Eksplozivna insajderka
„Ehky ya Scheherezad“ je jedno od onih ostvarenja koje od svetskog uspeha odvaja jezik. Vahid Hamid i Jusri Nasralah su napravili film u kome su muškarci prikazani onako kako se u filmovima obično prikazuju žene: mnenjem, stereotipom, klišeom.
I najbolji film na svetu – ukoliko nije snimljen na engleskom – retko dobije priliku da postane globalno relevantan, i to direktno, per se, a ne kroz poetiku nekog drugog ostvarenja. „Pripovedaj, Šeherezada“ je jedan od onih filmova koje od svetskog uspeha razdvaja jezik: za ovo delo važi ono što se pre dva petka reklo za opus Adela Imama. Tek, da je snimljen na engleskom, glavnu junakinju ne bi morala igrati podmlađena ili ne Žilijet Binoš, kao što ni Meril Strip ne bi morala biti jedna od protagonistkinja. I sa potpuno nepoznatim glumcima, takva kakva jeste, egipatska „Šeherezada“, po scenariju Vahida Hamida, ide u red must watch filmova, dok bi uz „zvezde“ ova drama, koju je režirao Jusri Nasralah, verovatno morala imati i nešto jači melodramski prizvuk, a ne bi bila uskraćena ni za neku baladu čiji bi refren završio u mobilnom telefonu.
Lucidnog, smelog i uvek drugačijeg Vahida Hamida smo upoznali kao scenaristu „Zgrade Jakubijan“ (http://www.adelimamfilm.com/id-48-view-Yacoubian-Building.html), dok je Kopt u akmeu Jusri Nasralah publici van arapskog govornog područja poznat najviše po filmu „Kapija sunca“ („Bab el shams“, 2004, koscenarist i režiser), koji je (van konkurencije) prikazan u Kanu (skloni politizaciji, mediji bi ispolitizovali festivalske tepihe više no što se to desilo zbog „Šamsa“).
Špica filma „Pripovedaj, Šeherezada“ („Ehky ya Scheherezad“, 2009) pretvoriva je elegantniju, efektniju i lepšu jutjubovštinu, koju bi lajkovali oni koji nisu prosečnog senzibiliteta i koji se odlikuju ukusom koji nadilazi „narativne“ spotove ili pitku simbolizaciju izvedenu „univerzalnim“ metaforama. Almodovarovska, ali svoja, obećava novi egipatski film sa rafiniranim tarantinovskim pikanterijama (Scena sa biciklom!), pri čemu se poetika upija u poetiku i ostvarenje biva polisemičnije nego što se čini „lokalnom“ gledaocu.
Film je „ženski“ ne zato što prati sudbine žena, već zato što je ispripovedan iz perspektive žena. Muškarci su u njemu „nepokretni pokretači“, ali ne zbog toga što imaju moć (iako je na nivou fabule tako, ali samo zato što im, na primer, bolje stoje odela i birokratsko-karijerističke poze kakve dolikuju kancelarijama s pogledom), no stoga što je tako obezbeđeno potpuno odsustvo muške perspektive. Tragiku muških junaka, tako, ne samo da ne tražimo, nego je smatramo irelevantnom: čak i tamo gde je očita, biva nam očekivana, a kako je i ona prikazana tipski (tipizovana je), percipiramo ostvarenje u kome su muškarci prikazani onako kako se u filmovima obično prikazuju žene: mnenjem. Kliše o muškarcu u konkretnom socio-kulturnom kontekstu na nivou fabule motivisan je stereotipom, a stereotip podržan mnenjem – različito u svakoj „priči“.
Prva je veoma, veoma klasična, smestiva u Evropu, u Severnu Ameriku, u bilo koji deo sveta sa tragovima evropske kolonizacije, a rekonstrukcija epohe je takva da se ima utisak da se gleda holivudska melodrama iz sedamdesetih u nedeljno popodne osamdesetih. Ona se poigrava istom tematikom kojom i „Osmeh Monalize“.
Druga odgovara evropoidnom mnenju o šerijatskom životu najširih urbanizovanih slojeva, koji je u ovoj priči (samo) okvir. Mnogo je važnije ispratiti motiv venčanice. Na fonu ove priče treba posmatrati i scenu u javnom prevozu uz najjasniju poruku na svetu šta se zbiva kada se odskače od okruženja. Marama u torbi veoma je bliska slovenskom pravoslavnom gledalaštvu. Koliko i motiv pokajanja.
Treća je česta tema američkih hitova, sa podlogom iz žute štampe, ispričana u arapskom, posebice egipatskom kontekstu. Evropoidni gledalac iz ove priče može da nauči u čemu je razlika između predbračnog i bračnog života i koliku moć ima ono bez čega ne može biti gotovo nijedan arapski film: „Al Fatiha“.
Osnovna priča, posledica ne prethodne tri, već konteksta, jeste ona koju nosi Mona Zaki (1976), promoterka egipatske kampanje „Saznaj svoju krvnu grupu“, stručnjak za odnose sa javnošću, surpuga i majka koja je, na sreću po „Šeherezadu“, (slučajno) postala glumica. U njoj se susrećemo sa svetom cenzure tako što je osnovno postavljena kao i u svakom egipatskom filmu („ti i ja sedimo u kabinetu, ja ti kažem da to ne uradiš, pa ti probaj da me ne poslušaš“), dok je rasplet, premda očekivan, prilično nearapski, i to više evropski nego holivudski.
Kroz novinarku – voditeljku „TV Sunce“ upoznajemo se sa novim modelom arapske jake žene: to više nije mitsko-epska heriona, požrtvovana majka ili uporna svađalica ispod koje se krije nežna duša koja jedva čeka da se…, već osoba koja, kao i njene junakinje, svoje mesto pod Suncem brani neselektivnom primenom svojih prava.
Selektivnost primene prava žena ne odlikuje samo arapski svet, ali se – zbog ekstremne forme – o njoj mnogo češće larma. Pravo na izbor ni u jednom slučaju nije sputano verskim ili sekularnim kodeksom, čak ni nepisanim pravilima sredine (otuda je i bitna scena sa maramom u gradskom prevozu), već sposobnošću i smelošću da se to pravo ostvari. Smelost ni u jednom trenutku nije bila obojena klišeom – „stid“ kao izgovor ne postoji, a sposobnost nije zamagljena „prilikama“ i „ostalim otežavajućim okolnostima“ niti kvaziobzirima. Licemerje je personalizovano, i to je najveća vrlina ovog filma. To što su protagonisti licemerja muškarci samo je pojačano (Opet ta marama!) scenom iz javnog prevoza.
Granice „prava“ su jasno omeđene u svakoj priči, a sloboda koja se dobija korišćenjem tih, omeđenih prava nije veća od onih koje pruža uvek utopijska, uvek pretpostavljena i nikad dostižna sloboda, nego je – beskrajna. I nedovoljna za sreću. Ali samo zbog jednog: zbog toga što se koristilo pravo da se ne koristi svoje pravo, što je ona filmska ili stvarna prošlost, koja uvek biva izvor „sete“. „Nova žena“, međutim, ima svest o posledicama prava nekorišćenja svog (ljudskog) prava, i – budući takva – i ona mora da strada jer bi svako drugačije rešenje bilo nerealno. U ovom trenutku. Ne samo u arapskom svetu. Naprotiv! U arapskom svetu možda mnogo manje nego u evropoidnom.
„Novoj ženi“ se prilazi bez karikiranja (buljuk serija širom globusa), kroz odlično odabran „javni okvir“: televizijsku emisiju koja obrađuje teme „Eksploziva“ sa efektom „Insajdera“. Scenografija tok-šoua je takva da bi se rado dala videti na nekoj kablovski ili nacionalno frekventnoj dostupnoj televiziji. Iz elektronski dostupnih kritika treba eliminisati ono što je naknadna pamet: mubarakovština služi da bi se privukla pažnja. Prikazan 2009, tek sada pronalazi svoje „globalne“ gledaoce po drugim kontinentima (egipatska i, uopšte, arapska dijaspora više voli novu arapsku komediju, i ovaj film je tek odskora i na najpopularnijim arapskim sajtovima, a na nekima ga (još uvek) nema). Svoju „Šeherezadu“ i svoje titlove (francuske, nemačke, engleske) možete pronaći sami (u potrazi krenite od: http://www.africanfilm.com/Scheherazade.htm ili: http://www.rottentomatoes.com/m/scheherazade_tell_me_a_story/), mesta na kojima je nećete naći uveriće vas da zaista treba da čujete šta to ima da (is)pripoveda, a kroz traganje ćete, pre nego ovde dođe na red, videti i pravi profil prave arapske nove žene!!!
Pročitajte i:
