Borislava Despić: Filmovi o kojima se ćuti – Besni i bezbesni 2

Filed under: region |

Dobrodošli: http://www.youtube.com/watch?v=K1g5E4ig7Bs!!!

U ciklusu „Filmovi o kojima se ćuti“ setićemo se onih ostvarenja o kojima se govorilo kratko, ali burno, a potom su gurnuta pod tepih i čekaju neki „povod od višeg interesa“ da se ponovo vide, kao i tematsko-motivskih potki o kojima se takođe ćuti. Autor poziva čitaoce da posetioce Konkursa regiona zajedno podsetimo (očekujući, dakle, i Vaše priloge) na filmove čije replike nisu ušle u žargon. Cilj nam je da skupa ukažemo na elemente koji čine novu epsku svest štokavskog življa.

Prvi tekst, koji će biti objavljen u dva dela, prati genezu „Kapetana Lešija“ u srpskoj kinematografiji i ostalim formama: http://www.youtube.com/watch?v=4xuC8hxI3rk.

BESNI I BEZBESNI 2

Da li bi Sunce (Jevropa (Lea)) uspela da se odbrani od Zemlje: Srbije (poručnik Jevrem) da nije bilo Meseca (Azem)? Hoće li svet razumeti zašto se poslužitelj brije istim nožem koji postavlja na isto mesto na glavu napasnika na poštenu suprugu čoveka kome je dao besu? Lik Albanca bezgrešnoga, a grešnoga samo ako je kriminalac ili otpadnik od svoga naciona, u srpskoj kinematografiji Albance svrstava u besne i bezbesne?

Igra Sunca i Meseca (Zemljom)

Srbi su pevali, brljali i prljali, prljali i rukavice i ruke. Oni su i implicitno krivi za sve.

Ono što je pozitivistički detalj srpskom gledaocu, stranom je indikacija: „neupućenom“ nedovoljno jasna replika ostavlja prostor za manipulaciju, za (moguću, za nespornu) pomerenu percepciju. I tu se, kod replika koje su, zapravo, simboli, postavlja pitanje odgovornosti umetnikove: kada se delo sme ostaviti otvorenim i nezaštićenim tamo gde učitavanje bez prethodnog znanja ima ulogu informacije.

Simbol postaje činjenica, a činjenica dokaz: srpski oficir se plaši samo kralja i samo optužbe za silovanje, lako mu je doskočiti, i on, tako umišljen i bezvezan, može hiljadu puta da izjavi da mu je na prvom mestu otadžbina, ali kakva! Ta „otadžbina“ baš takva kakvom je vidi savremeni svet: neopravdana, umišljena, nepravedna, zločinačka i mediokritetska, ne svrstava srpskog oficira u rang sa ostalim „patriotama u kinematografiji“, pa neka kaže i mirijadu puta!

Kada gotovo prošapuće da mu je na prvom mestu otadžbina, a na drugom žene (jer mora da se, poetički, opravda njegovo neodolevanje „igri Sunca i Meseca“), i kada kaže da rat ne voli, to je usput jer mi čekamo da vidimo šta će biti sa pištoljem. A kada ga on primeti, poverujemo malo da nije toliko lud koliko je pomòdār i koliko je ophrvan mnenjem da se Arnautima verovati ne može, na koji dobija odgovor eksponenta Jevrope, junakinje koja veli da ni oni ne veruju vama (gradacija: „Srpkinja“, „građanka Srbije“, „mi – vi“).

Osim što su poslužili kao dekor, Srbi u „Besi“ su pokazali i šta je to biti većina – Azem klanja, Lea kleči sa rozalijama, i ona je ta koja pali kandilo pred ikonom Svetoga Nikole. Ista ona koja na početku filma simpatično podseća na Anu Kraus Dragane Varagić na simboličkoj ravni ima poziciju onoga koji određuje kada se i šta može i sme uraditi. Zbog odsustva „domaćina“ ili ne, zbog praznine između one dve strane užeta, o koje može da se saplete samo koza, pojačana je predvidljivost karanovićevskog završetka, kojim opravdava svaki, pa i „globalno“ nepromišljen potez i šalje više nego jasnu poruku:

Kada se odvoji od onoga od čega se nikada ne odvaja, od poklona od roditelja, Lea – u holbrukovskim čarapama i sa šargijom mesto čeda u naručju – sa svojim srpskim sudržavljanima odlazi, a kraj gramofona ostaje Azem. Jedini materijalni dokaz da je Lea postojala jeste gramofon. Kada se ploča izliže, Azem može da radičevićevski konstatuje: „Nje više nema. To je bio zvuk.“

Sunce i Zemlja odlaze, a na sceni ostaje Mesec, novi domaćin.

Kursirani kikot civilnoga društva

Savremeni srpski umetnik se trudi da ne bude umešan, a ostane angažovan, i on mora da neutralizuje situaciju, tako da ostaje na utabanoj stazi na kojoj lik Albanca može biti ili besan ili bezbesan.

Lik Albanca bezgrešnoga, a grešnoga samo ako je kriminalac ili otpadnik od svoga naciona, u srpskoj kinematografiji je postao konstanta. Aranute niko ne sme da vidi ni sa razine Alkibijada Nuše, ali sme kroz Dukađinov zakon i limunadu. U tekućim video-ostvarenjima (dnevnopolitičke serije, skečevi i predstave) i komunistička i demokratska diktatura diktira forsiranje Arnautina koji će biti simpatičan, kome ćemo se i sa kojim ćemo se smejati.

Lažna oštrina, lažna ironija, lažni humor, lažna satira – sve prividi od slobode, od „indeksovačkog“ do „kursadžijskog“ nas uveravaju da Srbi Albanca doživljavaju kao prodavca semenki i slastičara, sa kojim se smejemo dok on polako postiže upravo ono čemu smo se smejali. A onda je glumac koji je u „Boljem životu“ nosio tepih (umesto uglja, ali nešto da nosi mora jer to je „tradicionalna percepcija Šiptara“) u jednoj predstavi zaigrao metohijskog Srbina, i da nije javnih repriza, zaboravilo bi se kako smo se smejali, a posle plakali.

Pinkovski odgovor na stvarnost nije u programskoj šemi, već u ponudi koja se odnosi na forsirani smeh. Kada su, na primer, država Crna Gora i država BJR Makedonija stale u red onih koje Kosovo i Metohiju smatraju teritorijom koja nije srpska, javnost je čekala da vidi kako će na to reagovati „Kursadžije“, čekala je da se „smehom isprazni“. Jer bolje je „prazniti se“ pred ekranom smehom, nego izaći na ulicu. Bolje je reagovati u četiri zida. Kada je protagonista navijača „Prištine“ bio u Prištini i anketirao tamošnji nesrpski živalj, nije bilo ni traga od njegove sprdačine sa načinom na koji izvorni govornici albanskog govore srpski.

„Kursadžije“ su projektovana javna reakcija na sve što se iza brda izvaljalo i dovaljalo. One su svima dostupan pitki otrov, bezmalo besplatan, one su pesticid od koga pčele stradaju pokušaju li da nadlete njivu zvanu „nova srpska epska svest“. A gledaoci su „tanane neveste“ koje se, smejući se, zazidavaju u Skadar Ovog svetskog poretka. I dok je niz zidine grada na Bojani „curilo mleko“ zazidane Gojkovice, iz bedema od srpskih kursiranih mozgova čuće se kvaziliberalni kikot civilnoga mnenja.

U dnevnopolitičkoj verziji „Bese“ Lea se zove Janez, poručnik Jevrem je Gedža, a Azem Ajdemi. Pored toga što služe (p)reusmeravanju emotivnih naboja i kanalisanju energije, „Kursadžije“ imaju i edukativnu ulogu, a svojevremeni srpski kandidat za Oskara ima edukativnu i informativnu i stoga osnovno pitanje koje se uistinu postavlja povodom filma „Besa“ jeste da li bi Jevropa (Lea) uspela da se odbrani od Srbije (poručnik Jevrem) da nije bilo Albanaca (Azem). To je ono što ovo „otvoreno delo“ čini opasnim usled nedostatka kulturno-socijalnog i, pre svega, istorijskog konteksta koji se predočava publici.

 Između smeha kursiranog usilnoga i osmeha pred simpatičnom igrom „Sunca“ i „Meseca“, u kojoj je Srbija ništa više do Zemlja (a bezmalo htonska – kad se progleda kroz prozor školski), stršljenovski posmatran Srboljub u „Crnom Gruji“ jeste najtrezveniji „skečni“ odgovor na „zdravorazumsku percepciju“ Albanca u budućem javnom mnenju Srbije. Srboljuba igra isti glumac koji nosi prvog „Crnog Gruju“, a koji je i glavni junak „Stršljena“.

Albanez zločinac u srpskoj svesti treba da bude trgovac oružjem, preprodavac i distrubuter droge, čak ne kriminalac summa summarum jer Arbanez kriminalac u srpskoj svesti ne sme da bude „trgovac ljudima i ljudskim organima“, i on je, takav, sa tim oružjem i tim narkoticima, neprijatelj celog roda ljudskog, čitavog poštenog demokratskog sveta. A Albanac „prebijač, obijač, trgovac ljudima i ljudskim organima“, Arnautin „kradljivac stoke, piroman, vandal“, takav Arbanas ne jer nema svrhe, svako bi ga video kao neku ludu propagandu. Samo je međunarodno priznati trgovac oružjem i drogom Albanas bezbesni, i on je otpadnik od sveta, celog, od sveta svog i od njegova ostatka, u koji, kao prelazna kategorija, kao međusvet, kao poprište neukih demokratizovanih bića, civilno i još malo pa potpuno lokalizovano spadamo i mi, recipijenti Pinkovi i svih drugih servisa javnih.

„Šćiptar“ nezločinac, nebesni ili besni, onaj je kome ćemo se smejati dok priča ono zbog čega ćemo posle plakati, nije ni „Besin“ ni „Grujin“, on je JAVNI, tekući, stendbajiran, uvek spreman da spreči potop: da suza ne bi bilo više nego što treba da se navlaži oko, imaćemo svež odgovor na svako zlo koje nas snađe: kursadžije će „kolektivno pražnjenje“ usmeriti u pravcu novoga smeha, pa Jovo nanovo.

O autorki: Borislava Despić (1974), rođena, školovana, živi i radi u Srbiji. Lektor. Bavi se sociodijalektologijom (primenjeno i teorijski) i konfesionalnim motivima u pop-kulturi. Povremeno boravi na Bliskom istoku. Objavljuje pod pseudonimom.

2 Responses to Borislava Despić: Filmovi o kojima se ćuti – Besni i bezbesni 2

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*