Кловн Анастас доживео је велику непријатност тога јутра, када се власник мемљиве собе у којој је становао појавио на вратима и дао му отказ. Није вредело што је преклињао и обећавао да ће заостале кирије већ сутра да плати. Говорио је газди да га до краја дана чека велики број наступа на улици за децу, јер се те ноћи чекао Божић. Газда је био неумољив. На крају је тужни кловн спаковао своје ствари и напустио собу. Напољу је било ледено. Морао је да погази достојанство и оде код јединог рођака у Београду кога је имао. Знао је да ће сусрет бити непријатан. Рођак му никада није опростио што је изабрао слободу, уместо да живи онако како му је он саветовао. Анастас је давно одбио да ради у његовој радњи као помоћник. У Краљевини Југославији, то је био добар и сигуран посао. Анастас је волео уметност. Посебно је волео да изводи представе за децу. Наступао је на улици и у локалним кафанама, када би му угоститељи то дозволили. Био је начитани особењак и деловао је попут неке луде у тадашњем друштву пуном неписаних правила.
Када је стигао пред врата, тихо је покуцао. Убрзо је рођак отворио. Анастас га је молио да га прими на само неколико дана, потом ће већ некако да се снађе, али рођак је то одбио. Ликовао је што је његова тврдња да је одабрао погрешан пут добила потврду. Дрхтећи од хладноће, са кофером у ком се налазило мало личних ствари а више костима и чаршава са исцртаном сценографијом, Анастас је обилазио кафане и молио да га пусте да наступи. Сви су га редом одбили. Његова уметност ником није била потребна. Препуштен себи, смрзнут али слободан, отишао је испод моста, тамо где се окупљала градска сиротиња и бескућници. Река је била залеђена. Људи су у групама, на више места, седели око ватре и грејали се. Сместио се мало са стране и ослонио на свој кофер.
Пала је ноћ. Било је тихо. Приметио је уоколо много деце са родитељима. Брижне мајке и очеви увијали су их у ћебад и чврсто грлили. У даљини је сијао град. Чули су се фијакери и звона која су звонила. У топлим домовима породице су чекале Божић. Анастас је гледао људе крај себе. Деци се осмехивао. Његова слобода је први пут била упитна. Мисли су му прекидали звуци звона који су долазили са улица ужурбаног града. Била су то звона са фијакера којима су се возили људи у топлим капутима. Приметио је да су сви око њега већ задремали. Одједном је зачуо црквена звона. Поноћ. Стигао је Божић. Звуци црквених звона разбудили су присутне.
Посматрао је децу око себе.
Одједном је устао. Отворио је кофер и извадио из њега чаршав на ком је била исцртана сценографија неке дечије представе. Људи су га збуњено посматрали. Склонио се иза једног стуба и пресвукао у костим. Појавио се сав у раскошним бојама. Деца су била одушевљена. Узео је дрва која су горела, да би их принео чаршаву са сценографијом. Тако је осветлио простор испред ког је одлучио да за децу одигра Божићну представу. Играо је као никада до тада.
Изводио је без престанка своје вратоломије. Деца су са неверицом гледала. Често је спонтана представа прекидана тапшањем. Срећа је на трен свратила испод моста крај залеђене реке. Родитељи су му погледима захваљивали. А он је играо и играо, неуморно, од свег срца. Био је свој, поносан и слободан. Поново су се зачула црквена звона. Те ноћи, као да се само небо спустило међу људе. Те ноћи, то није била представа: била је то ода радости.
Pročitajte i:
