Pero i mač
Ja, ponosni potomak predaka slavnih,
Kao i ti slavni, moja srpski narode!
U rečima čvrstih, u boju odvažnih,
Koji nisu išli žedni preko vode!
Nikada se nisu pokorili jačem,
Branili duhovnost i perom i mačem.
Učili su prva slova s monasima,
Čitali su prve poeme i priče.
Ali, kad zavlada osmanlijska zima
Iz svih njih zajedno nova vojska niče.
Da od dece svoje ne bi začuli plač,
Ostavljali su pero, uzimali mač.
Nisu znali za odstup, ni za izdaju,
Lica su im tuđe pesnice cepale.
Znali su da se bore i da istraju-
Njihove su usne udarce praštale.
Za to su imali i vere i snage,
Žrtvovali svoje živote za drage.
Kućna im ognjišta uvek u plamenu,
Dom im beše gora, kao da su vuci.
Ostavili snove k*o mač u kamenu,
Jer dolaze novi kada odu Turci.
Živeli su da na potomke prenesu
Da u životu budu ono što jesu.
Pero, mač i inat su ih održali,
Čuvali suštinu i kulturu svoju.
Kad bi braća-ratnici u boju pali
Duhovno su uvek bili svi na broju.
Tu prošlost niko ne može da izmeni,
Jer znamo ko su nam preci i koreni!
Sloboda
Oj, Srbijo! Najlepša pesmo narodna!
Ne damo te za sva blaga ovog sveta!
Mila majko! Dome! Naša zemljo rodna!
Nasmej svoje usne ispod snežnog smeta!
U ratu i slozi uz tebe smo bili.
Bila si uz nas. Šta bismo hteli više?
Uvek hrabri! Nikada se nismo krili!
Samo na tvom srcu bosiljak miriše!
I svi naši preci što krv su pljuvali,
Kojima su usne udarci cepali,
Za veru, slobodu i ljubav su pali,
I u isto vreme udarce praštali.
Mi, ponosni narod od ponosne zemlje,
Što se nikad nije pokorio jačem,
Što je kao mazga teglio kamenje,
Ne sme da se preda, ne sme da zaplače!
Već uzdignutog čela krenimo napred,
Da našim majkama suze ne liju!
Da pomognemo bližnjem, kakav je i red,
I ljubimo našu kolevku Srbiju!
Kad kažem SRBIJA, ne mislim na kamen,
Koji se obija, koga nosi voda,
Nešto što se javi i nestane na tren!
Kad kažem SRBIJA, ja kažem SLOBODA!
Nastanak pesme
Rađa se. Čujem joj osmeh,
Čujem njene prve reči.
Nešto nežno mi govori,
Dira mi končasta vlakna
Srca koje za njom gori.
Bez usana me poljubi,
Bez prstiju dodiruje.
Prosvetljenje mi donosi.
Želi da joj se prepustim,
Tiho mi šapće u kosi.
Traži vreme, traži pažnju,
Traži mesto u mom srcu,
Celo moje tanko biće,
Čistu, bezuslovnu ljubav.
Za uzvrat svoje otkriće.
Vremenom postaje jača.
Traži da je oslobodim
Nastalu od moga nesna.
Otcepi se delić srca
Kad se rodi jedna pesma.
Dajana Lazarević ima 18 godina, učenica je četvrte godine Šabačke gimnazije, društveno-jezičkog smera. U svet poezije je ušla zbirkom pesama „Kroz prostor i vreme“. U pripremi je njena nova zbirka pesama „Staze zvezdanog beskraja“.
Pročitajte i:
