Damjan Stevkić: dve priče („Magda Simin 2010“ – prva nagrada)

Filed under: Magda Simin 2010,nagrađeni radovi |

Noć za umiranje

Sa terase se vidi sve, i voda, i tamni oblaci, sumrak pomešan sa svetlošću mesečine… I oseća se vetar: Eh, taj vetar! Da nema tog vazduha u pokretu, nastalog neznano gde, ova noć i ovaj prizor ispod terase bili bi samo svetlo i boja, samo neživi spoj vode i zemlje. Ali vetar oživljava horizont… On pomiče oblake i talasa reku, On tera srebrni odsjaj meseca da igra,i skače, i ponovo igra nad uzburkanom vodom. Vetar se pojačava. Njegovo strujanje otkriva i sakriva zvezde. Pogled mi skreće sa obasjane reke i pada na crnu nepomičnu zemlju. Gutam to crnilo zemlje. Vetar mi smeta jer me mazi, umiljava se i tera me da se uzdižem, nagoni me na pokret. On želi da se ja priključim igri, da uplovim u njegovu struju i zanesem se, neznano gde. Odjednom mi se i zemlja pod terasom čini živom, pristupačnom. Zatvaram oči. Ne želim da gledam život. Hoću da budem sam i mrtav. A vetar zove. Kretanje me vuče i nosi preko tamne zemlje i ustalasane vode. Najednom nisam više na čvrstoj terasi već letim i priključujem se beskrajnom balu elemenata. Ne želim da budem deo harmonije. Kada stojim nepomično i gledam mrtvo u prostor preda mnom,opasnosti nema.Sada kad vetar pokušava da me odnese  i da me oživi ja trnem od straha.Kako ću da odbijam život kad sam deo njega?Kako da se vratim posle u svoje bezopasno mrtvilo?!Sa druge pa strane razmišljam: što da ne?Ova noć je dobra za umiranje baš kao što je i svaki dan dobar za življenje.Zašto da se ne bacim  večeras sa te terase? Vetar popušta i sve se polako vraća u stanje nepomičnosti. I ja sam se vratio na terasu. Mrtav ponovo. I bezbedan. Plaši me život. Bežim od kretanja, od sebe, od sveta…Vratiće se vetar ali sada srećom odlazi, neznano kud.

Pogled u dno

Stojim na steni, na ivici ponora. Gledam u ostale stene, kao staklo uglačane i visoke. Velika je rupa dole i ja ne vidim dno, ne želim da ga vidim. Gledam u prostor, u vetar, u zamišljeni skok koji kao da izvodim. I letim, padam, treperim, i plašim se, i oduševljavam se…Bože kako me vuče taj prostor i to dno! Stojim na steni i trzam se, jer čim se nagnem prestravim se, a tako sam blizu te lepote i visine. Braća me zovu da krenem ka vrhu.“Hajde batice, još malo.” Vrh? Zar je tamo gore, na kraju te uske staze vrh? Ne, bratići moji. Ovde dole je. Potoni dole i stići ćeš, brzo, bez napora, leteći beskrajno slobodan, na sam vrh. Vrh je dno i dno je vrh. Život je vazduh i visina vreme. Za jedan tren možeš da dostigneš neslućenu visinu, slobodnim letom kroz vazduh. Ja hoću da skočim. Šta me sprečava da skočim? Šta, kad je visina tu, igra se sa mojom kosom i mazim je prstima, udišem je, osećam je kako se spušta hladnom planinom nizbrdo, na dole, i večito na dole? Ambis me zove. Planina mi šapuće. Hladan vazduh nosi mirise smrti a ujedno je dubina života položena tu, ispod mene, i ja samo trebam da joj se pridružim. Savesti, ljubavi, sećanja, gde ste sad? Gde ste kad planina zove i upija moj duh u sebe. ­Popeo sam se na vrh planine da pobegnem od ponora i upornog šapata. A taj vrh je sumoran. Golo drveće išibano vetrom, hladno kamenje i metalni spomenik nataknut bez potrebe. Šta ja radim stojeći tamo, na “vrhu”? Vratili smo se u podnožje, u poljanu gde je miris mesa i znoja ubijao svež dah planine. Veličanstveno je bilo gore, i užasno je bilo gore, dok sam gledao u ponor sa te visine. Sada znam zašto mi je mesto dole, među nerazumnom bukom gomile na poljani, i više se ne penjem.

O autoru: Damjan Stevkić živi u Donjem Milanovcu. Prva nagrada na međunarodnom festivalu Magda Simin za najbolju kratku priču 2010. Imam dvadeset i šest godina, diplomirao engleski jezik i književnost u Nišu. Piše romane, kratke priče, poeziju. Objavljivao  poeziju u zbornicima. Ima dva neobjavljena romana: „Kvarni vlaški pir“ i „Ničiji generali“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*