Članovi NIN-ovog žirija o (ne)uspešnosti produkcije romana u 2010.

Filed under: ninova nagrada,polemike,region |

Sve je roman

Naš književni život obiluje paradoksima. Neprimereno velika godišnja produkcija romana je, bez sumnje, jedan od njih. Razlozi za takvo stanje su brojni. Međutim, kada bi NIN-ova nagrada prestala da postoji, čini se da bi se romaneskna produkcija namah prepolovila.
Romane na srpskom jeziku danas pišu svi – bez obzira na umešnost, znanje, zvanje, zanimanje. Jedno je jasno: razmatrajući toliko mnoštvo i raznovrsnost, postaje očigledno da je sve manje onih romana za koje se, bez ustezanja, može kazati da u potpunosti poseduju izrazitu i neupitnu književno-umetničku vrednost. Prošla je godina po vrednosnom prinosu bila upravo takva: velika generacijska i poetička raznovrsnost, a vrednosno prosečan i ujednačen pribir. Mada su, valja reći, u savremenom romanu vidna sasvim određena pomeranja. Najpre tematska i sadržinska. Sve je, naime, manje onih romana u čiju se tematsku osnovu mistifikatorski uvode mitska i dalja istorijska prošlost, a sve više onih u kojima se angažovano razmatra savremena stvarnost i sudbina pojedinca njome zahvaćenog. Sve više i sasređenije naši romansijeri tematizuju svakodnevicu, a sve manje istoriju. Između ta dva tematska i ideološka pola, raste i zbir onih romana u kojima se visokoartistički oblikuje osoben svet i izraz.
Takav model proznog govora u kome jezička imaginacija odnosi prevagu vidan je kod Radovana Belog Markovića – pisca za sebe i, skoro, neuporedive stvaralačke pojave u našoj novijoj književnosti. On piše romane u ciklusima. I mada mu skoro svi priznaju značaj, usud zaobilaženja s uvažavanjem nije ga ni ovaj put mimoišao. Mada, i to valja reći, odabravši da svoju prozu oblikuje složeno i hermetično, on je time opredelio njenu suženu čitalačku recepciju. Zbog toga bivamo ponovo svedoci toga kako, rečeno njegovim načinom a prepisano iz romana Gospođa Olga: „Sovremenici za zbitija pred nosem nemaju ćutnosti i aplauz krate onome što će posle i u čitankama biti“. A ovde je baš takav slučaj.
Drugi je izraziti artista u ovogodišnjem izboru Goran Petrović. Njegova romaneskna pripovest Ispod tavanice koja se ljuspa, u najsrećnijim trenucima, potvrđuje njegovo vanredno pripovedno umeće i opravdava visoku poziciju u književnom kanonu, ali pokazuje i određena ograničenja izabranog tipa narativne projekcije. Sa ovom knjigom, ili bez nje, Petrović je jedan od najistaknutijih pisaca naše savremene književnosti.
Zoran Petrović je, svakako, iznenađenje ove sezone. Roman Kamen blizanac mu je dobar, mada jednim delom artificijelan – vide mu se konstruktivni rezovi. No, neobična tema, sigurna naracija, i slikovito (pavićevsko) poentiranje u gnomskim iskazima, trajaće u čitalačkoj svesti i uticaće da se i tako tipično ime njegovog tvorca, sa dobrim razlozima, pamti.
I roman Veselina Markovića Mi različiti nije bez znatne idejne i tematske aktuelnosti i vrlina, ali i, ništa manjih, strukturnih, motivacionih i stilsko-izražajnih nedostataka. Prustovski ekstenzivan, tvrdo i ravno pripovedan i to jezikom koji je katkad preko mere suv i izveštajan, ovaj se roman bori sa neuravnoteženošću između čvrste višedelne kompozicije, diskretne teze, ali ipak teze i, spram tolikog pripovedanja, ne baš velikog i bogatog smisaonog pribira. Stvaralačka sposobnost, koja je i ovde u dejstvu, da oživljeno spoji krimi-roman sa tzv. visokom književnošću, već je po sebi velika pohvala ovom promišljenom piscu.
A o knjigama Vladana Matijevića i Gordane Ćirjanić koje su, tako izrazito i sugestivno okrenute angažovanom tematizovanju epohalne društveno-političke, socijalne i psiho-emotivne drame, treba reći da su se svojim književno-umetničkim svojstvima: prva intelektualnom promišljenošću, provokativnošću i uverljivošću, druga izražajnom jezgrovitošću, crnohumornim scenama, grotesknim obrtima i ukupnom subverzivnošću, ipak izdvojile.
Ovo je, dakle, bila prosečno dobra godina. Oglašeni pisci, opet su dali dobre knjige. A najveća su novina i vrednost novi stvaralački glasovi: Miće Vujičića, Srđana Srdića, Slavoljuba Stankovića i Zorana Petrovića. I po njihovim će se delima ova romaneskna godina razaznavati i pamtiti.

Mladen Šukalo

Simulakrumi romanesknog
Dvogodišnje intenzivno čitanje najvećeg dijela romaneskne produkcije na srpskom jezičkom prostoru (iz različitih razloga nije sve označeno kao roman stiglo u ruke članova NIN-ovog žirija za 2009. i 2010. godinu, a bilo ih je skoro 300) samo je pojačalo moj lični stav da književni život takoreći i ne postoji. U porastu je mnoštvo elemenata koji bi trebalo da obilježavaju taj život: sve je više autora, sve je više štampanih/objavljenih knjiga, sve je više nagrada itd., ali je sve manje književne atmosfere u kojoj se ozbiljno promišlja ono što se obično označava kao književno, jer je književnokritičko mišljenje gotovo izbrisano, nepostojeće u javnosti! Bodrijarovskim riječnikom kazano, danas se može govoriti prije o simulakrumu književnosti (time i romana), a manje o književnosti samoj.
Virtuelna javnost je svedena na apsolutnu individualizaciju u kojoj dolazi do pojedinačnog, van stvarne javnosti, susreta autora, knjige (romana) i čitaoca, čime se poništava opštost kao osnovni aspekt književnog iskaza. Sve postaje vrijedno, čime se obesmišljava vjerodostojnost vrijednosti. Time se briše književni život kao sastavni dio sistema književnosti.
Prethodna promišljanja nametnuta su stavovima da sve ono što ima više od 50.000 riječi (kako bi rekao Forster) mora biti označeno romanom. Nikog ne opterećuje posebno to što količina štampanih stranica u knjigama ne posjeduje romanesknost po sebi, bez obzira na to da li su ili ne vrijedne kao ostvarenje: sve je na autorskoj slobodi, pa ako ja smatram da i ovakav diskurs treba da se označi romanom, niko nema prava da ospori moj stav, posebno u situaciji ako posjedujem bilo kakvu vrstu moći koja obezbjeđuje neprikosnovenost vlastitog tumačenja. Sa mojim ostvarenjem počinje i završava novokomponovana romanesknost, jer tradicija stvaranja romanâ odavno se odbacuje, kako prema opštim tako i u nacionalnim okvirima, a to oslikava pretenzije da se brišu i priroda i funkcija književnosti.
Mnoštvo pojedinačnih knjiga, romanesknih, direktno i indirektno autobiografskih, istoriografskih, političko-pamfletskih, žanrovskih (ljubavnih, kriminalističkih i sl.) samo proizvodi prosječnost u kojoj se malo šta izdvaja kao vrijedno, jer je sve važnije od književne činjenice zvane roman. U takvoj situaciji, nužnim sužavanjima – na 30, pa 16 i šest knjiga, a potom i proglašavanje najboljeg romana – čini mi se, pojedinim ostvarenjima ili pojedinim autorima uskraćuje se ozbiljnija pažnja (po mom književnom osjećanju u tim svođenjima, na bilo kojem nivou, bolji status zasluživala su ostvarenja M. Demića, S. Basare, S. Domazet, M. Toholja, R. Risojevića, E. Kusturice, G. Dakića…)

Lice našeg doba

Gordani Ćirjanić, ovogodišnjoj laureatkinji NIN-ove nagrade, uručeno je prestižno književno priznanje za roman Ono što oduvek želiš prošle srede 26. januara na svečanosti u Skupštini grada, u prisustvu brojnih gostiju i zvanica. Govoreći u ime žirija, Mileta Aćimović Ivkov citirao je esej Oskara Vajlda, koji je prevela upravo Gordana Ćirjanić, i u kome je zapisano: „Ali nikada svetu neće dosaditi da posmatra uznemirenu dušu kako na svome putu zapada iz mraka u mrak“. „Tu uznemirenu dušu na zamračenom putu, ova je spisateljica u romanu Ono što oduvek želiš oživotvorila u liku još jednog tipiziranog junaka našeg doba u čije ime je, koliko i u sam naslov romana, upisana znatna doza ironije. A priča o takvoj osetljivoj i osvešćenoj duši opominjuće je okrenuta licu našeg vremena u kome su, tako očigledno, temeljno i opsežno, unižene, ugrožene i zakinute brojne vrednosti humaniteta“.
U govoru zahvalnosti, Gordana Ćirjanić je istakla da svaki pisac koji uđe u najuži izbor mora stavljati akcenat na imenicu ovog iskaza – konvencija: „Onaj ko je dobije, nužno iskusi jačinu prideva – važna. Usuđujem se da kažem da je ona danas možda i važnija nego pre. Zašto? Zato što u Srbiji, koja sve više liči na onaj mitski narod Lotofaga, više ne postoji književni život, koji se nekad odvijao kroz agilne listove i časopise, profilisane tribine i druženja u kafani, za šta su čak i pisci imali novca; zato što je vrednovanje književnosti prepušteno novinarima, izdavačima, trgovcima i pljuckarošima; zato što su književne nagrade ostale možda jedini most između pisca i gotovo sluđenog čitaoca kome se nude, u istom pakovanju, dobra, osrednja i petparačka literatura. Među svim književnim nagradama u Srbiji, NIN je zadržao ulogu glavnog štambilja za društvenu overu književne vrednosti“.
Podsećamo da je od 140 romana pristiglih na adresu naše redakcije, u širi izbor ušlo 32, potom 16, da bi na kraju najuži izbor činila dela Radovana Belog Markovića (Gospođa Olga), Veselina Markovića (Mi, različiti), Gorana Petrovića (Ispod tavanice koja se ljuspa), Zorana Petrovića (Kamen blizanac), Vladana Matijevića (Vrlo malo svetlosti) i nagrađeno delo Gordane Ćirjanić.
Članovi žirija će u četvrtak 3. februara u 20 sati, na tribini u Maloj sali Studentskog grada, detaljnije pred publikom obrazlagati svoje konačne odluke i izneti pojedinačne analize protekle romansijerske sezone.

K. R.

Izvor: http://www.nin.co.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*