Borislava Despić: Sentimentalni zlocin – Arapski film danas (8)

Filed under: region,specijali |

„Kad bagrem dogodine zamiriše,

ko zna gde ću biti.“
Miloš Crnjanski, Priča

Kinematografije sa malim budžetima su primorane da prave angažovane filmove za festivalsku i globalnu publiku, koji služe ili za prezentaciju (turistička ovakva ili onakva razglednica sa pričom i muzikom) ili pravdanje, za šta je dobar primer kinematografija srpska. Komercijalni učinak ovakvih ostvarenja je čak u trećem planu, u drugom je kakva – takva poetika i poriv za ostavljanjem autorskog pečata, a u prvom neizmerna potreba za pravdanjem. Ako se spoje prvi i drugi plan, onda ima nade i za neko međunarodno priznanje, što povećava šanse za finansijski krah na unutrašnjem planu jer su takvi filmovi na domaćem terenu ne škart roba, nego ono što se vidi kao antipropaganda, a ne tako često i čista izdaja. Ove ptice rugalice, kakvim su pojedine grupe videle, na primer, srpskog „Svetog Georgija“, međutim, često su više nego dobri filmovi. Ali ne za gledanje uz limunadu!
„Lemon tree“ (2008) je povod za poslednji tekst u ovom ciklusu o arapskom filmu, i nije čisto arapski, ali je čisto semitski! Oficijelno izraelsko-palestinski ili palestinsko-izraelski, ilustruje činjenicu da kinematografije koje nisu filmski industrijski centri ne mogu da prave filmove kakve hoće, već kakve moraju. Sa druge strane, „Limunovo stablo“ pokazuje i da nisu Amerikanci jedini koji umeju da ekranizuju novinsku vest. Visoki izraelski zvaničnik je, naime, zaista napravio kuću na granici, i sve što se zbiva u ovom filmu, a da nije romansa, zaista se i dogodilo: plantaža limunova jedne palestinske udovice osuđena na seču zbog bezbednosti novog doma izraelskog ministra odbrane. Film koji prati sudski proces „limunovo stablo – žica“ režirao je Izraelac Eran Riklis (1954), a palestinsku udovicu Salmu igra Nazarećanka Hijam Abas (1960).
Hijam Abas je i režiserka (kratkih formi), a igrala je u tri veoma bitna filma sa ovog područja: „Raj sada“, „Sirijska nevesta“ i „Slobodna zona“. Filmom „Miral“ (2010), koji je režirao Džulijan Šnabel (1951), ova umetnica pokazuje kako se živi sa glasinama da si an Arab citizen of Israel igrajući Hind Al-Huseini (1916-1994). Mama Hind je ispred Crkve Svetog Groba (jerusalimski hram Vaskrsenja Gospodnjeg) zatekla 55 dece. To su bili jedini preživeli 9. april 1948. To su bila deca iz Deir Jasina! Hind je kuću svoga dede, u kojoj je i sama rođena, pretvorila u Kuću arapske dece, a život je posvetila palestinskoj deci i palestinskim ženama, osnivajući brojna prihvatilišta i škole.

Ni zidovi ne mogu sprečiti nove Deir Jasine, ne može ni međunarodna zajednica! Na strani zločina prečesto su opravdanje i – zaborav. A zaborav se uči uranilovkama o miroljubivoj koegzistenciji, dok se stvarna koegzistencija obično zbiva samo u tekstovima i na filmskom platnu. Jesu li, onda, Eran i Hind počinili mentalno-emotivni zločin?
Da li je Riklis smeo da režira film u kome njegov narod čini nepravdu i je li Abasova smela da igra pred kamerama otimača, progonitelja i ubica? Ako Eran ne pravda, ne opravdava zločin, ali ga ignoriše i „ide dalje“ suočavajući nas kroz „Lemon tree“ sa posledicama, može li se to smatrati (dovoljnom) kaznom za počinjene zločine? Sme li Hijam da se nađe u takvom filmu i maestralno odigra ulogu žrtve demonstrirajući, nanovo, posledice, koje se, u njenom slučaju, zovu stvarnost?
Ta, „Žrtva“ u ovom kontekstu nije ona iz filma, već iz života!
Tâ „žrtva“, taj žilavi ostatak, nanovo iznikla mladica iz spaljenog korena, drugoj strani medalje je neprestano podsećanje na posledicu posla neobavljenog do kraja, stalno kljucanje u mozak da je proterano samo 500.000 ljudi i da se ona preostala šačica koja nije upucana ili preklana nanovo namnožila! Zašto Eran skreće pažnju na ljudskost onih koji su se namnožili, kad su to samo ugrožavatelji mira, upropastioci turističkih sezona, fanatici zbog kojih umesto u letnjim haljinama izraelske devojke šetaju u vojničkim uniformama?

Odnos između režisera i glavne glumice u filmu prenet je iz života: Eran Riklis i Hijam Abas na simboličkoj ravni jesu Izrael i Palestina! Pitanje je samo smemo li „Lemon tree“ posmatrati kao dobro režiran film u kome je glavna glumica fantastično odradila svoj posao. Oskar je nesporan. Za režiju? Za glavnu žensku ulogu? Jedan ne isključuje drugi!?!
Premda Ujedinjene nacije smatraju da je režiser taj koji treba da nagradi glumicu, Nazarećanka Hijam je, ipak, u prijatnijoj poziciji i može reći da je na kamen uzvratila kamenom. Njoj se dâ odmeriti krivica i niko joj nije kriv što se pravda latila svog posla, a spavala je 1948. i 1967. i… Proces „limunovo stablo – žica“ sve i da se izuzmu sve činjenice i posmatra samo zatečeno stanje njenu Salmu bi opet učinio žrtvom! Ali šta sa Eranom Riklisom? Kako li je biti potomak onih koji su čitav jedan narod proterali sa ognjišta i čije su ruke umrljane krvlju! I, što je bitnije od jednog ili dva Oskara, ako progone, ubistva i silovanja opravdava međunarodna zajednica, a umetnika – umetnost, šta će opravdati čoveka?

„Lemon tree“ (http://www.planetarabica.com/Palastine-Jordan_Movies/Lemon-Tree.html) nije ništa drugo nego „Ne lomite mi bagrenje“ (http://www.youtube.com/watch?v=juj6H9PhnQE), kojim je potkraj osamdesetih godina 20. veka jedan kantautor počinio (ni prvi ni poslednji (dobri vojnik u bivšem životu pravi preokret počinje sa „Panta rhei“)) sentimentalni zločin. A pred sâm kraj priče o poslednjem tekstu u ovom ciklusu susrela sam se sa još jednim sentimentalnim zločinom – Palestinska dijaspora u Srbiji priznaje primat režisera i piše: „Mi, prognanici kojima je Srbija novi dom, mi, rasejani narod vitlejemski, iz koga su u gluvo doba svu decu poterali put pustinje, mi, čeda Galileje, danas vapimo da nam se više ne komada ono što nam je od otadžbine ostalo.“
Znači li to da je „Al Hudud“ večan (http://www.youtube.com/watch?v=cfBp7NzHP0M)?

(KRAJ)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*