Borislava Despić: KR-KR

Filed under: film,kritika,region |

„Kr kr“ se menjao kao i naša epska svest. Kada su Prle i Tihi sa Jozom i inima izašli iz Beograda i krenuli u potragu za recidivima recidiva prošlosti, to više nije bio (očekivani) konačni obračun, već neprebrisano juče o kome se više nije šaputalo. I nije bilo tog Jovandeke koji je mogao da povrati zauvek izgubljenu proletersko-individualnoproizvođačku čednost niti tog Učitelja koji će pred uplakanim unukom živog i zdravog recidiva uzviknuti gromko: „Na život!“

„Kr kr“ je (socijalistička) dečija igra u kojoj jedna grupa dece igra partizane, a druga Nemce i domaće izdajnike[1]. Kr kr se u svakom kraju igrao u različitim varijantama,[2] a varijante su varirale i u zavisnosti od aktualne epske podloge emitovane sa malih ekrana (najduže su trajale izvedbe koje se oslanjaju na serije,[3] a najkraće izvedbe koje povod za igru rabe iz filmova[4]).

Igra je bila nadtemporlana, sa slobodnim variranjem motiva i slobodnom distribucijom iskaza[5]. Mogli su se kombinovati serije, filmovi i školska lektira, a kako će to izgledati na terenu zavisilo je isključivo od kreativnosti učesnika.

Podela uloga među decom je zavisila više od društvenog statusa roditelja, nego od toga da li igrači fizički sliče junacima.

Glavne partizanske junake su igrala ona deca čiji su roditelji bili rukovodioci ili prosvetni radnici, dok je Vrhovni Komandant obično bio najstariji brat nekog deteta iz više samoupravne klase[6]. Devojčice iz ovih porodica su bile ili glavne bolničarke ili partizanske špijunke u čeljustima okupatora, a poneka je bila i komesarka.

Ulogu „Nem(a)ca“ su imala deca oba pola iz radničkih porodica koja nisu crnomanjasta i koja nisu mogla da se domognu uloge kurira[7] ili ranjenika[8].

Ulogu četnika su imala deca oba pola iz zanatlijskih porodica i deca potomci „predratne buržoazije“.[9]

U mom kraju je trenutno najomraženije dete, bez obzira na poreklo, moglo, ali privremeno, dobiti ulogu ustaše.[10] Transformacija je trajala jedno popodne, „ustaša“ bi se pokajao ili emigrirao, a dete koje ga je igralo bi dobilo novu ulogu (u skladu sa društvenim statusom, ponovo bi bilo „partizan“, „Nemac“ ili „četnik“). Ukoliko se u kraju pojavi novo dete, ono se automatski uključuje u igru i dobija ulogu shodno društvenom poreklu,[11] a ukoliko se u toku igre na „terenu“ pojavi dete koje ne učestvuje u kr-kru,[12] menja se tok igre: svi se povlače u zaklon i počinju da pucaju na otpadnika. Lozinka za ovakvu (re)akciju je bila: „Jozo, daj vode.“

Tik uz „Poslednji čin“ (http://www.youtube.com/watch?v=F5MtSf_IC4A), na brisanom prostoru u periodu „Zamki“ (http://www.youtube.com/watch?v=EwjaCulPeQc) odvijala se kontrolisana migracija, premijerno prikaz(iv)ana  na malim ekranima od 21. januara do 11. marta 1979. Soja Jovanović po scenariju Arsena Diklića, koji je adaptirao Ćopićevu „Osmu ofanzivu“ (Roman „Ne tuguj, bronzana stražo“ objavljen je 1958, a roman „Osma ofanziva“ Branko Ćopić je objavio u Sarajevu 1964. godine, oba su ušla u televizijsku „Ofanzivu“.), režira saveznu kolonizaciju za široke narodne mase (http://www.youtube.com/watch?v=g20LBedGjyI&feature=related).

Ni Dikliću ni Soji to nije bio prvi susret sa Bajom. Soja Jovanović je 1966. režirala film rađen po Ćopićevom romanu „Orlovi rano lete“ (1959), a scenario su pisali ona, autor romana i Borislav Mihajlović Mihiz. Ovaj film je od autentičnosti udaljila staroštokavska podloga Miodraga Petrovića Čkalje, koji je igrao poljara Lijana (http://www.youtube.com/watch?v=ySuf7Rlwd-g). Još jedna „drevna“ ekranizacija Ćopića, ali usmenog, jesu i „Hajdučka vremena“ (http://www.youtube.com/watch?v=0-Y9PxR40SE), po anegdotama iz detinjstva, koje se mogu čitati u Čengićevom dvotomnom omažu Ćopiću iz 1987. „Ćopićev humor i zbilja“.

 

Jovandeka Babić nezaboravni i baba njegova[13] (http://www.youtube.com/watch?v=qzb3J5VobDI) zajedno sa Stankom Veselicom[14] (http://www.youtube.com/watch?v=F_gEps0ZCCQ&feature=related) i nebosansko-krajiškim epizodnim likovima (npr. scene sa kolonizovanim Crnogorcem – vodičem (traženje kuće)). sa solidnom minutažom upriličenom da bi se skrenula pažnja na socijalizaciju i adaptaciju, a ne bi li ostalo nezamećeno ono što je, kroz Ćopićevu britku reč, više nego indikativno, a kroz televizijsku seriju pošteno neisečeno i simpatično predstavljeno, dugo su živeli (i žive) kroz nadimke ondašnjih seoskih individualnih penzionera (obično bivših građevinskih radnika).

Mali ekran potvrđuje da su i komandiri ljudi, a pojava bigamiste Stojana Starčevića[15]promoviše građanski brak i njegove buduće tekovine, a Bora Drljača (http://www.youtube.com/watch?v=W1fogdULI78&feature=related v. s. http://www.youtube.com/watch?v=l4rxHkWcb6c) u partizanskoj uniformi zna da nema raja bez rodnoga kraja,  i peva: „Ja poljubih curicu na vodi, / pa mi neće šenica da rodi!“ Dok Pepo Bandić,[16] kao i radni ljudi i građani, stvari posmatra sa razine ruralnog ka ruralnom i urbanom, iako na poziciji koja je leglo budućih jagnjećih brigada, kroz otpor koji pruža onome što mu nije imanentno on zadobija simpatije radničke klase, koja i čini najširi sloj publike.

 

Poslednja godina sedme decenije 20. veka bila je poslednji trenutak za ekranizacijuautentičnog Ćopićevog i ćopićevskog humora (Ćopićev „Major Bauk“ (1951) u režiji Nikole Popovića, te ekranizacija „Doživljaja Nikoletine Bursaća“ (knjiga 1956, film 1964, http://www.youtube.com/watch?v=pQXy7xSC7mk&feature=related) ne mogu se meriti sa dijapazonom uticaja koje na populaciju ima televizijska serija.), koji je jedini nefiltriran, neakademiziran i neintelektualiziran, jer (bi) svaka kinematografska reakcija na Branka podrazumeva(la) posmatranje kroz prizmu naknadne pameti.

 

Kada je ožalošćene narode i narodnosti koji su ostali bez Vrhovnog Komandanta trebalo podsetiti ko su im pravi neprijatelji, socijalistička produkcija je nanovo preko malih ekrana, u proračunatim intervalima i sa prigodnim predahom, lansirala priču o podjednakoj neprijateljskoj vrednosti ideoloških protivnika. Iako je talas obračuna sa bandama i recidivima prošlosti sa malih ekrana prostorom pokojne SFRJ pojurio osamadesetih godina 20. veka, on ni u prethodnom periodu nije bio zapostavljan, ali je u kinematografskim ostvarenjima za široke narodne mase imao karakter redovnog pranja ruku.

Televizijska serija „Poslednji čin“ iz 1981, u režiji Save Mrmka, po scenariju Siniše Pavića rađenom po motivima knjige Milovana Bate Pejanovića (Ljube Popovića) „Velika igra sa Dražom Mihailovićem“, u četiri epizode podseća posttitovsku samoupravnu javnost ko je bio đeneral Dragoslav Mihailović, kako je uhapšen i kako mu se pravedno sudilo. Televizijska serija „Zamke“ iz 1983, koja se odnosi na „Operaciju Gvardijan“, odnosno „Plan 10. travanj“ i događaje iz 1947, kada su uhapšene ustaše Božidar Kavran, Vjekoslav Blaškov, Vladimir Sabolić, Ljubo Miloš i ostali, ostala je upamćena po replici koju izgovara Marko Nikolić: „Jozo, daj vode.“ Televizijska serija po scenariju Jasne Diklić „Poslednji čin“ iz 1985. odnosi se na Bugojansku grupu i događaje iz 1972. l. G.

  

 

 

 

 

 

 

 

 

Higijena nije bila samo partijska, a služila je i za opipavanje pulsa u narodima i narodnostima, sa akcentom na narodima, i zahvatila je sve uzrasne kategorije, uključujući i decu. Dečija televizijska serija „Učitelj“ edukativnija je od „Kekeca“ i ostalih časopisa za buduće partijce, a od nje ne sklepan, već minuciozno napravljen prigodni film „Idemo dalje“, koji se kolektivno gledao (http://www.youtube.com/watch?v=prLjT6gHXQY), esencija je ideoloških bravura predstavljenih kroz pretežno epizodne likove.

Nezaboravni Božur Danila Bate Stojkovića (http://www.youtube.com/watch?v=LqpVYZcM6qU) i ideološka poenta nad rolom Dragiše u tumačenju Pavla Vuijsića.).

 

Indikativno je da je jedini dečak sa viškom kilograma bio pripadnik „seoske buržoazije“, čijem se dedi u ime naroda sudilo „na smrt“ od koje ga je spasila upornost Učitelja Miloša (Dragan Nikolić) i ostalo upamćeno njegovo usamljeno: „Na život!“

 

Podsetilo se i na humano postupanje sa zarobljenicima (Velimir Bata Živojinović kao Šopenhauer),a – da se narodu podiđe – implicitno rugalo čak i punoj razumevanja partizanskoj birokratiji (Slobodan Aligrudić kao Školski Nadzornik). Sa uma nije smetnuta ljubav, a pristup ratnoj siročadi bio je više nego očekivan, dok njegove kinematografske odjeke posmatramo i u kasnijim, naknadnopametnim ostvarenjima, među kojima po popularnosti „najprvo“ mesto zauzima film Gorana Markovića „Tito i ja“ iz 1992, samo deset godina pošto se mladima SFRJ poručilo da i „bez Njega“ (ipak): „Idemo dalje!“

P.S. Unuk o dedi ili evo kako epska svest i elektronski teče: http://www.youtube.com/watch?v=fKk2jrwkIrI.

 

 

I teče i teče: „Drž’te se dobro, moji dječaci!“ http://www.youtube.com/watch?v=H0xWmSYi0So&feature=related

 

 

 

O autorki: Borislava Despić (1974), rođena, školovana, živi i radi u Srbiji. Lektor. Bavi se sociodijalektologijom (primenjeno i teorijski) i konfesionalnim motivima u pop-kulturi. Povremeno boravi na Bliskom istoku. Objavljuje pod pseudonimom.


[1] U soc-realističkoj Srbiji u kr-kru jednu grupu dece su činili partizani, a drugu četnici i ostali neprijatelji.

[2] Neki krajevi su imali „Italijane“, neki „Bugare“, … Uključivanje „Italijana“ se javljalo kod kr-kra koji igraju deca koja u trenutku kada se igra igra u školi obrađuju lektiru koja sadrži priče o NOP-u poglavito u Sloveniji („Italijan“ je naročito aktivan kada se u školi obrađuju „Mazge“, zbirka priča o partizanskim mazgama. Kada se, kasnije, Italijan javi u „Doživljajima Nikoletine Bursaća“, deca više ne igraju kr kr.).

[3] „Povratak otpisanih“, „Kapelski kresovi“, „Prva eskadrila“, …

[4] Naročito su neadaptibilni bili prigodni filmovi povodom dana ustanka neke republike i slično, a od serija se jedino ona koja tretira Drugo zasedanje AVNOJ-a, i to zbog nedostatka dinamičnih epskih elemenata, u kr-kru nije mogla izvoditi.

[5] Replika.

[6] Koji se među igračima pojavljivao isključivo u ulozi osobe koju su roditelji poslali da sestru ili brata pozove na večeru.

[7] „Kurir“ je morao biti dobar trkač.

[8] „Ranjenik“ je morao biti sitan kako bi se lakše mogao nositi.

[9] Devojčice iz ovog sloja su morale biti „četnikove žene“, što je značilo da su ih „partizani“ obarali na zemlju, u travu, u pesak ili u blato i ispitavli gde je zlikovac.

[10] To je bila uloga po kazni (za tužakanje ili neku drugu „izdaju drugarstava“, za neku sitnu ili nesitnu dečiju podvalu ili nepodopštinu), fakultativna u svemu („moj kraj“ je u centralnoj Srbiji, tako da su „domaći izdajnici“ u njemu mogli biti samo „četnici“, a kako je i uloga četnika u osnovi imala vaspitno-kaznenu ulogu (pokazivanje deci koja ih igraju da se zna kakvo im je poreklo, a i perspektiva), uključivanje ostalih „narodnih neprijatelja“ je dolazilo na red samo ako je u pitanju ekstremno popularna serija (ustaše iz lektire  u kr-kru nikada nisu bile predmet obrade).

[11] Ukoliko je dete u starom kraju imalo glavnu rolu, u novom za istu mora da se izbori (ovde su u igri svi parametri uključujući i društvenu perspektivu i poziciju makar jednog od roditelja na partijskoj lestvici), a u startu dobija ulogu neke značajne ličnosti iz Drugog velikog rata, dok se kr kr modifikuje prema novonastaloj situaciji.

[12] Uvek su postojala tri do četiri deteta koja su stalno bila prehlađena ili im mame nisu dozvoljavale da se prljaju.

[13] Suprugu Jovandekinu igra Dana Kurbalija, Drvarčanka, a Jovandeku Sarajlija koji se upokojio u Beogradu, Đorđe Pura („Bokseri idu u raj“ (1967), „Sunce tuđeg neba“ (1968), „Uloga moje porodice u svjetskoj revoluciji“ (1971), „Građani sela Luga“ (1972), …).

[14] Stanka Veselicu tumači Adem Čejvan (http://www.youtube.com/watch?v=W1fogdULI78&feature=related, Čaplja iz „Kuda idu divlje svinje“ (1971), Brko iz „Priča iz fabrike“ (1985), Medicinski Brat iz „Boljeg života“ (1987) i Mladen Milovanović iz „Vuka Karadžića“ (1987)).

[15] Komandanta Stojana Starčevića je tumačio Krunoslav Šarić („Okupacija u 26 slika“ (1978); „Vuk Karadžić“ (1988), gde igra Ljudevita Gaja; „Vrijeme ratnika“ (1991), gde igra Legiju; „Vukovar se vraća kući“ (1994); telenovela „Dolina sunca“ (2009–2010)).

[16] Travničanin Josip Pejaković je najprepoznatljiviji po monodramama, ali se i u igranom i filmskom programu ostvario nezaboravne epizodne uloge, na primer u „Hasanaginici“  (1983) i „Gluvom barutu“ (1990).

 

One Response to Borislava Despić: KR-KR

  1. Pingback: Borislava Despić: KR-KR : Mlad Grad | Sremska Mitrovica | Portal mladih Grada Sremska Mitrovica

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*