Daniel Kuzman: Na ledu („Soko“, Višegrad 2011 – prva nagrada)

Filed under: nagrađeni radovi,region,Soko 2011 |

Škrta jutarnja svetlost dalekog Severa razlivala se kao mleko, nekom gigantskom rukom prosuto odozgo, iz kosmosa. Na svom putu kroz ledena prostranstva, svetlost je izvodila iz tame zaleđene sibirske šume i jezera pretvorena u sam led. Na celom tom prostoru, od Čukotskog Primorja, preko dalekih istočno sibirskih planina i Jakutije, visoravni i reke Jenisej pa ravnica i dalje preko Urala ka Evropi…, ništa se nije moglo videti sem leda, snega, zaleđenih šuma i belog haosa…
Ali na jednom od zaleđenih jezera nešto odudara od sveošteg mrtve beline. To je, izgleda, neko vozilo. Jedan od onih starih sovjetskih poluoklopnih transportera. Zaleđen i dopola zavejan baš nasred otvrdle vodene površine.
Vetar sablasno zavija po ledenoj površini ogromnog jezera. U vozilu – tajac. Jedan čovek, se polako budi, tresući se od hladnoće, ležeći na zadnjem sedištu transportera. To je o. Sergije, kaluđer od svojih četrdesetak godina. Na bradi i dugoj kosi mu se uhvatilo inje i led. On udara rukama o nadlanice, valjda pokušavajući da se zagreje i gleda u prve zrake nestvarne mlečne svetlosti koji se probijaju kroz rupe na vozilu. Kroz te rupe, oseća se, probija ledeni vetar. Čovek otkida parčiće sunđera iz sedišta i zapušava njima rupe. Uspravlja se na sedištu i sa uzdahom gleda kroz prozor.
Svud okolo – prizori bele ledene smrti. Vetar sablasno zavija po ledenoj površini ogromnog jezera. Tamo u daljini, naziru se borovi i jele. Oni nepomično stoje, kao nemi stražari svud okolo, držeći jezero u opsadi. A tamo iza su šume pune divljih gladnih zveri koje, poludele od gladi, već noćima kruže naokolo…
Čovek skreće pogled od sleđene beline i gleda po unutrašnjosti transportera. Na prvoj jutarnjoj svetlosti se vidi da je vozilo sa svih strana izbušeno onim rupama – očito od metaka. I to ne od metaka obične puške, već su to rupetine od velikog snajperskog metka. Neko ili nešto se meškolji na prednjim sedištima. Uskoro se čuje uzdah i onda se jedan starac sa bradom i dugom sedom kosom uspravlja u sedištu. -O Gospodi pomiluj! Gospodi pomiluj! -starac se krsti i počinje da tiho izgovara reči neke prastare molitve. Sa naspramnog sedišta se uskoro podiže još jedan čovek, takođe sa dugom kosom i bradom, samo nešto malo puniji i ne tako sed kao onaj starac. On se takođe krsti, a onda zevajući, obraća se starcu.. -Dobro vam jutro, oče Nifonte… a jeste li dobro spavali? -Bog s tobom, oče Nektarije, kakvo spavanje? Pa zar vi niste primetili da su nas cele noći rešetali Boljševici? Sačuvaj Bože! Celu noć su pucali, pucali sve mi je fijukalo uko ušiju.. -A jeste li videli koliku lomaču su potpalili na obali. -dodaje O. Nektarije.-A mi se ovde već dva dana smrzavamo, bez vode, bez hrane bez toplote.
-E od vas, popova se ne može ni spavati! – sa jednog od prednjih sedišta se podiže jedna mlada glava sa ruskom kapom „ušankom“ i petokrakom na njoj. -Samo blebećete, blebećete… -O, Dobro jutro, Kolja. -reče o. Nektarije. Sa jednog od prednjih sedišta se uskoro podiže još jedan čovek. Mršav i zarastao u bradu od nekoliko dana. To je bio Boris, iskušenik. Bio je nem i sa sveštenicima se sporazumevao klimanjem glave i pogledom. Koljin ljutiti pogled je skakao sa lica na lice. -No, izgleda da ste svi živi i zdravi.
Nastala je tišina. Ljudi su drhtali, pokušavali sunđerom da popune rupe od metaka. Onda se oglasi o. Sergije: -Hej, brate Kolja, slušaj… -Nisam ja za tebe nikakav „brat Kolja“. Svejedno…brat, drug… Slušaj… Ti znaš da smo zaglavljeni na ovom zaleđenom jezeru već dva dana. Teško da ćemo preživeti i treći. -Pa šta onda? -Pa ništa, ali trebalo bi nešto pokušati. -Deder baš da čujem, pope, šta ćeš pametno da predložiš. -Pa eto, mislim, -umrli od hladnoće ili od gladi, ili od metka – sve se svodi na isto, pa eto – nešto valja pokušati. Tu sam negde video parče nekog belog platna. Od toga se može napraviti bela zastava… Pa da izađem ja i odem do ovih vaših… valjda i među njima ima neko trezan.. to jest hteo sam da kažem uviđavan.
-Misliš? A jel ti znaš pope da će te snajperista skinuti čim promoliš tu tvoju pametnu glavu iz samohotke (on je tako,sa ponosom, nazivao vojni transporter) Otac Nifont progovori: -Kolja, znam da ne verujete u Boga, ali ipak nije u redu da tako razgovarate sa sveštenim licem… -Tišina tamo.
Nastade tišina. Opet se čuo vetar, opet su ljudi drhtali od hladnoće i uzalud pokušavali da ugreju šake trljanjem. -No, ipak ste u pravu, nešto se mora učiniti. -reče Kolja. – Inače ćemo pocrkati kao zečevi na ovom ledu. Ali vi ne smete napolje. Vas će odmah ubiti. Idem ja. Pred začuđenim pogledima sveštenika, Kolja se samouvereno podiže i pokuša da otvori vrata transportera, ali to nije išlo tako lako, pošto su bila zaleđena. Valjalo je muški udarati teškom boljševičkom cokulom po gvozdenim vratima. Kad vrata najzad malo popustiše, Kolja uzdahnu, malo ih odškrinu, pa dreknu: -Eeeeej vi tamo! Ne pucajte!. Ovde Kolja! Kolja Ivanov! Ne pucajte!
A napolju tišina. Samo se čuje kako vetar zavija.
A Kolja opet: Eeeeej, drugovi! Ne pucajte, ja sam. Kolja Ivanov! Ej!
Otac Nektarije prekide tišinu: -Slobodno, slobodno, izađite, druže Kolja, ne ustručavajte se. Tako je i onaj vaš Miškin juče probao pa je dobio metak u čelo. Otac Nifont se mršti a. O. Sergije pruža Kolji neku belu krpu. Ovaj je vezuje za vrh svoje automatske puške i maše. -Eeeej, drugovi ne pucajte! Kolja Ivanov! Evo izlazim! Otac Nifont blagosilja Kolju koji hrabro izlazi na vetrometinu i na puškomet snajperima. Kolja, izlazeći okreće se još jednom i osorno izjavljuje -E, pa odoh ja. A vi, da me čekate tu i nemoj da ste nešto pokušali! Znate šta vam sleduje! Kolja izlazi. O. Nektarije se gorko osmehuje -Čuj: nešto pokušali! A šta bismo mogli da pokušamo? Jedino – da pokušamo da umremo. Jes’ budala ovaj Kolja. A sad će još i glavu izgubiti. -Eh, barem da se ispovedio, pričestio. -upada o.Nifont.
Opet nastaje zlokobna tišina prekidana samo sablasnim zavijanjem vetra. Prolazi nekih petnaestak minuta. Kolja se, izgleda, vraća.
Glas o. Nektarija prekida tišinu: -Vidi, vidi nisu ga ubili. Svi pogledaše kroz prozore i ugledaše Kolju koji se vraćao. -Sav se smrzao, vidi kako se vuče. Kolja se nekako dovukao preko leda, do vozila. Kad je otvorio vrata samohotke vetar je uneo sneg i led. Zalupivši vrata seo je ćutke, smrznutih obraza i drhteći. Kad se malo pribrao, poče da govori. Glas mu je bio isprekidan i promukao. -Katastrofa! Kad vam kažem, ljudi: katastrofa! Svi su mrtvi! Sveštenici se zgledaše u čudu. -Šta se desilo? -Moji drugovi… nema ih više! Podavili su se u samohotki! I Blumberg i Siskauskas i Mazovjecki i Ahmed! Svi propadoše! -Ali kako… šta? -Propali su, jadni, kroz led! Strašno! Gotovi su svi! Užas! Kolja neutešno zagnjuri glavu u ruke O. Sergije oprezno izađe napolje prvi. Za njim Boris pa zatim o. Nifont i o. Nektarije. Napolju ih je dočekao surovi vetar Sibirac i sitne pahulje snega koje su nošene vetrom bockale oči. Pokušali su da osmotre okolinu ali se ništa nije videlo. -Tja, ovako ili onako, jednom se moramo suočiti sa tim. – reče o. Sergije pa hitrim korakom krete ka udaljenoj smrznutoj obali jezera – pravo ka položaju boljševika. Za njim kretoše ostali. Posle desetak minuta stigli su do studene stenovite obale gde su iz zaleđenog kamenja štrčali niski borovi, jele i breze. Odavde je počinjala šuma.
-Izgleda da stvarno nema nikog. -O Sergije je pažljivo osmatrao okolinu. -Polako, braćo, budite oprezni. -Čekajte, braćo! Polagano, polagano, eno tamo se nešto vidi u ledu!
O. Sergije pruži još par koraka i zabezeknut zastade na samoj ivici velike rupe u ledu, oblika nepravilne iskrzane kružnice prečnika možda nekih deset metara. Na površini te rupe već se uhvatio podeblji led. O. Sergije kleče na ivicu rupe pa rukavom obrisa sneg koji se bio nahvatao. Ono što je video zaprepastilo ga je. Dole, duboko na dnu jezera savršeno jasno video se boljševički kamion. -Gospode! O. Sergije se brzo prekrsti. Boris, O. Nifont i O. Nektarije se približe i pogledaše. Njihovi uzdasi su svedočili o iznenađenju koje ih je obuzelo. Krstili su se i čudili tome što se desilo. O. Nifont uzdahnu. -Jasno. -Pogledajte… -O. Sergije pokaza rukom na kraj rupe. Rupa počinje na samoj obali a doseže do ovog mesta gde mi stojimo. Eno na obali se vidi neko zgarište. -To je od one lomače sinoć. -Da, da, sad mi je sve jasno. Ložili su vatru celu noć, pijančili a onda su se potrpali u kamion i krenuli da nas potamane. Ali nisu imali pojma da se od njihove lomače led pri obali već opasno istanjio. I onda -led je pukao, kamion je propao u jezero i – gotovo. -Podavili su se kao zečevi. -Krenuli su da nas pobiju a završili su na dnu jezera, bez opela, bez pokajanja, bez oproštaja. Sačuvaj Bože.
Otac Nifont uzdahnu. -Idem da vidim šta je sa Koljom. Potresao se, jadnik. Starac se zaputi nazad do one stare samohotke na sredini jezera gde je očajni mladi boljševik preživljavao svoju životnu dramu.
Nedaleko od obale su pronašli malu kolibu koju su boljševici na brzinu sklepali sklanjajući se od surove hladnoće. Unutra je bilo oružja, ćebadi i konzervi sa hranom. Izgladneli Boris i O. Nektarije se odmah prihvatiše poduhvata da otvore neku konzervu. Taman da se počaste, kad se vrata kolibe otvoriše i na njima se pojaviše Kolja i O. Nifont, noseći mali kovčežić. -Braćo, ostavite to za kasnije. Sada nas čeka sveta dužnost. -Sveštenici su ga gledali, postiđeni. -Braćo mila, zamalo da podivljamo od gladi, hladnoće i straha. Zaboravili smo koji je danas dan. Onda o. Nifont ukratko izdade nekoliko naredbi Borisu. -Zapali vatru, nađi ovde neko lonče i otopi malo snega. Onda se okrete sveštenicima. -Imam u kovčežiću sve što je potrebno. Sada ćemo služiti svetu Vaskršnju liturgiju sa radošću i blagodarenjem. A posle ćemo krstiti našeg brata Nikolaja – Koljišku. -Šta? -Da, dobro ste čuli, Kolja je, videvši zlu smrt svojih drugova boljševika odlučio da pristupi Svetoj Pravoslavnoj crkvi. I dobro je odlučio. -Kako…to odjednom… a ko će biti kum? -Kum ćeš biti ti, oče Nektarije. -Ja?! Zašto baš ja? -O. Sergije i ja smo u angelskom obrazu pa stoga ne možemo priuštiti Kolji tu čast… – Ali, ali… eto tu je Boris… -…A posle krštenja raba Božjeg Nikolaja -Kolje izvršiću postrig raba Božjeg Borisa u malu shimu i daću mu ime Serafim.. Kao što vidite, vi ste jedini mogući kum ovde. Stoga vas blagosiljam da sirotom Kolji budete i kum i duhovnik i starac. I otac i majka – što bi rekli mirjani.
Dok je Boris razbijao led i brezovom korom i jelovom smolom potpirivao vatru sveštenici su iz one samohotke doneli svoje kofere, spremljene za sibirsko progonstvo i vadili svečane odežde. Vetar je oslabio i sivo nebo se stalo razvedravati. O. Sergije je sekirom i testerom isekao poveće kocke leda te od njih, spretno i za vrlo kratko vreme improvizovao presto. Odozgo su prebacili neko ćebe, preko ćebeta jednu čistu rizu a preko nje, pobožno i sa poštovanjem postavili antimins. Dok su oni to pripremali vetar je sasvim utihnnuo, oblaci se polako razišili i kroz njih se počelo probijati sunce.
Kad Boris prisluži kadionicu i kad na ledu zamirisa tamjan, Kolji se zavrte u glavi i on zatetura, ali ga O. Sergije zadrža da ne padne. To su bili gresi koji su već počeli da beže iz njega. Nifont blagoslovi sve četiri strane sveta i nebo i zemlju i vodu, sa neba se prosu jaka sunčeva svetlost i za trenutak zaslepi ljude koji osetiše veliku radost i toplinu. Sva ona snežna belina ožive. Svetlost se odbi u hiljadu zlatnih odblesaka. Kristali leda na brezama i jelama kao da se pretvoriše u mnogomilionske sitne dijamante razbacane po Sibirskom prostranstvu. Svi su dušom pevali kao jedan čak i Kolja koji znao ni jedne jedine reči svetih molitava.
„Hristos Voskrese iz mertvih, smertju smert poprav i suščim vo grobjeh život darovav!“ – glas oca Nifonta, spokojan, pun radosti, podizao se sa leda, odjekivao zaleđenim šumama beskrajnog, Vaskršnjom svetlošću okupanog Sibira a Kolja je celim bićem žudno upijao tu svetlost i udisao miris tamjana ponavljajući u sebi: „Odavno… odavno nisam video sunca!“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*