mleko. Pa i odeću, ako zatreba, mogu da obezbede od životinjskih koža. I tako se, eto, živelo i pre hiljadu godina, bez trzavica, mirno…
A onda su ovim šumama počeli da krstare brojne lovokradice, šumokradice i ribokradice. Da postavljaju gvozdene zamke, da otimaju šumsko bogatstvo, da razvlače dragocenosti… pa onda agenti moćnih belosvetskih korporacija koji njuškaju, vazda željni sibirske nafte, zlata, gasa, dijamanata, minerala… Sad ni pusta tajga nije onakva kakva je nekad bila. Ilegalni imigranti naviru odozdo, sa juga, iz Kine i Mongolije. Pa i naš mali manastir nije mogao da ostane sasvim pošteđen svega toga… Od tada, vremenom počeše da nestaju manastirske stvari. Sve što noću ostane napolju – ujutru ne osvane u manastiru. Tako je nestao benzinski raonik za čišćenje snega. Pa motorna testera. Pa razni alat. Pa onda stoka. Eto, pre neki dan nestade čak i stara olupana limena kanta koju je neko od bratije zaboravio napolju… Zbog svega toga, iguman je rešio da ne šalje više bratiju na poslušanja u šumu, da seku drvo za ogrev. Dok se situacija ne smiri. A u zadnje vreme, i zveri se nekako osiliše, poludeše. Čopori vukova sve drskije počeše da šestare manastirskim imanjem.
Stari Jovan je monah bogobojažljiv, duhovnik bratstva, nezamenljiv za pevnicom… ali nešto se razboleo, valjda od ove hladnoće i kontinentalne azijske melanholije… Skoro celim tokom Velikog posta, on je, jadan, bolestan ležao u keliji.
Tu je i mladi monah, otac Luka. Vedre ali tihe i mirne naravi. Ćutljiv isihasta. Ikonopisac. Već celu godinu radi na velikoj, prekrasnoj ikoni. Tu ikonu će iguman lično odneti u Moskvu, da pokaže kako svetlost vere jednako plamti i u ovim rubnim delovima Otačastva, kao i u samoj prestonici. Možda će se onda naći još koja bogougodna duša, da dođe u manastir i pomogne obnovu. A i da malo privuče pažnju ktitora. Ne bi bilo loše da se nađe neko ko bi priložio nekoliko rublji…
A monah Danilo? Uh, to je jedan problematičan tip… Ama nije on loš… niko ne kaže da je loš čovek. Zna da bude i krotak i dobar. Hoće on i da posluša, uglavnom… eto, dobio je poslušanje da se stara o manastirskoj stoci, konjima, kozama i onom pripitomljenom jaku. I da vidiš – sve on to obavlja sa velikom voljom. I sluša ga marva. Čak je dresirao jedno konjče da ga sluša u svemu. Zove ga „Tander“.. valjda je nekada, negde, u nekom kirgiskom šatoru koji ima satelitsku antenu, gledao neki kaubojski film, pa je zapamtio ime nekog konja…
Jednom rečju, dobar vam je taj Ujgur Danilo… ali s vremena na vreme uhvati nekakva… stepska pomama pa tek vidiš, malo-pomalo nema ga. Otac Jovan kaže da je to zbog Danilove stepske krvi.
Nestane, tako, naš Danilo. Bratija se ubi tražeći ga po manastiru, po šumi… Gde je otac Danilo? Kažu, otišao čak u Pokrivku da peca losose i tolstolobike. Pa kako? Zar za njega ne važi poslušanje? A otkako je „Gasprom“ podigao montažno naselje za naše građevinske radnike koji postavljaju gasovod prema granici sa Kinom, Danilo je postao redovan gost u toj čudnovatoj naseobini. Pre neki dan, poče dosađivati igumanu da ga opet pusti braći Srbima jer sa njima ima neka neizostavna posla. Ljubio mu je i skute i ruke dok nije izmolio veliki manastirski kazan, da ponese. -Šta će ti kazan? -Da odnesem braći Srbima da prave pekmez od aronije.
I blagoslovi mu iguman i otposla ga građevincima. No, samo što je Danilo odjezdio, igumana poče obuzimati nekakva slutnja, te on brže bolje – za svojim monahom. Kad je došao kod građevinaca- imao je i šta da vidi: u montažnoj baraci, sedi Danilo međ’ braćom Srbima, naložili lepu vatricu, u kazan ubacili kominu od aronije, rjabinuške, brusnice, jagoda… od svega što su jesenas skupili po tajgi… Od kazana improvizovali priručnu destileriju. Iz kazana sproveli cevku, pa onda cevku stavili u flašu – pa rakija polako kaplje.
Pošto se učtivo pozdravio sa svima, iguman priđe kazanu, pogleda onu onu flašu prepečenice od preko 50 stepeni, pa, zabrinuto vrteći glavom, okrete se Danilu i reče: -A dobar ti je ovaj tvoj pekmez, dobar… E, zato: 200 velikih metanija svako veče i da se ne mičeš iz manastira. Brojanice u ruke, molitvu u usta pa – tihuj I da mi se javljaš svakih sat vremena da znam gde si.
Treba reći da je mladi Ujgur zaista pokušavao da ostavi piće. Ali nikad nije izdržao duže od mesec dana. No, imao je specifično opravdanje za svoju sklonost kapljici. Evo šta se desilo letos: na igumanova moljenja, prozbe, preklinjanja da se ostavi flaše, Danilo je, u očaju, širio ruke i, sa izrazom nevinog laneta, kratko odgovarao: -Nisam ja kriv, oče, verujte mi. -Pa kako to sad… nisi ti kriv?-Lepo, oče. Nisam kriv. -A, da ko je kriv ako nisi ti? -Vot. -Molim? -Vot, oče. –Ko ti je taj „Vot“? -Vot – demon votke. -Šta?! -Vot -demon, a vot-ka mu ćerka.
Posle ovoga, Ujgur je, po kazni odćutao dva meseca, u miru i savršenoj apstinenciji. Epitimiju je izdržao u tajgi, noseći tegove ispod mantije, berući pečurke i skupljajući šumske bobice, za bratiju. I trpeći ujede komaraca koji, za kratkog leta, ispunjavaju tajgu i veoma dosađuju po obodima močvara.
A evo sad, pri kraju Časnog posta desilo se i to: Pre neki dan, baš pred strasnu sedmicu, izgladneli kurjaci potkopaše bodljikavu žicu iza šupe, privučeni mirisom marve. Uspeli su da provale unutra i desetkuju manastirski stočni fond. Preteklo je samo nekoliko koza i jedan stari pripitomljeni jak koji je, izgleda, osetio kurjake izdaleka pa se zavukao u nekakve čatrnje -gde je bila ograđena kvočka sa pilićima. Tu se zatarabio i samo proturio glavu sa pretećim rogovima uperenim napolje, pa mu kurjaci, kad upadoše u štalu – nisu mogli ništa… ali su zato sav svoj bes iskalili na kozama, ovcama i kokoškama. Dok je Ujgur pristigao, noseći automat „Kalašnjikov“ (eto, i to se mora…) zveri su već napravile štetu i bratija je ostala bez nekoliko koza i ovaca i bez ijedne jedine kokoške. I šta sad? Bliži se Vaskrs a u manastiru nema ni jednog jedinog jajeta. Pa dobro, može i tako ali… ipak je lepše dočekati Vaskrs onako svečano, tradicionalno… a i bratija je, dabome, zaslužila da, posle posta, pojede nešto malo kaloričnije od kaše… I kako samo ta iskušenja tako nailaze, baš onda kad ih najmanje očekuješ i kad ih najmanje potrebuješ…
No, da vidiš – isprsi se grešni Danilo … i zatraži blagoslov od igumana da ga pusti u tajgu, makar samo dva dana: -Mnogouvaženi oče. Ja – Danilo, vaš grešni duhovni sin, obezbediću manastiru i hranu i sve potrepštine, da bismo dostojno dočekali veliki praznik. -Oče Danilo… ti si, sasvim poludeo. Znaš li ti da je napolju -20 stepeni? I to ne Farenhajtovih nego Celzijusovih. -Pa šta? Ja sam i rođen na minus beskonačno, napolju, u šumi, kao mladunče jaka, ili kao mongolsko ždrebe. -spremno odgovara mladi Ujgur.
I dade mu iguman blagoslov. Ne toliko što je stvarno verovao da će Danilo održati obećanje, nego – samo da mu se ovaj skloni sa očiju. A i šta je drugo mogao da učini? Međutim prođoše ta dva- tri dana a od Ujgura ni traga ni glasa. Zabrinuo se iguman „Gde je taj ludi Danilo? Nisu li i njega vuci rastrgli kao naše nesrećne kokoške?“ Nije li mu, grešnom i nepokajanom, presudio strašni sibirski tigar ljudožder?
Posle nekog vremena, Ujgur se ipak pojavljuje. Iscpljen, zacrvenelih ušiju od hlanoće, no – nasmejan. Preko grudi, ponosno raširio redenike. Na leđima mu „Kalašnjikov“. Preko sedla malog mongolskog konja prebacio nekoliko vučjih koža. -Nikako nisam mogao da im oprostim kokoške. -kaže. Pruža ocu Jovanu neku kožnu torbu. Ovaj viri unutra i počinje da izvlači nešto nalik na suvo-zeleni pliš: -A šta ti je ovo brate Danilo? -Mnogouvaženi oče Jovane, pogledajte bolje ispod te mahovine. – odgovara Ujgur. Otac rukom razgrće mahovinu, tražeći nešto i onda, sav obradovan, izvlači otud – jaje! Pravo, veliko guščje jaje.
-Šta je to oče Danilo … -Pa – jaje, šta bi bilo nego jaje…
-Ama, gde si to pronašao? -Diskont „Tajga“? -Šta?
Ujgur pokazuje rukom na šumu: -Tajga, brate mili. Radi non-stop, 24 sata dnevno, i nedeljom i praznikom. Ima svega! Samo treba znati tražiti.
Sad se sva bratija okupila oko Danila. On ćuti, raspakuje se. Odlazi ka štali, onda se okreće i mrtav ozbiljan kaže: -I zamislite: sve besplatno. Bog dao.
Otac Luka, ikonopisac, najviše je obradovan. Ne može da skine pogled sa jajeta. Drži ga u ruci, odmerava težinu. -Ako je ovo guščije jaje, onda je ta guska veličine noja. Od ovog jednog jajeta mogu da napravim vezivo za temperu, dovoljno za pet ikona…
Pristiže i svetli Vaskrs. Zahvaljujući ponajviše mladom Ujguru, bratija je dočekala veliki praznik smireno, radosno. Ikona beše dovršena, osveštana i poslata u Moskvu. Manastirska ekonomija je bila obnovljena… a bratija se nikada kasnije nije počastila lepšim i ukusnijim Vaskršnjim jajima.
I da ne zaboravimo, Danilo se vremenom rešio svoje slabosti sa kapljici. Neki kažu da se to poklopilo sa odlaskom braće Srba na sledeću Gasprovomu deonicu.

Evo nekoliko podataka o meni:
Rođen sam u Zemunu 1970. Sa porodicom živim u Batajnici. Završio sam srednju Pravno-birotehničku školu u Beogradu. Pohađao Filozofski fakultet, nisam ga završio.
Radim u RTS-u kao ilustrator elektronske grafike. Uz pomoć kolega dizajnera uradio sam dizajn korica ovog kao i drugih svojih romana. Bavim se raznim vrstama umetnosti. Imam nekoliko neobjavljenih romana i zbirki kratkih priča i pesama. Moja kratka priča „Na ledu“ je 2011. godine dobila prvu nagradu na konkursu časopisa „Soko“ iz Dobruna, Višegrad za najbolju Vaskršnju priču. Ove godine na istom konkursu dobio sam drugu nagradu za priču „Pozdrav sa Dalekog Istoka“
Priče i pesme su mi objavljivane u „Ježu“ (priča „Kuća na Zlatiboru“), zatim raznim Zbornicima („Tragovi na pesku“, „Svitac“) i onlajn časopisima… Bavim se i pisanjem strip-scenarija, 2011. godine sam u tandemu sa crtačem Srđanom Đukićem učestvovao na međunarodnom „Salonu stripa“ u Domu omladine (strip „Čukaričke nindže u operaciji Valter“). Strip „Spašavanje Štulića“ (crtež Nenad Cvitičanin) objavljen mi je aprila ove (2013. g.) strip-magazinu „Parabelum“, br. 4(iz Republike Srpske)
Na youtube možete pogledati i poslušati moju pesmu „Balkan2“.
Na američkom sajtu „Fine art“ možete videti dve moje slike u tehnici ulje na dasci – „The Mysterious Yosemite“ – pejzaži iz Nacionalnog parka Josemit, i jedan pustinjski pejzaž iz sahare.

Daniel Kuzman

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*