Borislava Despić: Filmovi o kojima se ćuti – Besni i bezbesni 1

Filed under: region |

Dobrodošli: http://www.youtube.com/watch?v=K1g5E4ig7Bs!!!

 U ciklusu „Filmovi o kojima se ćuti“ setićemo se onih ostvarenja o kojima se govorilo kratko, ali burno, a potom su gurnuta pod tepih i čekaju neki „povod od višeg interesa“ da se ponovo vide, kao i o tematsko-motivskim potkama o kojima se takođe ćuti. Autor poziva čitaoce da posetioce Konkursa regiona zajedno podsetimo na filmove čije replike nisu ušle u žargon. Cilj nam je da skupa ukažemo na elemente koji čine novu epsku svest štokavskog življa.

Prvi tekst, koji će biti objavljen u dva dela, prati genezu „Kapetana Lešija“ u srpskoj kinematografiji i ostalim formama: http://www.youtube.com/watch?v=4xuC8hxI3rk.

BESNI I BEZBESNI 1

Da li bi Sunce (Jevropa (Lea)) uspela da se odbrani od Zemlje: Srbije (poručnik Jevrem) da nije bilo Meseca (Azem)? Hoće li svet razumeti zašto se poslužitelj brije istim nožem koji postavlja na isto mesto na glavu napasnika na poštenu suprugu čoveka kome je dao besu? Lik Albanca bezgrešnoga, a grešnoga samo ako je kriminalac ili otpadnik od svoga naciona, u srpskoj kinematografiji Albance svrstava u besne i bezbesne?

Ako se zarek’o 

U prvim danima partizanske filmske industrije, čim se film obojio, a organizovani odlazak u bioskop zašao u rutinu, na scenu je stupio „Kapetan Leši“ Žike Mitrovića.[1]Živopisan, sa epizodistima koji simuliraju osnovnu narodnu svest oličenu u odanosti pravednoj ideji partizanske revolucije i tragičnom junakinjom uzdignutom na minderluk, sa prepoznatljivom melodijom aranžiranom da zvuči lokalno, u skladu sa ambijentom u kome se odigrava obračun sa recidivima prošlosti, ovaj film (http://www.youtube.com/watch?v=q0BqWTz6_xM) u radne ljude i građane treba da integriše albansku narodnost i poruči joj da to što postoje jezičke razlike koje se u prošlosti ne mogu svesti na dijalekatski kontinuum nije prepreka širenju bratstva i jedinstva.

 „Kapetan Leši“ je u periodu od 1960. do 1964. bio i strip junak. Strip po crtežima Julija Radilovića Julesa objavljivan u „Plavom vjesniku“ (Zagreb) u periodu od 1960 do 1964,a osamdesetih je preštampan u Gornjem Milanovcu.

Preplitanje fiktivnog i realnog je, u nedostatku usmene epike, ušlo u jugoslovensku najrasrpostranjeniju kolektivnu formu, tzv. narodnu pesmu, koja je novi protočnik nove epske svesti. Dva Ramiza u jednom, obligatan ljubavni motiv, motiv Drima i meseca zadržali su svi izvođači komozicije Redža Mulića (Gusinje 1923 – Priština 1982), a kako u tekstovima prolaze osveta i besa? Evo geneze:

1. Original (iz filma), koji čuva motiv osvete i motiv bese:

Teče brzi Drim, nosi ranjenike, Leši kapetan vodi osvetnike.

Zrno ga ne bije, oči ga ne vide, nikada se on ne krije kad u vatru ide.

Leši kapetan, junak Metohije, iz Prizrena tera švapske divizije.

Ako se zarek’o, voz u vadzuh diže, kad je dušman podaleko, Ramiz priđe bliže.

Cveta jorgovan, idu letnje noći, Leši kapetan, kada ćeš mi doći?

Čekaju devojke, sija mesec mlad, hrabri borac Ramiz Leši stig’o u svoj grad!

http://www.youtube.com/watch?v=mFV4HAlcIHA&feature=related

2. Nataša Vladetić (Jugoton), koji čuva motiv osvete:

Cveta jorgovan u toj letnjoj noći, Leši kapetan, hoćeš li mi doći?

Čekaju devojke, sija Mesec mlad, Leši kapetan se vraća u svoj grad.

Teče Crni Drim, nosi ranjenike, Leši kapetan vodi osvetnike.

Tiho šumi gora, sija mesec mlad, Leši kapetan se vraća u svoj grad.

Gde si, dragane, odavno te nema, tvoja draga ti divan konak sprema.

Tiha noć osvaja, mesec sija svud, Leši kapetanu sad je miran put.

http://www.youtube.com/watch?v=SKF5DmPcrD0&feature=related

3. Silvana Armenulić, čuva motiv osvete i motiv bese:

Teče brzi Drim, nosi ranjenike, Leši kapetan vodi osvetnike.

Ako se zarek’o, voz u vazduh diže, kad je puška podaleko, Ramiz priđe bliže.

Ramiz, mili moj, brigada te šalje, noćas ljubi me, sutra idi dalje!

U svakome gradu lepotica neka za Ramizom vene, a on jednu čeka

(na Ramiza misli, a on jednu čeka).

Sija mesec mlad, idu letnje noći, Ramiz, mili moj, da li ćeš ti doći?

Cvetaju ružice, sija mesec mlad, dragi Leši kapetan doš’o u svoj grad.

http://www.youtube.com/watch?v=fsi2Q0UrHi0&feature=related

4. Nenad Jovanović (Diskos), čuva samo motiv osvete:

Teče Crni Drim, nosi ranjenike, Leši kapetan vodi osvetnike.

Zrno ga ne bije, oči ga ne vide, nikad se on ne krije kad u borbu ide!

Zastava se crvena Metohijom vije, Ramiz Sadiku vodi divizije.

Ramiz Sadiku, junak Metohije, za slobodu naroda tešku bitku bije!

Cveta jorgovan, idu letnje noći, Leši kapetan, kada ćeš nam doći?

Sve devojke čekaju na taj mesec maj kada ćeš im doći, Leši kapetan!

Došao je mesec maj, procvetao jorgovan, vratio se, vratio Leši kapetan!

Sija Mesec žuti kao u sred dana dok Aziza grli, ljubi Leši kapetana!

http://www.youtube.com/watch?v=RGc1qjdXDvA&feature=related

5. „Redžo, drugi put!“ Navijači „Partizana“ posuđuju melodiju:

Volim Partizan crno-bele boje, volim Partizan kao oči svoje!

Naše snage jačaju svakim novim danom, sve do smrti zajedno s našim Partizanom!

Ne znam šta je bol, ne znam šta je tuga, volim Partizan, svog najboljeg druga!

http://www.youtube.com/watch?v=OWbNOwHUli8&feature=related

6. VIS Mladi (gitarista Željko Kovačević Pes i klavijaturista Valter Neugebauer, 4. decembar 2006, Zagreb), instrumental. http://www.youtube.com/watch?v=RNSj7_8Opj8

7. Kolo sa Jutjuba, u opisu stoji: „Lesi kapetan-Veselo selo kolokoalition folk dance folklore Kolo koalition.“

http://www.youtube.com/watch?v=5Fx7c24xZc0&feature=related

„Kada ste poslednji put videli kapetana Lešija?“

Osam godina posle rapsodije kapetana Lešija u bioskope pokojne SFRJ stiže „Vuk sa Prokletija“ („Uka i Bjeshkëve të nemura“ (1968), režiser Miomir Stamenković, scenaristi Abdurahman Šalja i Murteza Peza). Epska svest koju 1983. gledamo u „Hasanaginici“ i „Banović Strahinji“ ista je kao i ova iz 1968. Nešto te svesti živi i u „Lepoti poroka“, čime se ilustruje kako se tretirila tradicija, koji su njeni „recidivi“ i koji su to filteri kroz koje se sagledavala u kinematografiji u pokojnoj Jugoslaviji, što će biti posebna tema ovog ciklusa.

Gorčin Stojanović jeste ekranizovao Selenića, ali ne „Prijatelje sa Kosančićevog venca“, no srpski kinematografski trag o Albancima s Kosmeta ostavlja filmom „Stršljen“ 1998,[1] koji problem između dva naroda sužava na problem između ljudi. Generalizacijom, nadziđivanjem i nadilaženjem identiteta koji podrazumeva nacion, „uzdizanjem“ i dobra i zla na nivo čoveka, javnosti se nude univerzalije o dobru i zlu, poštenju i nepoštenju, a naročito o „ljubavi koja ne poznaje granice“, dok „borba protiv kriminala“ nadilazi i „šiptarsku“ epsku svest i srpsku nadnacionalnu emancipovanost. Bitno je da film sve vreme ima zajednički jezik između Albanaca i Srba: engleski.

Sa druge strane užeta
Na (ali bez specijalnih efekata) sceno-tragu „Čarlstona za Ognjenku“ i tik uz estetiku, scenografiju i fotografiju Dragojevićevog pogleda na Svetog Georgija, uz blage retro-nijanse iz perioda „Timočke bune“ (jer „Timočka buna“, avaj, ima masovne scene snimljene po „partizanskoj estetici“), režiser „Virdžine“ i „Petrijinog venca“ po sopstvenom scenariju snima „Besu“. Srđan Karanović, koji ume da pruži i interkinematografsku repliku i nefiltriran odgovor na „stvarnost“, u „Besi“ ne odoleva mnenju o nadobudnim Srbima koji nabavljaju rukavice iz Beča, rado ih nose i rado ih se sećaju:

Otpor sredine prema učiteljici i njeno insistiranje na tome da je (na početku filma) „Srpkinja“, a kasnije „građanka Srbije“ odgovor su autora na ono što se misli da je bilo javno mnenje Srbije pre i neposredno posle Prvog velikog rata i na ono što se želi i kaže da je javno mnenje Srbije posle ratova devedesetih godina dvadesetog stoleća.

Junakinja je sva čista i opravdana, simpatična i arhimoralna, i gledalac ne može da ne posmatra sa simpatijama kako ona gricka beogradske kolačiće, a potom se zadovoljava i seoskim vanilicama (koje jede i Azem, a možda halal nisu); sluša muziku sa gramofona koji je dobila od roditelja, a u izgon odlazi sa šargijom; holbrukovski obuva vunene čarape i tako dalje (a sve to gledalac predviđa i predviđa, očekuje i zna, samo čeka da vidi hoće li biti pre ili kasnije). Kada joj komšinica, eksponentkinjica radoznale srpske sredine koja je pojavno iznad mediokritetstva, a ujedno i njegov predstavnik, daje kokoš, glumica maestralno pokazuje kako pred susetkom ne pokazuje gađenje i prima je. Kada kroz prozor posmatra kako joj odnose beli luk i suve paprike, stapamo se sa njenom nelagodnošću jer se uveravamo da ona, kao i đaci, konzumira lokalnu hranu, a vrhunac njene adaptibilnosti doživljavamo kada kocku šećera natopi kafom (ne umoči je, doduše, jer Azem nije umočio, a ona mora da bude simpatična i mora da ga oponaša, baš kao i u pljuckanju semenki i bacanju opne na pod).

Videli smo kako ona pljucka, ali ne i kako Azem koristi viljušku. Videli smo kako u kosu, ne skidajući keče, utrljava petrolej i videli smo kako njegove potomkinje igraju. Njegovo odbijanje cigarete uverilo nas je koliko je dostojanstven taj čovek sveden na nešto više od Bejba. Bejbu kažu da samo mačka i pas mogu prespavati u kući, a on se ne brani ćutanjem i dokazuje da je dostojan prolaska kroz ljudima i tradicionalnim kućnim ljubimcima otvorena vrata. Pred tim vratima, u školskom hodniku, susrećemo se sa Azemovim podmlatkom, koji je predstavljen u duhu „Nečiste krvi“.[1]

Bečki ugalj i sva mnenja o Arnautima toliko su forsirani da svet mora da razume „šiptarski“ gnev, koji nije posledica emancipacije, već diskriminacije, i to mora da nam bude jasno. Moramo da znamo da je Azema kao čoveka posmatrala samo ona koja nije domorodačka pripadnica etnikuma koji je okružuje, ona koja je sa druge strane užeta. 
Miki Manojlović se za ulogu Azema spremao prilježno i savesno, učio je kako se klanja, usavršio neverbalnu komunikaciju i lik poslužitelja izneo do bola uverljivo, ali je pitanje kako će ga – u kontekstu koji podrazumeva ono što film kazuje i ono što je svetsko javno mnenje o Srbima – percipirati publika koja nije balkanska. Hoće li razumeti: „Neću.“ Hoće li razumeti: „Ćuti.“ Hoće li razumeti zašto se Azem brije istim nožem koji postavlja na isto mesto na glavu napasnika na poštenu suprugu čoveka kome je dao besu.

O autorki: Borislava Despić (1974), rođena, školovana, živi i radi u Srbiji. Lektor. Bavi se sociodijalektologijom (primenjeno i teorijski) i konfesionalnim motivima u pop-kulturi. Povremeno boravi na Bliskom istoku. Objavljuje pod pseudonimom.


[1] „Nečista krv“ iz 1996. je film Stojana Stojčića po motivima Stankovićeve knjige. Film je neslavno prošao i bezmalo skrajnut jer nije ispunio očekivanja: nije prosta ekranizacija romana. Bez obzira na priče koje su pratile ovo ostvarenje, u kome efektnu epizodnu ulogu ima i Svetlana Ražnatović kao Koštana, koja je ovde „ilustracija epohe“, on je, sa jedne strane, spona sa beogradskim ekranizacijama srpskih realista i, sa druge, nedovoljno istaknuta prethodnica jedne nove „etno-estetike“ u srpskom filmu (čiji se odjeci vide u mega-hitovima koji rabe „priče iz davnine“).


[1] Scenario su pisali Faruk Begoli i Srđan Koljević. Film nose Sergej Trifunović i Mirjana Joković. Od neslovenskih glumaca među nosiocima duže minutaže je jedino naš Enver Petrovci.


[1] Živorad Žika Mitrović je režiser i scenarista „Kapetana Lešija“ (1960), a o njegovom radu najindikativnije svedoče „Nevesinjska puška“ (1963, scenarist Slavko Goldštajn), „Marš na Drinu“ (1964, scenaristi Arsen Diklić i Žika Mitrović), „Operacija Beograd“ (1968, scenarist Žika Mitrović), „Užička republika“ (1974, scenaristi Ana Marija Car i Arsen Diklić) i „Timočka buna“ (1983, scenarist Žika Mitrović).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*