Crtice o svetovima oko nas

Filed under: Srbija |

andrea popov miletic - bezazlene crticeAndrea Popov Miletić “Bezazlene crtice” (Studentski kulturni centar, Kragujevac, 2013)

Piše: Bojan Krivokapić

 “Bezazlene crtice” prva su knjiga Andree Popov Miletić. Objavljena kao pobednički rukopis na konkursu Studentskog kulturnog centra Kragujevac, u njoj je sabrano šesnaest različitih tekstova.

 Iako se vode kao prozna knjiga, Bezazlene crtice izmiču standardnoj žanrovskoj kategorizaciji. Podeljena u četiri dela: Crtice na ogledalu, Crtice na licu, Crtice na putu i Crtice na zidu, ova knjiga progovara o različitim pitanjima i problemima nepripadanja, sećanja, odrastanja, ljubavi, siromaštva, skrajnutosti. Ipak, ovo nije knjiga u kojoj preovladava negativni sentiment, ona nije ni pesimistična, nije ni nihilistična. Dva dominantna glasa: glas deteta, infantilan i nevin, onaj koji se svetu raduje, onaj koji svetom biva fasciniran i glas odrasle žene, one koja je intelektualno obremenjena i koja može izaći na kraj sa svetom jedino ironizirajući uloge i odnose koji je okružuju – stvaraju ambijentalnost Bezazlenih crtica.

 Stvarni i imaginarni svetovi prepliću se tvoreći suptilnom ironijskom distancom život satkan od i smešten na i oko rubova. Likovi i situacije u Bezazlenim crticama gotovo svi su daleko od (centara) moći. Oni su na različitim periferijama, zato što su ih izabrali ili zato što su tamo (nasilno) smešteni. Tako priča “Sve pisac do pisca u domu za stara lica” smeštena u gerontološki centar Weltschmerz, sva u dijalozima, govori o zgodama i nezgodama pisaca koji “su živi stotinama godina, a po svemu sudeći – nikada neće umreti”.

 Prostor zatvorenog, bolnička ambijentalnost, snažni su pasaži ove knjige. Autorka vešto, politički svesno i britko pripoveda o onima kojima se ne želi pomoći, o drugima, neupisanima ili izbrisanima, o stišanima. Bolnica je tako opisana kao kao “tamo gde se bori za život” a “nema života”. “Pacijentima koji su u paklu, bez pogovora je najteže. Ali onima koji lelujaju po hodnicima čistilišta u neznanju i iščekivanju bez saznanja o svom stanju, njima ne govore ništa o budućnosti. Tu i ja spadam”, piše autorka.

 Svest o političkom koja se neprestano javlja u tekstu ne dopušta nam da protrčimo kroz ovu knjigu. Suptilna ironija i česte aluzije na konkretna imena ljudi, knjige, ali i dešavanja iz i potkraj devedesetih godina prošloga veka, povezane sa permanentnim strahom od ostanka ovde i sada, teraju nas da se sećamo i da (nanovo) povezujemo. A to što povezujemo jesu slike i situacije iz odrastanja i iz okruženja, izolovanost, siromaštvo, potreba za ljubavlju, ali i crtice iz sećanja na bezbrižno detinjstvo, letovanja na otoku Braču, sigurnost bivanja uz majku – pa onda crtice o odlasku na proteste protiv Miloševićevog režima devedesetih (“Vodila me na demonstracije, kad oni mogu da manipulišu decom možemo i mi, kazala je”), lupanju u šerpe, majčino “Ma nek se nose u pičku materinu!…”

 Najkoherentniji i najkompaktniji deo knjige jeste poslednja četvrtina, Crtice na zidu. U ovom delu Andrea Popov Miletić pokazuje spisateljsku zrelost, staloženost, a opet neverovatnu razigranost. Na neki način, ovaj deo odudara od ostatka knjige i možda mu je mesto u nekoj od narednih knjiga ove autorke, razrađenom u roman ili nešto drugo.

 Možda je jedina slabost ove knjige njen naslov, jer u njemu nema te snage i razigranosti sa kojom se srećemo tokom čitanja crtica. Međutim, ova bi se kritka mogla uputiti pre uredniku nego samoj autorki, s obzirom da je u pitanju prvenac.

 U svakom slučaju, ova knjiga bi morala stići do što većeg broja čitalaca, a ova autorka sigurno je jedno od imena koja ćemo sve češće susretati u zajedničkom prostoru postjugoslovenske književnosti, prostoru koji se, uprkos naporima etnopolitičkih matrica da mu to onemoguće – ipak širi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*