Borislava Despić: Portret jednog teroriste – Arapski film danas (2)

Filed under: region,teorijski radovi |

Konkursi regiona će svakog petka objavljivati studiju Borislave Despić o arapskom filmu

Adel Imam je glumac koji se ne libi da kroz svoja ostvarenja govori o pomodarstvu, zaostalosti, homoseksualizmu, korupciji, prostituciji, alkoholizmu, narkomaniji, infrastrukturnoj problematici, neošerijatizaciji i terorizmu – zbog čega se ne u jednom trenutku našao ne samo na listi za odstrel. Najnovije ostvarenje njegovog tima „Alchajmer“ pokazuje da Imam ostaje dosledni detabuizator.

Da je ikada krenuo globalnim stopama, ma koji holivudski režiser podjednako ne bi pogrešio ako bi ga smestio u „Društvo mrtvih pesnika“ ili mu dodelio ulogu gospođe Dautfajer. Da je krenuo stopama Omara Šarifa, po raskošnom talentu bi ozbiljana konkurencija Šonu Koneriju i Entoniju Hopkinsu, a kao vrsni komičar doprineo bi globalnoj komediji više od gestovno-gegovnih mega-hitova DŽ. Luisa i „B. Hila“. Adel Imam, rođen 17. maja 1940. u El-Mansuri, agronom sa diplomom Univerziteta u Kairu, roditelj troje dece, od januara 2000. ambasador dobre volje UNHCR-a, najpoznatiji je egipatski pozorišni i filmski glumac koji je u oko 150 uloga svoj opus ostvario na arapskom jeziku.

I crno-beli i kolorni, i na sceni i na filmskoj traci (kako god ona danas izgledala) umetnik Adel Imam je bio i ostao onaj glumac koji nije tumač uloge, već tumač čovekove stvarnosti. U svakom pogledu „sitničar“ (od izbora imena i kostima, pa do treptaja), „detaljista“ i „analitičar“, Imam do protočestice rastače najtabu-momente savremenog Egipta. Govorilo se da radi za vladu, sve što se nekoj političkoj ili verskoj grupaciji ne bi dopalo, smatrali su propadandom vlasti kroz pero njegovog tima, a Dani gneva su doslovne kopije pojedinih scena ih njegovih filmova. U prvim danima egipatskih protesta pitali su u kojoj je mišjoj rupi, a on je, budući slabiji na nogama nego ranije, bio jedan od aktivnijih tviteraša. Bio je uz svoj narod i nije izneverio svoje gledaoce širom arapskog govornog područja, kao ni one koji su njegov opus upoznali preko ostvarenja titlovanih na francuski i engleski.

Iako je po izboru tema izrazito arabocentričan (čak i „Bekheet w Adeela 3: Hello America“ („Bekhet i Adela 3: Zdravo, Ameriko“), 2000, „Al-Tagroba Al-Dane-markeya“ („Dansko iskustvo“), 2003, ovo potvrđuju), i po pristupu je išao u stopu sa svetskom, pogotovo američkom i evropskom kinematografijom, što se ogleda kako u jednom broju parodija na pojedine američke internacionalne hitove, tako i u „egipatskim verzijama“ pojedinih filmskih tema, koje su čak i bolje od onih kojima su bile inspirisane („Ressala Ila Al-Wali“ („Poruka prošlosti“), 1998, gde tumači ulogu Harfuša (Breskvića), koji je egipatska verzija „posetioca“ i „Posetilaca“).

Pomenuta ostvarenja su globalno smešna: u „Beketu i Adeli 3“ posmatramo Egipćanina u belom svetu (razlika u odnosu na ostale komedije ovog tipa je što gledamo kako to izgleda kroz prizmu Egipćanina), a u „Danskom iskustvu“ posmatramo kako Egipćani posmatraju strance i ono što oni donose (zanosna plava profesorka dolazi u Egipat da prikuplja građu za doktorat o žensko-muškim odnosima). „Poruka prošlosti“ je, međutim, samo verzija „Posetilaca“, ali tako homogena, tako adaptirana i tako autentična da ju je zadovoljstvo gledati, a satirični elementi, koji se protežu od čitavih scena, preko pojedinih replika, pa do detalja (senografija, muzika) smeh ne čine praznim.

Imamov opus je šarolik, a pažljivo biran, dok je svako njegovo angažovanje pokazalo da se ovaj umetnik u svakom smislu mora smatrati angažovanim. Adelove više nego britke interpretacije i izbor tema, koji je prečesto so na rani i konstantni trn u oku, imali su odjeka diljem arapskoga sveta – njegovi likovi prolaze kroz filter najcrnje racionalizacije očuvavši iracionalno-emotivnu potku „običnog“ čoveka, njegovi junaci su i luzeri, i antiheroji i žrtve raznih egipatskih i, šire, arapskih tranzicija, a njegove replike se prenose s generacije na generaciju.

I kada je učitelj iz Kaira poslat na rad u zabit, i kada je mangup koji bi da oženi smernu devojku (lik tašte u njegovom opusu posebno je interesantan, a lik tasta (u njegovom tumačenju) još interesantniji) i kada je „dečko koji obećava“, Imam svoje lice uvek oboji određenom dozom naivnosti.

Ono što Adela Imama čini osobenim je i činjenica da kroz sve svoje filmove obligatno provlači lajt-motive kojima udara na goruće probleme egipatskog savremenog društva, tako da „upućeni gledalac“ nestrpljivo očekuje trenutak kada će se pojaviti replika replike na repliku iz nekog ostvarenja na, na primer, palestinsko pitanje, hašiš-populaciju ili stambenu politiku faraonovih potomaka.

Kada bilo koji negdašnji državljanin SFRJ gleda bilo koji film Adela Imama (na primer, „Bobbos“ („Bubus“), 2009), primetiće da se od onog što je njegova stvarnost drugačiji opet samo jezik i krajolik. Sve ostalo je dokaz ne koliko je svet mali, nego koliko su nam nevolje iste i koliko su svi ljudi isti. Za razliku od jugoslovenskog „Poltrona“, u „Bubusu“ nema „pravedne kazne“, što je realnija, neutopijska ekranizacija društvenih prilika.

„Emaret Yaqubian“ („Zgrada Jakubijan“), 2006, po scenariju Vahida Hamida po knjizi Alaa Al-Asvanija, u režiji Marvana Hamida, iste godine je prikazan na Berlinskom festivalu i „umetničkija“ je parabola savremenog egipatskog društva. Film je britki, efektni prikaz egipatske socio-kulturološke stratifikacije kroz priču o stanarima jedne kairske zgrade – od podruma do krova. Srbijanski gledaoci bi, u ovom trenutku gledajući ovaj arapski film, koji se može naći sa titlovima na engleskom, mogli doživeti bezmalo teatarsku katarzu jer u Jakubijanu živi sve što ih tišti (mobing, podvođenje, biznismenstvo, tajkunstvo, homoseksualizam, verski fanatizam, sloboda medija, karton siti, …) osim Evropske unije.

„Bubus“ je pitkiji, njegov humor je prizemniji, a „Zgrada Jakubijan“ je simbol države u kojoj, pored licemerja i korupcije, socijalna stratifikacija igra veliku ulogu. Imam, ali ne u ovom filmu, ne zaobilazi ni milione koji žive na grobljima (od rušenja zgrade, preko kolektivnog smeštaja, lažnih agencija za nekretnine, pa do preseljenja u porodičnu grobnicu, u kojoj generacijama već neko živi), a u „Jakubijanu“ problematizuje duhovno groblje i samosahranjivanje muškarca koji postaje naložnik drugog muškarca da bi prehranio porodicu. Lutovi, lotovi, pederi ili gej-populacija odlično su prikazani kroz odnos bogatog stanovnika prestonice, koji živi u Jakubijanu, i dođoša sa krova ove zgrade, koji je u Kairo stigao trbuhom za kruhom. Nema osude, nema mahanja kaznom, nema mnenja – sve što gledamo je priča o homoseksualnom odnosu u kome je jedan od partnera u heteroseksualnom braku.

U jednom drugom filmu Adel igra Egipćanina na privremenom radu u Evropi koji je postao porno glumac (ne, nisu „krivi“ Evropljani, već njegovi zemljaci, a junak sve vreme veruje da je filmska zvezda), dok je njegova supruga ostala u Egiptu i bori se sa otimačima zemljišta (građevinska mafija), a u „Jakubijanu“ oslikava staze od kairskih divljih naselja do klubova u kojima se nude tela hraniteljki porodica.

Najinteresantnija je, međutim, priča o uzornom muškarcu – verniku, ocu porodice, suprugu, poslovnom čoveku, čija supruga ne može „ispunjavati supružanske dužnosti“. Da je ne bi uvredio, on se tajno (jer je arhimoralan i ne može drugačije) venčava mladom udovicom koja ima dete. Prateći njegov između Jakubijana i nove porodice, sažaljevamo ga, navijamo za njega, divimo se njegovim odricanjima, sve dok njegova nova supruga ne osvane, prethodno oteta, u bolnici, raščerečenog tela.

Imam je samo jedan od stanara Jakubijana. On je, kao i uvek kada plete ovakve priče, najporočniji čovek na svetu.

Kada bi Evropljani, i ne samo Evropljani, bili u prilici da pogledaju film „Al-Erhabi“ („Terorista“), 1994, mogli bi se uveriti da na ovom svetu za njihov strah od napada na podzemnu železnicu i fobija od otmice aviona ne može biti kriva čitava jedna nacija. „Terorista“ je film sa čijim se junacima mogu posvetiti i mnogi Srbi – snimljen je očima nacije koja je dežurni krivac, a koja i nema mnogo veze sa onim što joj se pripisuje i sve što želi je da na miru odgleda utakmicu i navija za svoju zemlju.

Adel je zbog ovog filma bio na spisku otpisanih. Interesantno je da su mu smrću pretili samo pojedini islamski, ali ne i hrišćanski pokreti iako je u „Teroristi“ prikazan ekstremizam s obe strane. Hrišćansko zastranjivanje je oslikano kroz ženski lik, te je utoliko izrazitije, a vrhuni upravo u sceni sa utakmicom.

Dok je mržnja koju nosi islamski ekstrem potpuno obrazložena i opravdana (trećina filma govori o njegovom poreklu, načinu na koji je ušao u organizaciju koja ga je obučila za napade, …), mržnja koju nosi hrišćanski ekstrem je zatečena (dobro situirana gospođa, obrazovana, …).  Film nam dinamično, efektno i ne bez humora pokazuje kako ovo dvoje ekstremnih posmatra one ljude koje njihove ideologije ne smatraju dobrim muslimanima i hrišćanima.

Omar Šarif (Mihael) u filmu „Hasan i Marko“ igra „Marka“, odnosno muslimana koji je – iz bezbednosnih razloga – morao da „zameni identitet“ i premesti se sa porodicom u hrišćansko okruženje. Adel Imam igra „Hasana“, odnosno sveštenika Butrusa (Petra), koji je iz istih razloga morao promeni identitet i da se premesti isto sa porodicom u muslimanski komšiluk. Kada iz tih novih sredina moraju da se sele jer su i tamo doveli do niza situacija koje su životne, a ne isključivo terorističko-političke, država ih smešta u mešovitu čaršiju, i oni postaju susedi…

Isečci iz ovog filma kružili su svetom, a postavljali su ih mladi Egipćani iz dijaspore jer im je stalo da se koptsko stradanje s kraja 2010. ne instrumentalizuje jer su hteli da se ne dogodi ono što je njihove bake iz čarlston-pantalona i hipi-tunika uniformisalo i pretvorilo u hodajuće simbole neošerijatizacije. Adel Imam im u tome pomaže i niko ga ne može proglasiti nepodobnim za život zbog povremenih satiričnih ispada.

Film „Ambasada je u zgradi“, koji govori o izraelskoj ambasadi u Egiptu, nije ga oprao od scena (koje, po minutaži, zapremaju destetak celovečernjih filmova) u kojima prikazuje onu stranu „verskog“ koja ide u red sa popovskim tarifama i ostalim nepodopštinama u, na primer, pravoslavlju. Imam nikada nije prešao granicu, uvek je bio samo posmatrač, onaj koji konstatuje i kroz desetak scena po filmu ukaže na neku pojavu u društvu, ali ni to mu se ne može oprostiti.

 Na pozornici rado gledan, često je svoje kolege dovodio u nepriliku. Umeo je da prekroji tekst, da održi govor, da porazgovara sa publikom (poput „Radovana“), da zasmeje ne samo gledaoce, već i partnere na sceni. Nezgodan je i nepredvidiv gost u emisijma uživo ne samo zbog britkog jezika. Budući zvezda, sa „zvezdanim“ tretmanom, u jednoj kontakt-emisiji je zadremao dok mu je gledalac postavljao pitanje, a u jednoj, „uvređen“, nasrnuo na voditelja. Adel Imam je hodajući aforizam, satira uživo, dvorska luda koje se ne odriče odlazeći, a koju rado prima dolazeći kralj: bio on faraon ili predsednik republike (nikada ih nije štedeo, a ta minutaža je veća od one sa „verskom kritikom“), Harfušu će uvek poslati pozivnicu za prijem jer je Breskvić miljenik naroda, u ime kog bi ga, s vremena na vreme, neko lišio makar glave.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*