Даниел Кузман: Гаврило Принцип, Човек који је шутнуо ђавола (Принципово завјештање, Приједор – Прва награда)

Filed under: nagrađeni radovi,Principovo zavještanje 2014,region |

gavrilo principЈиржек пожури да сакупи гранчице на гомилу, пре него што наиђе наредник. Незгодан је тај Шваба… није од оних добродушних румених Шваба склоних добром залогају и доброј капљици, него од оних сувих, хладних карактера. Претерано je педантан и претерано лишен емоција па му не значи ништа послати Јиржека на српски фронт због неке ситнице. На пример, ето, због те гомиле орезаних гранчица. Управник је био шампион у ситничарењу није подносио ништа што је нарушавало беспрекорну дисциплину и дневни ред затвора… а нарочито откако је постало јасно да је Аустрија зглајзнула… Не, никако није било препоручљиво љутити га.

Зато је и све орезане гранчице ваљало одмах скупити и спалити.

Разумљиво је онда зашто се Јиржек латио лопате и грабуља са толико жара и труда. На једвите јаде он је награбуљао све гранчице па је онда још и нагребао поприличну гомилицу лањског лишћа. Све то је полио некаквом ужеглом машћу и старим моторским уљем. Креснуо шибицу, бацио на гомилу па се удаљио. Сео је мало даље,  на неки зидић, ван домашаја дима који је штипао за очи а и ван домашаја управниковог свевидећег ока,  па је запалио цигарету. Дуван му је био једина занимација откако је почео рат и откако проводи своје војничке дане служећи аустроугарској у Терезину. Замишљено је гледао у плавичасти, влажни дим који се дизао и лебдео над затвором, као душа затвореника која најзад креће на онај свет. Размишљао је о свом животу. Рат је, кажу, при крају. Аустрија губи – шапућу по касарни вазда припити каплари. Ваља некако издржати до краја, остати жив. Све до сада, Јиржеку је то полазило за руком.  На почетку рата његове вршњаке мобилисаше и одмах послаше у Србију… а њега због слабог здравља оставише да службује и припомаже у затвору. И службовао је овде у Терезину ево већ скоро четири године… и некако је успевао да се измигољи и избегне фронт и рат… али сада… сада више ништа није сигурно. Одавно му је било доста свега и желео је само да се свима склони са пута и, попут псета, завуче негде у какав кут, док све не прође и сунце поново засија над Јевроом… ако се то икад буде десило.

Забринут и тужан, Јиржек је пушио цигарету и гледао како горе суве гранчице и лањско натруло лишће. Од хумке ширио се мирис паљевине и подгрејане мемле. Уста су му била сува. Али није могао да одвоји очи од праменова дима који су се уздизали као безлична, грешна душа и развлачили се на небом над Терезином, као духови. Размишљао је.

Откад направише тај затвор у Терезину, све се променило. То, некада симпатично место је неповратно изгубило скоро сву своју средњеевропску љупкост. Ни славуји из околних лугова нису могли да му удахну некадашњу живост. Ни сунчана јутра нису више била онако умилна и чешки кротка . Ни пиво  више није имало онај свој слађани укус… па ни вино није више било тако трпко и није онако срећно приањало за спокојна аустроугарска непца. Појава суморне зграде аустријског затвора у оном невином рајском зеленилу чешке, убило је сву поетичност овог краја. И одмах се променио дух поднебља. Одмах се осетило присуство некакве туге, упорне и досадне као тешка јесен… као реума и падавица. Мемла и туга ћелија  су зрачиле надалеко. Задах безнађа није се могао зауставити на прагу затворске капије… него се ширио надалеко, тровао цео крај, убијајући у житељима Терезина ону некадашњу животну радост. Присуство те времешне аустроугарске авети туге и безнађа прекидало је сваку песму у самом зачетку. Стезало су грло певачима; Бљутавео је загрљај љубавницима. Сваки гутљај вина је био нагорак, свака љубав је била обесмишљена. Како, уопште, да живиш, како да волиш у таквом једном месту, знајући да тамо иза оних сивих зидина труну робијаши,  од друштва одбачени смртници, осуђени,  криви, и предати да, у највећем реду и тишини… и по могућству у крајњем стадијуму очајања… чекају своје џелате. Ко пред вешалима, ко пред стрељачким стројем… а можда су још и најсрећнији они који брзо умру, не дајући много насладе костурској  госпођи са тупом косом и жуто-црном траком на реверу.

Живети у Терезину – то је као да живиш на гробљу, осећајући грижу савести што ниси мртав. Тако је било, још тад, за време Првог рата… а још много горе је било за време Другог рата, када су Немци овде направили један од својих концентрационих логора… претварајући срце некадашње митске рајолике Бохемије у митску Наци-земљу смрти и туге.

Мемла и туга ходника. Неумитан долазак судбине по неутешне затворске душе. Руинирани животи који су пошли како нису требали и како се можда није ни мислило а ни планирало да ће кренути… Талог најтужнијих прича.  Да, из тих проклетих зидина просто је избијало притајено зло. Безнађе је убијало затворске „птичице“ лагано, систематично, без емоција. Чинило се да је овде и смрт – ништа друго него хладни аустроугарски чиновник.

И, ето, том и таквом Терезину беше суђено да постане дом и претпоследње коначиште једном Србину. Његово име је било најомражније име у целој АУ царевини, па и не само у њој. Заправо, од Балтика па до старе Илирије, то име се изговарало са мржњом, шкрипом зуба, са отровом у језику и са горчином на уснама. И док су им очи тињале као бели неми жар сува уста су избацивала испљувак немоћне мржње изговарајући те две чудне речи, незгодне за изговор и за схватање:

Гаврило Принцип.

То је било име Србина који је целу АУ царевину за један дан, за један тренутак окренуо наопачке и због кога се цела та времешна и трошна Јевропа узнемирила и унеспокојила. Још од доба Наполеона,  никада ни један човек у Европи није успео да буде толико омрзнут. Јиржек се сећа када су Принципа пребацили из Сарајева у Терезин. Ох, данима и данима су трајале припреме. Данима је цео оближњи гарнизон био у стању узбуне и дата је наредба да се борбена готовост подигне на највиши ниво. Све је морало бити спремно и беспрекорно, као да у затвор долази, Боже ме прости сам аустријски цар а не Гаврило Принцип, Србин, робијаш-убица надвојводе.

Јиржек се добро сећа: затворске власти су релативно брзо успеле да обаве иследнички  део посла. Заточеник се добро држао. Властима у ствари и није било стало до информација. Ионако се знало већ све о атентату на Фердинанда… Извештају педантних аустријских полицијских инспектора и вештака се заиста није имало шта додати. Али сада је постао изазов сломити Принципа. Убити му вољу. Убити га духовно, пре смрти. Тако да са овога света оде као безлични губитник, јадан и промашен.

Да, али то сламање нешто баш није ишло. Шта год да су покушали, наилазили су на зид ћутања. Ништа није вредело. И поред окова тешких десет килограма… и поред лоше исхране и још горих хигијенских услова…Онда су се досетили да убаце неке агенте, Хрвате код Принципа у ћелију. Неколико пута су то радили не би ли „испипали сиутацију“, пронашли слабу тачку… било шта… али Гаврило је био неповељив. Тако да су одустали од тога, осим тога, Аустријанци нису могли да разликују Србе од Хрвата, па нису желели да ризикују да се, рецимо, неки притајени Србин провуче под маском хрватског агента па, не дај Боже, покуша да ослободи Принципа… или да га убије. Не, то се никако није могло дозволити. „Принцип мора иструнути жив!“ – тако су говорили представници елите. „Срби морају скупо платити за оно што су урадили!“ – то се могло чути не само у парламенту него свуда. На улицама, на пијацама, на јавним местима и по приватним кућама, на скуповима као и на породичним ручковима. Сви су мислили исто. Жеђ за крвљу под плаштом жудње за правдом и праведном осветом обузела је не само официре и политичаре већ, чини се, велики део народа. Сви су примали убиство несрећног Фердинанда као личну увреду и лични губитак. Новине су биле пуне славопоја настрадалом надвојводи као да до јуче нису биле пуне критика и замерки тој истој особи. Многи аустријски новинари који су пре атентата писали све најгоре о Фердинанду, мрзећи га нарочито јер се оженио Чехињом, сада као да су се такмичили ко ће смислити гламурознији посмртни говор и похвалу и ко ће направити китњастији и грђи ламент.

Ни сам несрећни ћесар Фрања није, заправо, знао шта да ради са тим незгодним Фердинандом. Аустријски историчари су записали да Фрањо Јосип није желео рат… али је ипак потписао мобилизацију. Па и Фердинанда су описивали све у суперлативу. Харизматичан. Мирољубив… Сви фини, сви мирољубиви… али на крају зна се: све иде преко српских леђа. Тачније: преко леђа потлачене сиротиње, углавном српске.

Одједном,  Јиржека из мисли трже нечији груби глас.

-Ту ли си се завукао, магарче, тражим те цео сат!

Јиржек поскочи уплашено и навуче капу на главу. Погледао је тамо и угледао Јозефа, каплара:  -Опростите, господине капларе, уморио сам се од рада па…

-Доста брбљања. Јави се одмaх заповеднику страже!

Јиржек осети како се она заштитничка копрена његове антиратне „мудре“ филозофије намах истопила као роса са паучине, у летње јутро. Готово је. Послаће га доле на фронт. Моћи ће да бира – Србија ил’ Бугарска. Шта изабрати?

Рекавши шта је имао, каплар отера Јиржека а сам заузе његово место. Очигледно му се свидела Чехова бусија. Јиржек уздахну и крене. Док је ишао стазом коју је малопре чистио, затекао је на њој неколико орезаних сувих гранчица које је пропустио да покупи. Он се саже па на брзину покупи гранчице и једноставно их баци у жбуње. За сваки случај.

Прелазећи уски камени мост и журећи га згради страже, он угледа црни ауто који је пристизао, праћен камионом. Препознао је ту црну луксузну лимузину. Припадала је оцу Алојзу, језуитском кардиналу. Нико у Терезину, па ни Јиржек није волео да сретне овог свештеника. Сматрало се то за лошу срећу.

„Е, сад кад сам срео оца Алојза, дефинитивно је јасно: послаће ме на српски фронт. Ех, бар да сам се синоћ напио к’о човек…“.

У таквим и сличним размишљањима стигао је до зграде страже. Испред је стајао један високи наредник и од досаде шиљио своје брчиће. Ех, цео свет у рату пропада а он глади свој мушки понос као да је то најважнија ствар на свету.

Јиржек салутира. Наредник се смрче: -Шта ми ту лупаш тим чизметинама!

Јиржек прогута пљувачку: -Војник Јиржек се јавља по наређењу команданта страже.

-Заповедник је заузет, чекај ту.

Поћуташе мало, онда наредник упита Јиржека. -А да немаш можда мало дувана? Нестало ми…

-Наравно господине наредниче! – поскочи услужни Јиржек па одреши дуванкесу. Сад се наредник мало одобровољи па чак даде вољно Јиржеку. Седоше са стране на неке расклимане старе столице. Док су ћутећи мотали дуван у новинску хартију гледали су како неколико војника истоварају камион који је стигао заједно са лимузином оца Алојза. Мучили су се да спусте неки сеф из камиона. Алојз их је сво време надгледао и прекоревао:

-Полако, магарци! Ко ми истумба сеф нек се слободно одмах пакује за источни фронт! Ствар је од државног значаја. Крај њега је стајала једна часна сестра која је вазда припомагала око тешко болесних затвореника.

Наредник припали цигарету себи и Јиржеку па, жмиркајући на априлском сунцу и неповерљиво гледајући према Алојзу рече:

-Ћесара ми, чудан је тај Алојз. Боже саклони и сачувај!

И онда, од дуга времена, наредник почиње да прича о тајанственом и мрачном Алојзу. Ево шта можемо сазнати из његових речи:

Свештеникова појава је одисала неповерењем и где год се он појавио, собом би доносио тешку атмосеру… Чудног, уског и кошчатог лица, налик некако баш на шумску прождрљиву ласицу. А усана чудно дебелих. Обрва  сувише лукаво извијених да би то била случајност… али коначни печат лику је давао  дугачки лешинарски повијен нос који је целом лицу давао неодољиво подмукао карактер. Издалека се наслућивало да он није обичан свештеник, већ да припада овом умногоме тајанственом реду Исусоваца који су собом свуда доносили некакву мистериозну слутњу и за којима су се вазда вукле чудне приче.

Био је Хрват. Србе је добро познавао и добро мрзео, како већ своји мрзе своје. Кажем „своји“ зато што је пореклом био Србин што иначе није код Хрвата никаква реткост. (Заправо, мало је Хрвата који у себи немају бар мало српске крви, српског порекла… а то би ваљда требало да нас све повезује без обзира како се изјашњавамо… али то је нека друга прича.) А наша је прича о томе како се отац Алојз пријавио добровољно да обави тај деликатан задатак – да сломи Гаврила Принципа.

У Алојзовом лику као да су своје срећно сједињење нашле све теорије о пореклу Хрвата. Имао је тевтонску тупост и подмуклост. Када би се наљутио,  спојене обрве и лако повијена глава као у овна, речито је сведочила о наслеђеној аварској свирепости и дивљини и тад би био у стању свашта да уради. У најблажим случајевима, његови подређени су пролазили са чворугама и убојима од удараца којима их је чашћавао овај „духовник“… а они који су имали мање среће данима су се опорављали од искаљеног Алојзовог беса. И нико није успео да измакне његовој лукавости.  Запрепашћујућа равнодушност која би наступала после оваквих злодела његових била је као далеки одјек тужне прапостојбине у авганистанским и иранским пустарама и камењарима. На тај начин, ето, у лику његовом сусретоше се те три чувене теорије.

А она часна сестра, Зринка се звала,  која је сад стајала поред њега, у дворишту затвора, на априлском сунцу… била је Алојзова сушта супротност. У њој није било ни трунке лукавости нити било какве злобе. Била је као нека славонска срна, тужна и ћутљива, неким чудним хиром судбине узета из спокојне шуме и пренета овде, у вражји Терезин, у чистилиште и пакао. И док је Алојз на себе преузео све опаке особине, њој није преостало ништа друго осим да буде добра, бојажљива и да воли Исуса. И док је Алојз у себи оваплоћавао све лоше особине свога народа, у  Зринки су, ето, још увек некако, мада тешком муком преживљавале добре и заборављене особине тог истог народа – словенска кротост, нежност, покорност узвишеноме.

У почетку, отац Алојз посећивао је Принципа једном седмично, затим нешто чешће… а онда је постао његов редовни, да не кажемо свакодневни посетилац. Принцип је одмах схватио о чему се ту ради па је игнорисао његове покушаје. Контакт никако није могао бити успостављен. А поклони које је овај доносио – а то углавном беху неке посластице,  остајали су нетакнути и стајали су тамо у самици, једноставно трулећи док их пацови не би развукли.

Види Алојз да му ово није прошло, па се стаде размишљати и домишљати. Онда се благодарећи језуитском смислу за практично, досетио нечег новог. Набављао је најбоље чешке домаће кобасице, вино и друге ђаконије које су, сад, у ратно доба, вределе сувог злата. Устајао је рано и одлазио до најбоље терезинске пекаре. Ту је стрпљиво чекао да прва тура јутарњег хлеба буде печена. Куповао је хлеб, и онда све оно паковао заједно и носио горе у затвор. Можете мислити на каквом је искушењу био болесни Гаврило, изгладнео и потиштен када му је Алојз сваког јутра почео доносити корпу са тазе ђаконијама. У суморној тамници би замирисао онај врућ хлеб, а слаткоречиви Алојз би развезао неку сасвим небитну причу о некој успутној, обичној теми, о девојкама например, о виноградима, о колачима па би онда издалека набацивао мисао о томе како је Гаврило још млад и да за њега има још времена, кад одслужи својих двадесет година и кад се, је л’ те,  покаје… док је то говорио ноншалатно, домаћински је секао онај мирисни хлеб па на парче хлеба стављао сласну кобасицу и сецкао лук. То је наравно голицало ноздрве.

-Но, младићу мој, зар ми се нећеш придружит’? ‘Ајмо фруштуковат’!

Гаврило је одговарао ћутањем или презривим пљувањем, како кад. Алојз је, тобоже забринут за Принципово здраве слегао раменима а онда би прионуо на доручак. Чудо је било како је тај мршави Алојз имао снажне чељусти, попут какве ајкуле. Док је жвакао, све му је пуцало иза ушију. А Принцип је ћутао, гутао пљувачку и у себи проклињао све подлаце овог света.

„Проклети били, зашто ме већ једном не убију? Зашто ми шаљу овог јадника који, ваљда мисли да ће ме сломити жудњом за јелом? Разочарали су ме аустроугарски мучитељи, ћесарије сатрапи,  мислио сам да су паметнији“.

Као да чује његове мисли, Алојз се окреће и са осмехом најдобродушнијег чичице на свету нуди му  најсласнију чешку кремпиту посуту шећером у праху.

Ништа. Опет ништа.

-Но, добро. – каже он уздишући. – Хтио сам ти помоћ’ али ти си ми стално противан, све одбијаш и мучиш и себе и мене. Па нека, ето кад си такав… оставићу све ово што сам донио овим твојим пајташима (ту би показао на пацове), нек се бар они засите кад ти нећеш.

Тек што је Алојз изашао из ћелије, пацови се устремише на оне кобасице… да… мирис масти и близина оброка били су сувише привлачни да би се длакави четворношци плашили двоножаца.

-Видиш, и штакори су паметнији од тебе – добацио би Алојз, кроз тамничку решетку па би полако и спокојно отишао низ ходник певушећи неку веселу крчмарску песмицу.

Овде наредник завршава своју причу о оцу Алојзу, уз својеврсну опаску:

-Пошто ни оно са кобасицама није донело плода, Алојз мења тактику. Часне сестре које га послужују причале су да је даноноћно ишчитавао Принципов досије. И није се смирио док није направио паклени план. Кажу да је послао свог најповерљивијег човека, неког Фрању Језуиту, у Грахово, Принципов родни крај.

-Ма није ваљда?! – изненадио се Јиржи који је и иначе био хистеричан због свега што га је већ снашло данас а сад га је још и ова наредникова прича додатно подстакла.

-Да, да, мој младићу. – наставља наредник. – И да ти кажем нешто у поверењу. -Примиче се Јиржеку па шапуће. -Спрема се нека гадост. Не слути на добро!

-Али… како то знате господине наредниче?

Наредник показа очима према делу дворишта где се налазио отац Алојз, његова лимузина и камион.            -Погледај онај сеф.

Док су, дакле, наредни к и Јиржек причали, војници су са великим трудом и муком истоварали неки сеф са камиона, праћени помним погледом задовољног оца Алојза. Он је стајао и издавао наредбе оној часној сестри а онда се окренуо човеку који је стајао крај њега:

-Јеси ли нашао све, брате Јозефе?

-Све по оном списку, брате Алојзе. – одговара поверљиви човек предајући Алојзу кључеве од сефа.

-Браво, Јозефе.

Алојз је задовољан. Лукави осмех који несташно титра на његовом лицу сведочи о новој пакости коју је смислио.

Али Јиржеку не би суђено да сачека отварање сефа. Позваше га код заповеника страже. Он хитро поскочи, поправи униформу и уђе у зграду. Пре но што је дошао до врата заповедникове собе усрдно се помолио Богу и прекрстио.

Ушао је унутра. Тамо је већ било неколико војника. Салутирао је по пропису, снажно ударио петом о пету и сад је ишчекивао да најзад сазна о чему се, бестрага, овде заправо ради.

Заповедник поглади своје вољене густе хусарске брке, уздахну и поче:

-Јиржи, ти си, беше,  рођен у Краљевини Југославији?

„А, то ли је, дакле…“ – помисли Чех и одмах се стаде правдати, као да је нешто крив…

-Да господине… до своје десете године сам живео сам у Југославији али вас уверавам да то никада, апсолутно никада, ни на који начин није утицало на моју верност круни моћне и једине, наше, Аустроугарске домовине…

-Чекај, чекај…. -одмахну руком заповедник – …нисмо те због тога звали. Видиш овако… тренутно нам је врло потребан неко ко зна српски језик.

-Али… али… -збуни се Јиржек.

-Нема ту никаквог „али“. Или знаш или не знаш.

Јадни Јиржек тек сад није знао шта да одговори. Чуо је он, више пута, да су неке момке који су се пријавили да знају српски језик послали као уходе, у Србију. Нико више никад није чуо ништа о њима. Не, никако не би било паметно ићи у Србију. Али, опет, не смеш ни врдати, опаки су аустријски официри, ‘оће да казне…

-Па… овај… давно је то било… поче да замуцкује Јиржек.

Бркати заповедник се смрче.

-Знаш или не знаш… одлучи се, немамо цео дан.

-Па, ето… сећам се понеке речи….да… мислим да бих разумео српски говор.

Заповедник погледа у једног од стаситих стражара и климну главом

-Фридрих, одведи га код Принципа. Успут му објасни шта треба да уради.

Стражар поведе Чеха, све неким мрачним и мемљивим ходницима. Јиржек је, може се рећи, био у стању шока. Службовао је у Терезину годинама али овде, у ове проклете катакомбе још никада није залазио. Грло му се несвесно покретало као да хоће да прогута пљувачку… а уста су му у ствари била сува од страха и стреса. Док је пролазио крај гаравих фењера који су титраво осветљавали влажни ходник, са плафона, где су се гњездили јакрепи и безбојни пауци који никад дана нису видели –  капале су хладне, прљаве капи кондензоване влаге… једна од тих одвратних капи паде му право за врат и он се сав стресе од језе и грозе.

Стражар зевну, уздахну па најзад поче да прича:

-Принцип је на самрти, већ два дана бунца. Твој задатак је да пажљиво слушаш шта прича и све бележиш. Разумеш: све. Од речи до речи.

-Ух. Како ћу ја то… па зар баш нема нико стручнији од мене?

-Ћути и извршавај! Ево ти ова оловка и хартија. На! Узми, шта зуриш у мене као ошурени крмак! – рече стражар и збуњеном Јиржеку тутну у руке војнички скроман прибор за писање.

Као у бунилу, стајао је иза стражара држећи оловку и хартију у руци, гледајући у њих, не знајући шта да ради са њим, док је стражар откључавао браве и катанце на вратима Принципове самице.

Кад је крочио у самицу намах га је запахнуо воњ устајалог ваздуха и болести. Што од треме што од смрада завртело му се у глави. Хтеде да запали цигару, мислећи да ће му тако бити боље али стражар му не даде. Избегавао је да погледа Принципа, али морао је. Стражар му је стајао иза леђа и пазио на сваки његов покрет.

Најзад, Јиреж сможе снаге да погледа Принципа. Јадно је било погледати тог младића уништеног болешћу и заточеништвом. Танке руке у оковима немоћно су почивале крај тела. Дисао је тешко, често кашљући. Већином је жмурио…а у оно мало тренутака кад је отварао очи, видео се скоро угасли сјај у оку који је титрао, управо као и пламени језичак под стаклом фењера који је обасјавао ћелију.

„Ох, Боже, шта ћу ја овде? Шта ја уопште радим овде, сада, у овом тренутку – помисли Јиржек и би му много тешко на души што је морао да гледа агонију Гаврила Принципа. У овом тренутку, чини се, лакше би му било погинути негде на фронту него гледати како поред тебе умире овај Србин.

-Ко је… ко је то?

-Војник Јиржек.

-Ти… ти знаш српски.

-Помало…

-Гдје си научио наш језик?

-Живео сам у Србији.

Кад чу да Чех помену Србију Принцип уздахну и заћута. Јиржек се побоја да је несрећни Гаврило умро. Али бојазан би претерана и прерана. Изгледа да је Србин само прикупљао снагу да настави. Мало касније Гаврило опет уздахну и поче, полако и са муком, као да му представља велики терет да изговара речи:

-Кажу да сам ја запалио цијели свијет и да је због мене цијели свет изгорио у рату. Можда… но, нисам ја звао Аустријанце у Босну. Не, не… у Босну вас нико није звао. Сами сте се позвали и сами сте дошли… ви сте, господо, незвани гости у нашој кући и у нашој сте се кући већ предуго гостили… и нијесте хтјели отић’ кад смо вас лијепо молили. Ја сам се латио пиштоља јер ви разумијете само језик насиља и чујете само говор пиштоља и топова. За људску ријеч ви не знате и не марите. Можда никад нисте ни марили за њу… а можда сте је једноставно заборавили…

Годинама је мој народ стењао, молио али га ви нијесте чули… а видите како сте мене одмах све разумјели кад сам вам, укратко, у двије три ријечи, у два три пуцња све објаснио. Ето како се сад сви лијепо разумијемо. Сад ја сједим у овој самици,  шутим и мирно чекам свој крај… а ви сад вриштите и трчите около и бјежите од краја своје лажне империје. И што ћемо сад? Ништа. Ма, знате што ћу вам рећ’? Кад сте запалили нашу кућу, вала, нек’ гори и ваша! Наши су краљеви и  принчеви одавно пали, прије Косова и послије Косова… па ето нек’ падају сад мало и ваши краљеви и принчеви и војводе и надвојводе. Сами сте себи смјестили замку а ја сам био само мали вијак у том тајанственом космичком строју. Можда мој прст и није морао повућ’ обарач. Можда сам те, несрећни надвојводо могао и пропустит’ поред себе, тога дана… е, само да није био тај дан који је био. А бјеше Видовдан. Само да се у мени није пробудила стара Лазина жеравица. „Ко не дошао у бој на Косово…“ Ама, зашто сте морали да дирате у то? Да си, Франце, дошао било ког другог дана… можда те и не би убио. Али овако, дрзниче, намјерно си нас бо прстом у оком, и чизмом газио наше болно срце. Не, ја те никако нисам могао оставити жива.

Убио или не убио… можда му је то сад и исто. Било како било, мој ће се живот ускоро завршити овдје.

Да, гријех је убити… А ја убих убицу. Лицемерје је да убица и тлачитељ народа, а то је надвојвода био,  прича о правди. Јер не можеш, дрзниче, тек тако ући у српску земљу и не можеш се тек тако шепурити на гробовима нашијех предака,  и војне маневре и веселе банкете правити сред наше сиротиње и муке. И то баш на Видовдан. А добро знаш шта за Србе значи тај дан и да нам је светиња. Да ниси дирнуо у ту светињу, био би жив. Не, не… то није могло проћ’ тек тако… ти никако ниси могао поживјети. Овом народу који ничег сем душе више нема ти си пљувао на душу. Земљу сте нам узели… порез расписали, народ  оглобили, па нам чак и презимена промјенили… скратили за „ић“. Али ни то вам није било доста, него си још сад и ти, својим похлепним рукама заграбио равно у душу. Пружио си своје дуге лешинарске прсте и забио их равно у наше срце. Не, не… несрећниче, ти никако ниси могао поживјети. Јер да те нисам убио ја, убио би те неко други. И да ниси страдао ти, страдао би неко други. Само ми је жао оне несретне жене. Али… зар је мало несрећних у нас? И зар је једна жена у нас јадна закукала. Не једна, надвојводо, но милион наших мајки и сестара…! Наше жене, као да, несрећне, чим се роде, облаче се у црно и црне мараме стављају на косе,  јер вазда за неким жале. Јер се овде вазда гине. Али, тебе то никад није интересовало. Зашто би те и интересовало кад си одгојен да си ти племић и вриједни Германин а ми Словени и Цигани…  Далеко сте ви од наше муке и  наше сиротиње. Ти си живот проводио по баловима и богатим ручковима… преједајући се, опијајући се, заливајући кавијар шампањцем, и тратећи време са залудним, себи сличним белосвјетским скоројевићкама. Европским дамама и љубезним госпођицама, које очима премиру,  и лепезама крију лица образа напудерисаних у лажно црвенило… тако си проводио вријеме не хајући за рају која лагано цркава по балканским гудурама, у бједи и немаштини, час гладна час полусита… исто онако како је цркавала за турска земана. Но, сорта је твоја гора од Турака, несрећни мртви побратиме мој. Гора. Јер Турци се нису крили иза звучних ријечи као што су „правда“ „прогрес“ „вијек науке“. Турци су јасно говорили да полажу своје вучје право на овцу, на потлачене. А онда сте дошли ти и твоји… „хуманисти“, „паписти“, жуто-црни монархисти, душебрижници и човјекољубци, дошли сте па сте лијепо засјели.

Па и тад, чак и тад… раја би вас трпјела. Гунђали су босански тежаци као што су  вазда гунђали јер су вазда и били у муци и потреби… гунђали су… али никоме од нас није падало на памет да се лати пиштоља и да ти пресуди, као што си ти пресудио слободи нашој и последњим мрвама достојанства нашег. Па чак ни тад, кад је постало јасно да нам дерете и кожу са леђа и да односите све што је лијепо и вриједно у нас, чак ни тад нико вас не би гонио праведном осветом. Али вама то није било доста. Не, ви сте, на концу,  хтјели и нашу душу. И посегнули сте у наша њедра, и стали сте нам чупат’ срце. Баш тако, не претјерујем, не фантазирам. Ви сте нам хтјели узет’ и срце. И онда си, несрећни надвојводо, добио мој метак. Само ми је жао оне несретне жене.

Не, ти ниси никако могао поживјети. То ти је, вјерујем, било јасно. Ја те никако нисам смио пустит’ да тога дана тако гордо прођеш нашим Сарај’вом. Охоло и мирно, као да си усред свога Беча. Охолост твоја, охолост ваша ме је покренула а гријех је тај само мој, и нека је. Ја те нијесам могао пустит’ тек тако. Знаш ли ти, несретниче, колико је пута искрварио мој народ? Јер многи сте га тлачили. Не, ја те нисам могао оставити жива…

Јиржек је стајао опчињен и слушао ту бујицу речи која је излазила из Принципа. Заборавио је где је и зашто се ту налази. Заборавио је на оловку и хартију које држи у руци. Осетио је како се у њему буди стари словенски жар. Па зар није истина ово што говори Гаврило? Зар његове речи не погађају право у срце? Зар није то оно исто што мисле сви потлачени и вазда осрамоћени народи са маргине Јевропских империја?

Јиржек осети на свом рамену стисак стражареве руке.

-Је ли, братац, шта прича овај?

-Ах… па прича…

-Бунца?

-Да… поново проживљава све то…

-И шта каже? Каје ли се, најзад, што нам уби Франца?

-Не. Поново га убија!

-Шта?!

А Принцип је при крају духовних и телесних снага. У мислима, он се одавно већ растаје од овога света и остало је мало тога што га везује за ову долину суза Земљом што се зове…

У том тренутку се зачу шкрипа тешких тамничких врата, као шкрипа костурског корака смрти,  и на њима се појави главом и брадом отац Алојз. У рукама носи нешто, неки вилики замотуљак. Јиржек устаје, из поштовања. Алојза на њега не обраћа ни најмању пажњу, као да не постоји. Његове мисли су усредсређене само на Гаврила… Ипак, Јиржек нађе за сходно да се обрати. -Кхм… кхм… овај… оче Алојзе.

– А што је сад? – брецну се Алојз. -Што ћеш ти ту?

-Па овај… по задатку. Али сад кад сте ви ту, то јест, ја немам више посла па сам хтео да вас питам: шта да радим?

Алојз га погледа са мржњом. Он погледа по ћелији, као да тражи нешто чиме би гађао Јиржека. Онда дохвати неку лимену посуду која је стајала тамо и служила као посуда за воду. Посуду је пружио Алојзу:

-На ти овај лонац. Па га тако држи у рукама.

Јиржек узе ону посуду, сав збуњен, не разумевајући шта ће му то, али извршавајући наређење.  Алојз се врати Принципу.

-Хваљен Исус, брате Гаврило… илити како ви Срби то кажете: Помаже Бог, јуначе!

Принцип не одговара ништа.

-Драго ми је да те видим тако здрава и пуна елана. – наставља Алојз, поспрдно.

-Знаш ли ти, мој младићу, да сам, само тебе ради, послао свог највјернијег брата, оног Јозефа… можда га знаш. Ма сигурно га знаш, мораш га знати кад си толико пута осјетио његове тврде чизме на својијем слабинама и њедрима… и његове тврде шаке на свом, такорећи, скоро голобрадом лицу… ц..ц..ц.. Дапаче, Јожек је посјетио твоје село… да, да, Гаврило… баш оно твоје лијепо мало мјесто Обљај… крај  Грахова…

Гаврило подиже поглед тамних очију и погледа Алојза. Па није ваљда овај човек толики нечовек да…

-… могу ти рећ да се Јожеку јако свидјео Обљај…. лијепо мало мјесто… но, сиромашно, јадно… људи су, каже, фини, али некако уплашени… слаби… болесни… знаш, Јожеф је навратио мало и до твоје куће.

Тад Принцип први пут удостоји Алојза одговора.

-Ако мојима фали длака с главе ја ћу…

-А што ћеш ти, јадни мој младићу? Што? -једва дочека Алојз. Најзад, погодак! Најзад је успео да пробије тај дебели зид ћутања и презира којим га је већ сувише дуго времена чашћавао тај чврсти Србин. -Што ћеш ти мој бједни Принципе? Та видиш и сам да си, опрости што то морам рећ’ – на прагу смрти. Труо. Јадан. Такорекућ’ -никакав. Не мореш дић’ својих руку. Лежиш, не мореш устат’. Распадаш се. Још који дан и, нажалост, отићеш са ова гријешна свијета… да, треба бити свјестан, ти знаш, и немој то скриват’ од себе. Отићеш, прије вријемена… осим… осим ако почнеш сурађиват’ са својијем старим Алојзом… а ти знаш да ти ја само добро желим.

Онда Језуита отвори онај лимени сеф па стаде вадити из њега оно што терезински затвор никад пре ни после тога није видео нити ће видети. Гаврило је помно пратио његове покрете. Алојз је прво извадио некакву крпу, обичну белу крпу и ставио је на сеф одозго. Гаврилу беше врло познат крој те крпе. У такве крпе су Босанке увијале проје и погаче, кад би их стављале у чобанске и школске торбице својих синова и кћери. И стварно – замириса права домаћа проја, куруза, како је зову Босанци, А Гаврилу закуца срце јаче. Намах се сетио детињства, мајке, оца, браће…  зна он да је све ово замка лукавог демона у мантији, али не може да се одупре. Читав живот му пролази пред очима….

А срачунати Језуита Алојз се само лукаво смешка и вади из касе: лањске жуте мирисне дуње, још добродржеће, тврди сир, кубуру… на крају извади – грану леске. Расцвалу грану леске. Жуте ресице су се лагано клатиле и на под ћелије истресале драгоцени златолики поленов прах.

Гаврило уздахну у ланцима. Тело му се покренуло. У срцу је осетио велики бол. Гледајући ту грану леске, сетио се своје куће, оца, мајке, браће и сестара… Сећање му запара душу и пред очи му искрсну драга слика. Леска иза куће и, у пролећним ноћима, нежни шуштај њених меканих листова који га је успављивао као мајчина прича. А сада лажни свештеник и ђавољи слуга Алојз у руци држи откинуту грану леске, као откинути део Принциповог детињства, а са те гране пада драги полен као златни прах на прљави смрдљиви под ћелије, хладне и туђинске. Гре’ота. Гаврила боли срце као да му је неко целу породицу бацио на тај под. Уздаси му се отимају из груди.

-Охо-хо! -радује се Алојз. -Па ниси ти баш толико мртав колико сам ја мислио….

Гаврило га гледа, љутит. Кад би поглед могао да убије,  Језуита би сад пао мртав. Али уместо тога, Принцип одједном смалакса. Уморан, болестан, он се отеже у ланцима.

-Но, можда су то ипак били твоји последњи трзаји… – рече Језуита. -Онда узе ону грану расцвале леске па је стаде приносити Гавриловом носу. Познат мирис заголица му ноздрве. Сузе оквасише осушене очне дупље потамнеле од муке и болести. Принцип не издржа. Заплака.

„Шта је ово? Човек или ђаво? Ја јесам убио и признајем да сам убио и не правим се бољим него што јесам… а види овог „свештеника“, на себи носи калуђерску мантију… а прави је ђаво.“

Језуита је само то чекао. Сад кад је најзад успео да повреди Принципову душу, сад је променио песму. Стаде клети и претити. Поче застрашивати, помињати ближу и даљу родбину и слање на вечне муке. А Гаврило је размишљао: „Ех, да ми је сад онај пиштољ и само један метак, пресудио би овом псу. Или да ми је макар и нож… ма шта нож… голим рукама бих задавио пса… само да ми руке нису оковане. Ево, скупио бих задњу снагу и скочио бих му за врат. Ма, задавио бих га и овако окован…. Али како, кад псето неће да приђе ближе. Опрезан је и препреден. Ах… само кад би пришао мало ближе.

Алојз је, пак, стајао мало даље, на безбедном растојању и пружао ону грану Принципу у лице, трљајући му њоме нос. Одједном, Принцип се досети.

-Проје… проје… рече он тихо. -Шта? -изненади се Алојз.

-Гладан сам… проје… – рече Гаврило.

„Готов је!“ – помисли отац Алојз. „Сад га само треба довршити“

-Проје, кажеш? – поче он, промишљајући свој следећи корак. -Сад ми тражиш да те нахраним пројом… а убио си онаква човјека… гурнуо си цијели свијет у рат. Видиш, требао бих ја тебе бичем, као што те је и Јожеф. Али, ето, ја сам мека срца… и што ћемо сад?

-Гладан сам…

-Хм…хм… знаш што? Наша је моћ непобједива… и наше је милосрђе надмоћно па га имамо чак и за вас Цигане. Али ако желиш јест..

Ту Језуита приближи мало ону проју Гавриловим устима.

-Ако желиш окусит проју… мораш ми прво нешто признат’.

Гаврилова глава клону. Бунцао је и помињао глад и проју.

Језуита се побоја да ће му плен пропасти у задњим секундама. Није се смело више одуговлачити. Он приђе сасвим близу Гаврила и принесе му ону курузу право под нос.

Принцип се лагано насмеја у себи. „Сад си мој“. Онда се у мислима прекрсти па призва Бога у помоћ. Скупивши сву снагу која му је преостала, Гаврило напе мишиће и нагло цимну онај тешки ланац, па хај’ њиме Алојза право у њушку!

-Аххххх! Врисну Алојз и испусти ону јадну курузу а ухвати се за свој кондорски нос преко кога су ланци оставили видљив траг. Пође му крв на нос, он се загрцну. Док је овај још био у шоку, Гаврило уграби прилику па га још и шутну ногом у задњицу. Алојз се затетура ка вратима.

-Марш напоље! – викну Принцип.

-Јаој! Стража! Упомоћ! Узбуна!! – закука Алојз па зажди из ћелије као да си га испалио из хаубице. Побеже од Принципа као ђаво од крста.

Јиржек је у чуду гледао шта се дешава, не верујући својим очима и ушима. А оковани Гаврило се победнички насмеја, гласно, снажно, као да није у тамници. Као да је негде на сарајевском корзоу чуо какав добар виц.

Сад му више није било жао што је тамновао толике године. Чак је био и захвалан Алојзу што га је толико искушавао… и што му се на крају тако лепо наместио.

Тад… само тад… у мрачним ходницима терезинског затвора се зачуо победнички и  гласан смех неког људског створења. То се победнички смејао Гаврило.

Дотрчаше стражари које дозва Алојз. Грубо изгураше Јиржека. Док су га терали напоље, успео је да се окрене и види како улазе код Принципа у ћелију. Шта је после било није успео да види. Јиржека избацише напоље као пса и строго му припретише да никоме не говори о ономе што је чуо и видео у Принциповој самици.

Збуњен, у шоку дуго је стајао доле, испред врата затвора, несвесно стискајући у рукама ону лимену посуду за воду, коју му је Алојз онако понижавајуће тутнуо у руке. Сигурно је веома глупо изгледао тако зурећи у празно. Тек кад га неки каплар опсова, он се трже и изненађено погледа у лимену посуду чудећи се откуд она ту. Нешто на њој привуче му пажњу. Беше изгребана, неко је на њој нешто писао. А тај неко је могао бити само Гаврило. Да, лепо се види како је ноктом изгребао сивомаслинасту боју лонца за воду.  Било је ћирилцом написано:

Тромо се вријеме вуче
И ничег новог нема,
Данас све ко јуче
Сутра се исто спрема.

И мјесто да смо у рату
Док бојне трубе јече,
Ево нас у казамату,
На нама ланци звече.

Сваки дан исти живот
Погажен, згњечен и стрт.
Ја нијесам идиот –
Па то је за мене смрт.

Ал’ право је рекао пре
Жерајић соко сиви:
„Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи!“          (Крај)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*