Borislava Despić: O Captain! My Captain! – Arapski film danas (6)

Filed under: region |

Jordan je kraljevina u kojoj su se snimali „Lorens od Arabije“ (Vadi Ram) i „Indijana Džons i poslednji krstaški pohod” (Petra), a koja gotovo pola veka nije snimala svoje i samo svoje filmove. „Kapetan Abu Raid“ je 2007. probio led: http://www.planetarabica.com/Palastine-Jordan_Movies/Captin_Abo_Ra2ed.html.

Deci se u arapskom svetu podređuju čitave grane industrije, pa i industrije zabave. Ono što karakteriše kako rani, tako i savremeni pristup jeste izrazita edukativna uloga, odnosno simulacija modela (poželjne) ličnosti deteta kroz tekst, lik ili karakter (a najčešće sve to skupa). U odnosu na osamdesete godine 20. veka, kada su autorske, autentične dečije emisije, predstave i numere doživele procvat, prva decenija 21. veka, kao rezultat estetsko-ideoloških stremljenja devedesetih, edukaciju je preusmerila ne više na higijenske navike i na to da su svi ljudi jednaki (premda prvo ne zanemaruje jer je svaki „model“ isti kada je u pitanju higijena), već upravo na model novog arapskog deteta (što će biti posebna tema).

Najveća dečija zvezda osamdesetih bila je Libanka Remi Bandali (pesma „Tata“: http://www.youtube.com/watch?v=4pZQ5Jc2UG8), koja je, kao i sva deca – zvezde, o miru pevala pred predsednikom (pesma o pravu dece na mir otpevana na arapskom, francuskom i engleskom: http://www.youtube.com/watch?v=WVzK42Q17CE), a dominantna devojčica prve decenije 21. veka je Palestinka Dima Bašar (pesma „Najbolja“, o kojoj ćemo posebno govoriti: (http://www.youtube.com/watch?v=-d8pQRk-E68&feature=related), koja o miru peva pred elektronskom vasionom (http://www.youtube.com/watch?v=_rdqQ3k1Bpw&feature=related). Između Remi i Dine je prelomna, prelazna decenija, i danas je veliki broj crtanih filmova, dečijih emisija i serija koncentrisan na to kakvo dete treba da bude, a kakvo dete jeste (ili biva), još uvek se može videti – na filmu. U jezgru te prve decenije novog milenijuma nosilac filma o deci i povodom dece je Nadim Savalha (1935), glumac više britanski, nego jordanski.

Jordan je kraljevina u kojoj su se snimali filmovi („Lorens od Arabije“ u Vadi-Ramu, „Indijana Džons i poslednji krstaški pohod” (Harison Ford i Šon Koneri) u Petri, …), a koja gotovo pola veka nije snimala filmove. Jordanski kralj Abdulah II se na pet sekundi (plus dve s leđa) pojavio u 35. epizodi „Zvezdanih staza“ (http://www.youtube.com/watch?v=Kmut6FJ1d4M) 1995, a Kraljevska filmska komisija, puno mlađa od mlade kraljevine, svečano je objavila da je 2007.  „Kapetan Abu Raid“ probio led!

Film je produkt jordansko-britanskog tima, a nosi ga časna starina Nadim Savalha. Ovaj britansko-jordanski umetnik je rođen u Madabi, koju znamo po ranohrišćanskim spomenicima, mozaicima (i mozaičkoj karti / mapi Jerusalima), i sin je veoma poslovne majke, koju je odlikovala kraljica Nur, a po kojoj je jedna od njegovih kćeri, Džulija (glumica (i to „Bondova“), kao i njena sestra Nadja, sada popularno televizijsko lice), dobila ime. „Osuđen“ na ulogu „crnog Arapina“, poznat nam je kao muzejski vodič iz „Povratka Pink-Pantera“ (1975), a gledali smo ga i u „Špijunu koji me je voleo“ (1977), kao i u „Mladom Šerloku Holmsu“ (1985) itd. On je bankarski menadžer iz 1. epizode „Kuće (od) karata“ (1990), on je Mohamed Al-Fajed u „Dijana: princezini poslednji dani“ (2007), a štokavska publika ga je nedavno mogla gledati iza ponoći na beogradskom Javnom servisu kao (jordanskog) kralja Huseina u „Sadamovoj kući“ (2008).  Možemo ga gledati i u odgovoru na „East is East“: „West is West“ (2010, prem. 2011).

Svet aerodromskog osoblja nije neinspirativan ni Britancima ni Amerikancima (serije, niz filmova, među kojima ima i „mega-hitova“), ali je u njima „spoljni svet“ prikazan ili kao okvir ili kao „deo biografije“. U „Kapetanu“ je obrnuto – amanska „Kraljica Alija“ je ono što je protagonistima „aerodromskih“ sekvenci „njihov rođeni život“. Abu-Raidov, samotan, udovički, promenjen je zahvaljujući staroj kapetanskoj kapi koju je pronašao u džaku za smeće, radeći svoj posao.

„Kapetan“ nas vodi kroz amansko društvo sredinom osamdesetih. Kroz lik Nur vidimo kako se živi i razmišlja u Zapadnom Amanu, a kroz lik Murada šta se dešava u Istočnom, Tarik nas vodi i u ostale čaršije, a Abu Raid nas na izmaštane letove vodi sa Citadele.

Citadela je turističko srce stare Filadelfije, „grada na sedam brežuljaka“, danas tromilionske prestonice Hašemitske Kraljevine, koju je u megapolis pretvorio „narod koji se umiva sapunom“. Aman je, naime, posle 1948. postao jedan od najvećih izbegličkih logora na svetu, a Palestinci su ga za manje od pola veka podigli u doslovno „beli grad“, i to ne etimološki. Osim pet – šest naselja od žućkastog kamena, sve građevine su, sada i po građevinskom zakonu, bele.

Autori „Kapetana Abu-Raida“ su, što se tiče radnje i likova, verno dočarali život, ali ne i grad. Ne vidimo ništa od tog savremenog, živo(tn)og Amana, već samo turističke tačke (aerodrom – punktovi „must see“). Dečaci se igraju na Citadeli, a ona uistinu već godinama nije igralište, no mesto na kome se turisti svih vera i večera sapliću o glave arheologa (najviše španskih i italijanskih). Do Abu-Raidovog doma se stiže najvećom amanskom atrakcijom: stepeništem.

Oslikanim stepeništima se ide od kuće do škole, od škole do kuće. Strme ulice, kojima prolaze dostavna vozila, javni prevoz i porodični automobili, „ne rade“ kada padne sneg, dok stepenice, kojih je na desetine hiljada, povezuju filadelfijske čaršije sa amanskim bregovima. Svaki amanski breg je jedan novi svet, a stvarna i poslovična podela na Istočni i Zapadni i u filmu je prikazana onakvom kakva jeste. Zapadni Aman noću liči na bilo koji zapadnoevropski ili severnoamerički polis (danju manje jer oko osvaja pomenuta belina), a Istočni na klasičnu, ali ne malo čistiju arapsku prestonicu (opet belu). „Stara čaršija“, srce Filadelfije, nalazi se podno Citadele, naspram „Rimskog teatra“, i ona je jedina uspela da ne odoli vremenu (s tim što umesto kamila i magaraca ulicom jezde taksi-vozila, automobili i kamioneti). Citadela, teatar i čaršija čine turističko jezgro Amana, i poslednjih godina se pazi da poslastičarnice sa metalnim čašama, viseće kafane i sukovi ne iznevere turistička očekivanja. Kada je 2009. u toj čaršiji na jednoj staroj pijaci izbio požar, bilo je to kao da gori muzej!

„Kapetan“ nam, dakle, na nivou „scenografije“, pokazuje Aman i Jordan kakav poznajemo (ili kakav, evropoidni, očekujemo), tako da se u potpunosti možemo usredsrediti na priču. Što se kostima tiče, u filmu takođe ništa nije kako nije, tako da se u potpunosti možemo usredsrediti na priču. Muzika je diskretna, a indikativna, tako da se u potpunosti možemo usredsrediti na priču. A priča je dirljiva, realna i ljudska i baš zato film treba (od)gledati. Bez ustajanja po čašu vode (pritisnite „pause“)! Ne prikazujem ga, već vas pozivam na: http://www.planetarabica.com/Palastine-Jordan_Movies/Captin_Abo_Ra2ed.html.

Koliko je „Kapetan Abu Raid“ oslikao grad, toliko je „Kafrun“ petnaestak godina ranije prikazao selo. Gauar Toše, odnosno Sirijac Duraid Laham, UNICEF-ov ambasador dobre volje, u ovom sirijskom filmu igra Amo-Aduda, školskog domara, kome majka ne dozvoljava da se oženi dok ne osveti oca.

„Kafrun“ je film koji dobro ilustruje činjenicu koja se odnosi na edukaciju: Amo Adud treba da zatvori krug „krvne osvete“. Adudova „ženidba s preprekama“ počinje tako što mu majka daje pušku kojom mora da ubije „ubicu“ svog oca – tatu jednog dečaka iz škole. Zakon pisani, koji nema dokaza za majčinu tvrdnju, spram zakona usmenog, čiji je nosilac majka, koja je, kao nositeljka „tradicije“, i vizuelno izdvojena od ostalih protagonista okvir su u kome se kreće Adud. Mati nosi tradicionalnu haljinu udovice, dok je Adud i vizuelno ono što je „iznutra“: spoj „juče“ i „sutra“, opasan tradicionalnom maramom gore, u „civilki“ ranih osamdesetih dole.

Socijalistička Sirija, birokratija poput jugoslovenske, učionice i inventar kao u nekoj Bosni, Lici ili Gruži, gomila za Lahama karakterističnih satiričnih ispada i neizostavne pesme (kao „Vozaču, zatrubi“: http://www.youtube.com/watch?v=KKx9uuX4vU8&feature=related), sve to je veoma blisko štokavskoj publici. Pristup ostvarenju ne odskače od onog uz koji su odrastale generacije u pokojnoj SFRJ, što ne čudi jer su (ponajviše) beogradski televizijski radnici učestvovali u kreiranju sirijske državne televizije (prošlog leta proslavila pola veka adekvatno se (i u štampi i elektronski) osvrnuvši na beogradske uzore).

Pored lahamovske satire, film prati i lahamovski humor, a Laham i ekipa ne pokazuju da se na tradiciju treba obrušiti, već da se – ukoliko se slepo sledi – može desiti isto što i u turbo-vicu: „Ubili ste pogrešnog čoveka.“ Šta je to toliko turbulentno Duraida Lahama od dominantnog panarapskog satiričara odvelo u dečiji svet, videćemo u narednom postu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*