Borislava Despić: Granica – Arapski film danas (7)

Filed under: region |

Ovaj tekst je autocenzurisan tako što su iz njega pošteno izbrisani oni elementi koji su u ovom trenutku globalno-politički nepodobni. Evo šta je ostalo:

Duraid Laham (Gauar Toše) i Nihad Kali (Hosni Burazan) su obeležili početke sirijske televizije, koja je prošle godine proslavila pola veka, i njenog autorskog programa. Sa skučenom satnicom, kao i svuda u svetu u pionirskim godinama budućih javnih medijskih servisa, sirijski tim, poučen beogradskim kolegama (prethodnica su bili „učitelji“ islednici, koji su islednike zemlje jasmina obučali metodama ispitivanja ideoloških neprijatelja), realizuje seriju zbog koje su ulice prazne. „Hamam radost“ se može meriti sa „Ljubavlju na seoski način“ – zbog „Hamama“ se jednom nedeljno kuća koja je imala televizor punila jastučićima i ćilimovima, a ono dete koje je u periodu između dve epizode bilo najbolje, najmirnije i najviše slušalo mamu, moglo je da bude povedeno sa roditeljima „na seriju“, i naredne sedmice bi bilo glavno u čaršiji jer je svoj ostaloj deci iz kraja prepričavalo šta je smislio Gauar i koji je maler snašao Hosnija.

„Hamam radost“ se bavi pronalaženjem bakinog blaga, skrivenog u stolici, koju je unuk – jedini naslednik prodao kao stari nameštaj. Svaka epizoda govori o pronalaženju jedne stolice, a serija se završava u televizijskom studiju (stolica je deo scene). Svaku epizodu prati i po jedna numera, a ono što i danas zna svako arapsko dete jeste čuvena „Gauarova audicija“. Onakav kakvim je postavljen u „Hamami“ ostao je u i narednim serijama: mršav, ima crveni fes sa predugom kićanskom, ogromne naočare, šljašteću košulju, prevelike šalvare i – drvene nanule. Hosni je, pak, debeo, uvek nosi odelo ili makar košulju i pantalone, bavi se muzikom ili intelektualnim radom i uvek – nagrabusi.

„Šećer i so“ i (u slobodnom prevodu) „Jeste li dobro spavali“ pored Gauara i Hosnija uvode i Gauarovog pajtaša, kabadahiju Abu-Antara, naivnog nespretnjakovića Jasina i Guarovu nedostižnu ljubav Fatum, vlasnicu hotela „Sahi num“, te lik žandarmerijskog kapetana. Abu Antar je snagator, a Gauar mozak, i njihov posao u ovim serijama je da se postaraju da Hosni izvuče deblji kraj. Fatum je, dakako, uvek zaljubljena u pametnog Hosnija, a ono što odavde pamte sve generacije jeste pesma „Fatum, Fatum, Fatume“, koju Gauar peva kroz zatvorske rešetke.

Paralelno sa radom na serijama, isti tim realizuje i veći broj filmova, koji se mogu klasifikovati u tri grupe: prvu grupu filmova čine teme „na narodnu“, bilo kao samostalna ostvarenja bilo kao „film nastao iz serije“, i u njima uvek gostuju dve ili tri muzičke zvezde, poput filma „Biserna ogrlica“, u kome glavnu žensku ulogu igra legendarna Sabah; drugu grupu čine parodije na svetske hitove, poput filma „Ja, Antar“ i „Gauar Džejms Bond“, „Supruge su odsutne“ i često su duhovitije od originala; a treću grupu ekranizacije pozorišnih predstava. Posle zlatnih sedamdesetih i osamdesetih ovu treću grupu nasleđuju samostalni filmovi, bez oslonca u gauarovskom teatru.

Laham, Kali i ekipa su, naime, pravili veoma kvalitetne satirične predstave, s kojima su obišli čitav arapski svet. Neretko kritikovani, uvek na granici onog prostora u kome Gauar završi u serijama (zatvor), svesni da ih od veće kazne štiti prevelika popularnost, devojke i momci nisu tupili pero, a Nihad Kali je jednu predstavu igrao slomljene ruke: odbivši viski ponuđen od strane visokog oficira sirijske vojske, Hosni je i van scene i van velikog platna i malog ekrana, nagrabusio – dobio je batine i, isprebijan, igrao predstavu. Pri kraju trećeg čina Gauar je publici odao tajnu. I ostao živ.

Nihad Kali se posle ovih batina retko vraćao na scenu. Razboleo se i upokojio se. Iz tih poslednjih dana ostalo je veoma dirljivo pismo upućeno supruzi, Internetom kruže snimci sa njegovim bravurama, kao i snimak sa te predstave koju je igrao pretučen, ali u njegovoj domovini niti jedno sokače još uvek ne nosi njegovo ime. A to sa imenima je nama, sa strašnim postsocijalističkim sindromom, veoma važno, i nekako zaboravljamo da u Siriji vanredno stanje traje skoro koliko i njena televizija.

„Al hudud“ je među poslednjim angažovanim filmovima, u kome Laham (sam, bez ostatka ekipe) igra mladića koji živi u mrtvoj zoni, između dve granice. Posle „Granice“ ovaj umetnik se okreće dečijem programu (emisije, serije, filmovi), ponekad gostuje u ponekoj emisiji (obično nekom prigodom), snimi i poneki sitkom (bez ikakvih satiričnih ispada), i čeka sednicu UN.

Ukoliko jednog dana prilike dopuste da ponovo postoji povod za pisanje o sirijskoj satiri, a doba bude takvo da se o motivima i pozitivističkim detaljima sme pisati bez straha, čitaoci će se upoznati jednog dobrog angažovanog umetnika i njegove kolege. Ukoliko ne, tu su linkovi (samo ukucajte „ghawar toshe“). Do tada ćemo živeti u i na al-hududu!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*