Borislava Despić: Filmovi o kojima se ćuti 3 – BROŠ

Filed under: film,kritika |

Ideologija moje mladosti je znala znanje (http://www.youtube.com/watch?v=LMHvMeEkqtw). U nedelju pre podne na drugom programu RTB imali smo različite varijante „Dozvolite da se obratimo“. Posle „katihizacije“ bi usledio film, a nekada i serija (http://www.youtube.com/watch?v=RkZmobrDG2I&feature=related). U ono vreme televizijski programi u novinama su bili tačni kao švajcarski sat, ali kako su u našu kuću nedeljne novine stizale u podne,[1] nikada nisam znala koji se film daje i uvek sam morala, sa blagom jezom, da čekam. Bojala sam se partizanskih bajki jer nisam volela tu vrstu buke: srce mi je silazilo u pete, a i bilo je mnogo patnje i krvi za moj osetljivi želudac.

Tihi i Prle, junaci po kojima smo kasnije nazivali pse, nisu mi bili toliko simpatični jer mi je jedan bio odveć mangup, a drugi preterano fin. Možda oni nisu bili baš toliko loši, ali nijednog dečaka koji mi se tada sviđao nisam zamišljala kao Otpisanog kad poraste. I čim bi neki meni dragi dečak u kr-kru* hteo da bude jedan od njih dvojice ili pokazivao tendencije ka preuzimanju uloge od Prleta ili Tihog iz kraja, prestajao je da mi bude simpatija (http://www.youtube.com/watch?v=x3njRtDpdW0&feature=related). Čak mi ni muzika, uz koju se danas na svadbama u trube ubacuju hiljadarke (http://www.youtube.com/watch?v=g7lw3cyWDHY), nije nikakva bila.

Volela sam samo frizuru Zlate Petković.

I poneki njen broš.

Zlata Petković u seriji i filmu igra Mariju Simeunović. Njeno gospodstveno držanje je (o)pravdano njenom istorijskom ulogom – njoj se praštalo što, dok cela okupirana domovina kosu pere pepelom, ima savršenu frizuru (i sigurno divno miriše); ona nas je, zajedno sa ideološki s(a)vesnim epizodnim likovima iz neproleterskih kuća,[2]uveravala da je komfor žrtva koju treba podneti zarad višeg cilja. Savršena Marija je uvek bila primer onim nestrpljivim ilegalcima koji su želeli u šumu i nisu uviđali koliko je bitno delovati u okupiranom gradu učeći nas kontinuitetu ilegalizma.[3] Nad uvek neizvesnom sudbinom prelepe drugarice Simenunović strepelo je gledalište i u repriznim terminima (http://www.youtube.com/watch?v=ZLYzuD1C7a8).

„Otpisani“ su premijerno emitovani od 22. decembra 1974. do 16. marta 1975. Scenaristi 13 stvarnim događajima inspirisanih epizoda su Dragan Marković i Siniša Pavić, a režiser je Aleksandar Đorđević. (Epizode: Bolnica, Garaža, Izdajnik, Štamparija, Pečurke, Kanal, Banjički logor, Poštar, Paja Bakšiš, Vlada Rus, Provala, Ranjenici i Brodogradilište.)

Profilisaniji i manje idealizovani, u potpunosti ne više crno-beli, Prle i Tihi se na male ekrane vraćaju 1978, tako da gledaoci Televizije Beograd „Povratak otpisanih“prvi put gledaju od 1. januara 1978. do 26. marta 1978. Glavni scenarista novih 13 epizoda o „avanturama u okupiranom Beogradu“ je Dragan Marković, režiser je Aleksandar Đorđević, dok isti autori potpisuju i istoimeni film. (Epizode: Povratak, Padobranac, Dvokrilac, Agent, Atentat, Moljac, Vili, Zlato, Bekstvo, Vodovod, Elektrana, Most i Kriger.)

 

Podsetimo se epizode koja se završava rečima: „Moj Tihi, Beograd je to.“ Ukoliko se po fonu i nivou prikaza(nog) traži ekvivalent u srpskoj književnosti, beogradska dvorišta i bašte u Drugom velikom ratu najslikovitije je opisao S. Selenić, dok je atmosferu i „duh“ najvernije dočarao B. Pekić. Povodom taktičke podobštine u literaturi (I. Andrić, „Zatvorena vrata“, Znakovi, Beograd, 1967, 247-257) i atmosfere Otpisanih, setimo se povoda kojim inženjer Šeparović kaže: „Dano, budi pametna.“

 

Poetika „Otpisanih“ i „Povratka otpisanih“ (http://www.youtube.com/watch?v=56uWp6URYDM&feature=related) potvrđuje se i kroz druga ostvarenja njihovih scenarista. Tako u igranom programu snimljenom 1984. povodom četiri decenije od oslobođenja Beograda (od okupacije u Drugom svetskom ratu) Siniša Pavić scene iz 7. epizode „Otpisanih“ širi na televizijsku seriju „Banjica“, koju je režirao Sava Mrmak. Scene ideološki nesavesnog, ideološki neutralnog i partijski nepodobnog Beograda u istom periodu (i kasnije) elaborirao je Gordan Mihić, koscenarista filma „Povratak otpisanih“, kroz „Balkan eksprese“.

Prle i Tihi život na malim ekranima nastavljaju ne samo kroz reprize,[4] već i kroz novovekovne reklame,[5] a javljaju se i kinematografske varijacije. Tako parodirana srpska državnost[6]započeta uspešnom lokalno-globalnom himerom „Crni Gruja“ (http://www.youtube.com/watch?v=Aso2VgPRlJo&feature=related) možda bi bila masovnije, „fanovski“ percipirana da je medijski i kinematografski priznata srpska državnost parodirana u kontinuitetu,[7] ali iza „Crnog Gruje i kamena mudrosti“[8] sledi nemali preskok, pa umesto (najavljenog) Miloša knjaza i inih publiku najpre kroz novogodišnje skečeve, a potom i u solidnoj minutaži (d)očekuje „Drug Crni u NOB-u“.

„Crni Gruja“ je pratio obeležavanje godišnjice Prvog srpskog ustanka, tako da je tematika rabljena iz medijskih motiva perioda u kome je serija premijerno prikazivana. Scenarista Aleksandar Lazić i reditelj Igor Stoimenov potpisuju prvi serijal („RTV BK Telekom“ i „BS group“, 2003), koji se završava 1804. početkom Prvog srpskog ustanka, a drugi 1813. ispraćajem Karađorđa preko Save i pojavljivanjem Miloša u završnoj sceni.

Kod „Druga Crnog u NOB-u“ transparentnosti koja nije primerena puku, već samo jednom delu populacije, doprineli su i nedovoljan vremenski otklon i neophodnost da se replicira savremenicima koji govore na istu temu. Nedovoljnoj prijemčivosti za širi sloj konzumenata doprinela je i estetika spota, koja je, ujedno, i garant buduće bolje čitljivosti za širi sloj publike (one čijem je kulturološkom kodu imanentna komunikacija preko kratkih formi), tako da je garantovana buduća uspešna percepcija koncepta, ali ne i potpuno razumevanje konteksta.

Opasnost od delimičnog nerazumevanja konteksta počiva na činjenici da su realije obrađene u „Drugu Crnom“ budućem širem sloju publike izmakle iz iskustva (posrednog ili neposrednog (kroz edukaciju)), da im, prosto, nisu ni bliske ni poznate, tako da realije postaju junaci serije i iz nje proisteklog kulturološkog obrasca, a jedina prijemčiva posredna poruka je ona koja se učitava kroz filtre „Otpisanih“ i „Povratka otpisanih“.

 

Ideologiju koju je trebalo da učvrste Prle i Tihi u Srbiji 21. veka javno, ali samo javno je zamenio konzumentizam, tako da je podilaženje budućem potrošačkom društvu kroz simbole pređašnjeg blagostanja vidljivo ne samo na polju reklame i neminovno komercijalnih kinematografskih ostvarenja. U sveprisutnom prostituisanju (sa) „dobrim starim vremenima“ (http://www.youtube.com/watch?v=DeZR5vK6qZ0) nisu najdalje otišli oni koji neprestano podsećaju na trinaestu platu i svinjokolje početkom Božićnoga posta, već oni koji tu dobrost dokazuju podsećanjem na raskoš elidirajući činjenicu da je u njoj mogla uživati samo crvena buržoazija. Tako je nad povremenim krikom nad sudbinom Brozove udovice, koja treba da bude simbol opštenarodne degradacije[9] sa pozicije poštovanog radnog ljuda i građanina na slučaj za „Kvadraturu kruga“(http://www.youtube.com/watch?v=Hw-_z1AO4Z4), nadvijen je iscenirani greh iz prošlosti.

Zaplet je postavljen tako da recipijent lamentira nad činjenicom da čak i ako se nevinost dokaže, vreme se ne može vratiti, čime se zatvara mogućnost postavljanja osnovnog pitanja, a to je je li Jovanka Budisavljević u istoriji svog (ishodišnog) naroda[10] pozitivan lik. Otuda i samo otuda i relativizacija greha, koji se, sa aspekta sistema Prve Drugarice, može posmatrati kao pridružen joj i nametnut, što je puka istorijska i nepopraviva nepravda, a sa aspekta njenog rodnog naroda samo kao greška u koracima nekog ili nekih iz majorkinog kruga.[11]

Građanin, državljanin ili radni ljud, čovek je umesto iz vrednosnog u vrednosni prešao iz terminološkog u terminološki sistem, a u terminološkom sistemu trenutne države Jovanke Broz ne postoji narodni neprijatelj, ali postoji osnovno ljudsko pravo, u koje se utkalo i pravo jedne žene na prošlost. Stoga Jovanku rođenu Budisavljević niko ne može okriviti ni za jednog odstrljenog srndaća, a kamoli za ubijena čoveka. Ona je čovek lišen ljudskih prava, a ne tiraninova supruga!

 

Sada i ovde potrebna kada je potrebno dokazati da i najveći među nama više nisu srećni, sada i ovde potrebna kada je potrebno pokazati kako smo bili srećni, ona, iako zna da bez ikakvih posledica može da promeni sve osim otiska prsta, pristaje da komunicira na fonu terminološkog sistema sopstvenog akmea i bira ne da bude dosledna, nego da bude retro. Tako se u civilizaciji Otpisanih, koji se jesu deklarisali protivu otuđenja, ali ne žele sabornost, između Prleta i Tihog očekivano, spomoću sudbine skrajnute drugarice, isprečio Marijin nezarđali broš.

U utaji istine, u preslovljavanju činjenica i palimpsestiranju zločina namerno se zaturio, ali ne i obezvredio sistem pređašnjih zasluga. Na istom pijedestalu su se našli utemeljivači i podrivači „našeg samoupravnog socijalističkog poretka“, Marije i Marije.

Za razliku od Marije Simenunović, Marije su po fabričkim kancelarijama, fakultetskim kabinetima, institutima i ordinacijama sejale broševe. Svaka od njih je ostavljala što vidljiviji trag, svaka od njih je kanila da se čuje za koga radi. I za svaku od njih se i javno znalo i nijedna od njih, iako partijski i ustavno neodgovorna, nije morala da, kada se to tako nazvalo, počne da se bori za svoje ljudsko pravo. Ali Dragoljub Mićunović nije pristajao i prestajao da romori, a Jovanka Budavljevićeva Broz je i dalje ćutala.

Ona nije snimila ni reklamu (http://www.youtube.com/watch?v=_-4COItqNkk) zato što onome što „Prva“ najbolje može prodati nije potreban marketing: Jovanka, ogrnuta mapom pokojne SFRJ, promoviše činjenicu da u novom vrednosnom sistemu ono što jesi zapravo ne podrazumeva prošlost.

U Prletovom svetu postojiš samo sada kao nevakcinisana starica (http://www.youtube.com/watch?v=_8TI_6k5QAA&feature=related) lišena ljudskih prava i sa prošlošću te veže jedino matični broj. Za korisnike usluge koju promovišeš (http://www.youtube.com/watch?v=dERnxC588MU&feature=related) nije potrebna dodatna animacija: u ideologiji Tihog ti si ona koja si (nam) bila.

Istorija je pokazala da Goli otok u oba terminološka sistema može da bude odskočna daska, ali i da je rehabilitacija juče ideološkog, a danas „najprvo“ aksiološkog protivnika mrtvo slovo na papiru. U projektovanoj Srbiji se nijedna škola neće zvati Dražinim imenom, a igru Otpisanima neće prekinuti ni Jovankina nova lična karta i kao dokaz priloženi Marijin broš:[12]

U prvom broju u poslednjoj godini prve decenije drugog milenijuma mondenski, širokoj narodnoj masi nenamenjen, neoavangardni beogradski magazin „Faar“[13]varira motiv skrajnute drugarice sa po(suno)vraćenim otpisanim svetom dokazujući da i u globalno dokazano utemeljenom delu srbijanskog svemira ima mesta za dečiju igru.

Bez obzira na to da li je reč o filmu, reklami, muzici ili modi, sve varijacije na temu Prleta i Tihog imaju ka-rakter kr-kra (http://www.youtube.com/watch?v=ir_8zbi00oc&feature=related).

O autorki: Borislava Despić (1974), rođena, školovana, živi i radi u Srbiji. Lektor. Bavi se sociodijalektologijom (primenjeno i teorijski) i konfesionalnim motivima u pop-kulturi. Povremeno boravi na Bliskom istoku. Objavljuje pod pseudonimom.


[1] U ono vreme su se u svrhu detaljnog informisanja o televizijskom programu (zarad svrsishodnog planiranja utroška slobodnoga vremena) kupovale ili (po izboru lapsusa najpoznatije) „TV Novosti“ („RTV Novosti“) ili „Revija“ („RTV Revija“ ili „TV Revija“), koja je ujedno bila i zabavni porodični magazin na granici žutog. Ali žuto u ono vreme nije bilo kao danas, i to što je „Reviju“ činilo tabloidnom bili su, između ostalog, i nešto trivijalniji redovi o osobama sa estrade. Nešto kasnije se pojavila prava estradna revija, koja se zvala „Sabor“ (izlazila je ćirilicom) i ona je zadovoljavala potrebe stanovništva za informacijama o životu i radu isključivo pevača novokomponovane muzike sa pokojom stranicom o izvođačima i interpretatorima narodne muzike.

[2] Koji su obično ginuli ili bar bili (smrtno) ranjeni i (napokon, posle mnogo puta pokazane želje i nestrpljenja, koje ih je navodilo na tipičnu buržoasku nepromišljenost – za razliku od proleterske promućurnosti – i dovodilo u ogromnu opasnost) prebačeni u šumu.

[3] Komunistički studenti u periodu između dva velika rata – ilegalci Beograda 1944. i dalje.

[4] Sa istovremenom virtuelnom egzistencijom.

[5] Dragan Nikolić i Vojislav Brajović u reklami za kafu.

[6] Najstarija društveno dopuštena srpska državnost, koja se i medijski priznaje.

[7] Kako srpska istorija između Prvog srpskog ustanka i Drugog svetskog rata nije bila predmet sistematske a obligatne medijske pažnje (Prvi srpski ustanak jeste jer je bilo neophodno uveriti javnost da je srpska državnost stara tačno (ne više nego) dva veka), ona u tom trenutku nije bila dovoljno komercijalna tema. Produkciji nije zameriti jer nije izrabljivala one teme za čiju masovnu (i isplativu) percepciju javnost nije bila pripremljena adekvatnom i vremenski dovoljno zastupljenom masmedijskom obradom.

[8] „BS group“ i „Intermedia network“, 2007.

[9] Pod  „opštenarodnim“ se podrazumevaju negdašnji narodi i narodnosti jer se misli na degradaciju radnih ljudi i građana kontinuanata pokojne SFRJ. Da se htelo istaći da su u pitanju isključivo narodi i narodnosti SR Srbije, stajalo bi „degradacije civilnih građana“.

[10] Ishodišni narod Jovanke Budisavljević je srpski, ali to ne (mora da) znači da se Jovanka Budisavljević smatra Srpkinjom.

[11] Njenom rodnom narodu su i ona i oni koji su joj skrivili podjednako krivi, što je surovo reći u trenutku kada građanka Broz, u godinama dostojnim ustajanja u tramvaju, ne može da si priušti ni dnevni izlet do Avale, a kamoli skraćeni vikend do najbliže nesvrstane zemlje.

[12] Najveći kolekcionar ovih ilegalističkih tragova u aktuelnom terminološkom sistemu se zove vladajuća koalicija, a u nekom projektovanom budućem možda ponovo bude samo jedna vladajuća partija, koja će se možda nazivati strankom.

[13] Gost urednik Duška Jovanić, a jedan od autora je Igor Stoimenov, režiser „Crnog Gruje“ i „Robne kuće“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*