Ciklus filmova: Italijanski neorealizam

Filed under: Srbija,vesti |

Od 22. do 26. juna, na letnjoj pozornici Omladinskog centra CK13, održaće se ciklus filmova italijanskog neorealizma u okviru kojeg će biti prikazano osam filmova četvorice najreprezentantivnijih autora ovog filmskog pokreta koji je obeležio italijansku kinematografiju između 1943. i 1951. godine.

Ciklus će otvoriti film koji je najavio neorealizam u italijanskom filmu: “Opsesija” (Ossessione) Lukina Viskontija (Luchino Visconti) iz 1943. godine.

U nastavku će biti prikazana paradigmatska ostvarenja pokreta: “Rim, otvoreni grad” (Roma, città aperta, 1945) Roberta Rosselinija, “Čistači cipela” (Sciuscià, 1946), “Kradljivci bicikla” (Ladri di biciclette, 1948) i “Čudo u Milanu” (Miracolo a Milano, 1950) Vittoria De Sice, “Gorki pirinač” (Riso amaro, 1949) Guiseppea De Santisa i “Zemlja drhti” (La terra trema, 1948) Luchina Viscontia.

Ciklus će zatvoriti poslednje veliko delo neorealizma “Umberto D.”, film Vittoria De Sike iz 1951. godine.

Italijanski neorealizam je jedan od najuticajnijih nacionalnih filmskih pokreta koji se pojavio spontano, bez manifesta, posle Drugog svetskog rata, kada su čuveni studio “Ćinećita” naselile izbeglice, a većina drugih filmskih studija bila uništena. U nedostatku novca za produkciju, mladi režiseri su sa velikim entuzijazmom počeli da snimaju u eksterijeru, na pozadini ratnih razaranja, sa naturščicima u sporednim pa i u glavnim ulogama.

Pokret je naglašavao nužnost direktnog (gotovo dokumentarnog) realizma u igranom filmu: postavljanje radnje izvan studijskih ambijenata (snimanje na lokacijama), oslanjanje uglavnom na neprofesionalne glumce (naturšici na filmu), usredsređenost na tzv. »malog čoveka«, bavljenje marginalnim društvenim slojevima (radnici, seljaci, ribari, nezaposleni, penzioneri), spoju poetike i društvene kritike a posebno ga odlikuje težnja prema »integralnom realizmu«, odnosno, odbacivanju svakog ranije konstruisanog sadržaja u korist direktnog posmatranja života. Po Zavattinijevim rečima, cilj je bio da se “deromantizuje film i publika nauči posmatrati svakidašnji život”, a ostvari ideal pokreta – “epopeja života malog čoveka”.

Stilski i narativno, obeležava ga sporiji razvoj radnje, uglavnom lišene bogatijeg zapleta, pokušaj približavanja stvarnom trajanju događaja, kao i težnja tzv. globalnoj metafori – nastojanju da film u celini bude simbol određene društvene situacije.

Neorealizam je znatno uticao na tematske i stilske osobenosti italijanskog filma, naročito na komediju, a i na neke istaknute autore (P. P. Pasolini, E. Olmi, P. i V. Taviani). Takođe, izvršio je veliki uticaj na francuski “novi talas” i “Poljsku filmsku školu”, kao i na pojedine autore drugih zemalja, pa i u Aziji (A. Kurosawa, S. Ray).

Neorealistički duh i dalje vlada nad filmskim stvaraocima i umetnicima širom sveta, čak i njegova tačna definicija nastavlja da provocira raspravu. 1953. godine, nakon decenije neorealizma, scenarista Cesare Zavattini je izjavio: “Mi još uvek nismo stigli do centra neorealizma”. Da se ovaj centar i dalje kreće, jedan je od razloga zašto se duh neorealizma još uvek lako usvaja i prilagođava od strane filmaša širom sveta.

Najistaknutiji predstavnici su bili Luchino Visconti, Roberto Rosselini, Vittorio De Sica, Guiseppe De Santis i scenarista Cesare Zavattini.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*