Konkursi regiona će svakog petka objavljivati studiju Borislave Despić o arapskom filmu
Zablude o Arapima na štokavskom prostoru nisu samo epske. Beli zubi i pokoji starobalkanski te antički negativac u desetercu koga ćemo nazvati crnim i ljutim ispali su iz kulturološkog koda postjugoslovenskih generacija. Mi danas znamo da Arapin nije tako crn, ali se naša predstava o civilizaciji oko Svete zemlje crni od žena u crnom – zastajemo pred burkom i dovoljno nam je da je to neki drugi svet, od kog se treba plašiti čak i kada ste mu turistički skloni.
Kinematografija jedne civilizacije ili jednog jezika može se prikazati deskriptivno, ali je za razumevanje potrebno i poznavnje konteksta. U slučaju arapske kinematografije i arapskog teatra, kao i savremene arapske kulture, kontekst podrazumeva kako poznavanje činjenica koje se odnose na samu tu kulturu, tako i opšte medijske prilike u toj kulturi danas. Opšta mesta savremenog arapskog filma (palestinsko pitanje, narkomanija, fanatizam i terorizam) od nearapskog gledaoca traže posebno angažovanje ili bar osnovnu informisanost o tome zašto ta opšta mesta nisu drugačija i drugo.
Od Omara Šarifa (koji se zove Mihael) do Selme Hajek (neka vremenski okvir budu globalne zvezde arapskog porekla) taj „drugi svet“ medijski je prošao identičan put kao i svi ljudi sveta. S tom razlikom što poljubac, koji je u Bolivudu još uvek tabu, u arapskim ostvarenjima čak i danas postoji koliko i bikini. Pogledamo li video-klipove sa pesmama Samija Klarka za arapsko tržište, prekrićemo deci oči šakama kao pred scenama iz jugoslovenskih filmova. Njegove vršnjakinje i njihove kćeri (koje su tada bile tinejdžerke) danas hodaju pokrivene od glave do pete, a njihove unuke (koje su sada tinejdžerke) nose marame raznih boja sa ukrasnim trakama preko čela, a od vrâta na dole u svemu sliče vršnjakinjama iz Evrope. I njihove osamdesete nisu bile bez naramenica, a za samo deceniju desio se „modni“ preokret ravan arhitetktonskom prevratu u Rusiji u vreme Katarine Velike pošto je čula da se Talijani podgurkuju zbog njene „Venecije u snegu“. Kako arapska kinematografija beleži ovo konfesionalno raslojavanje? Imaju li Arapi svoj „Seks i grad“?
Sa druge strane, spotovi savremenih arapskih i turskih estradnih umetnika po „slobodi govora tela“ idu ne naporedo, nego i korak ispred u odnosu na svet, a njihove odjeke često nalazimo u spotovima postjugoslovenskih „zvezda“. Spotovi pesama za decu, pak, obiluju devojčicama i dečacima obučenim po verskim propisima, a industrija reklame podržava novi vizuelni identitet svojih potrošača, tako da zabrađene manekenke promovišu sve počev od najnovijih kućnih aparata pa do higijenskih uložaka. To nije klasično zadobijanje kupca rabljenjem motiva iz tradicije bilo „romantizacijom“ bilo „podrugivanjem“ (kao u srbijanskim reklamama za dimljeno meso ili hrvatskim za pivo), već klasično uvažavanje stvarnosti i nastojanje da se zadobije poverenje onih kupaca kojima je i namenjena promoterka na koju oni liče, a ne ona na njih. Kako izgleda reklama u savremenom arapskom filmu? Da li je promocija ideje (anti)reklama?
I najudaljeniji oblačić na medijskom nebu arapskog sveta vidljiv je iz najzabačenijeg arapskog sela, koje ne mora imati struju, ali ima satelitsku antenu i – akumulator. Arapski gledalac ima veoma veliki izbor kanala, arapski programi veoma veliku konkurenciju (globalnu i lokalnu), a sve te „domaće“ kanale karakteriše činjenica da su jasno opredeljeni, da se zna ko je čiji jer mediji na arapskom, čak i u slučaju „Al-Džazire“, priznaju da ne postoje ideološki neaktivne televizije. Televizija „Al Hura“ („Slobodna“), napravljena kao protivteža katarskoj „Al-Džaziri“ („Ostrvska“), jednaka je po vlasničkoj strukturi i dugoročnim ciljevima starijoj posestrimi, ali princip „tiha voda breg roni“ nije toliko izražen koliko je potisnuto slanje poruke „ostatku sveta“, a favorizovano slanje poruke ciljnoj grupi, a to je arapska populacija. Bitnija je, međutim, ideološka aktivnost koja se ne zadržava na samo jednom segmentu programa, već potpuno transparentno obuhvata čitav koncept. Smanjuje li broj gledalaca klasičnog arapskog filma? Šta je klasični arapski film? Je li to onaj sa bikinijem ili ima i nešto starije?
U svetu, a posebice arapskom, postoji i srazmerno veliki broj „verskih“ televizija, poput egipatskih (na primer, Agape ili SAT 7). Ovi kanali su kao i svi ostali (imaju i reklame i nagradne kvizove), s tim što su transparentni u pogledu „ideologije“ i u potpunosti adaptirani gledalaštvu jer i oni koji ne dele taj sistem vrednosti bez ideološkog ometanja mogu konzumirati njihov informativni program, ali i ostale delove sheme ne samo isključivo u informativno-edukativne svrhe. Kriterijumi za programe verskih kanala su, u odnosu na ostale televizije, jasnije definisani i manje podložni promenama, što ne znači da ne prate promene u društvu, već da na njih reaguju sa aspekta svoje „ideologije“ (kroz svoj sistem vrednosti). Ti isti kriterijumi se, sa šireg aspekta, mogu posmatrati i kao kriteriji za cenzuru. Zašto i tzv. sekulane arapske televizije umesto filmova emitiju snimke pozorišnih predstava, reprize starih porodičnih serija i sitkome? Na kojoj ideologiji počivaju i čiji sistem vrednosti baštine brojni muzički i filmski kanali (i sajtovi) čiji je program ravan „DM SAT-u“ i pokojnoj beogradskoj „Palmi“?
Arapska „verska televizija“ neće prikazivati poljubac usta u usta dve istopolne osobe, a „sekularna televizija“ nije prikazivala i još uvek ne prikazuje. U kinematografiji, pak, sasvim slobodno i mnogo ranije nego što je to kroz lik Stivena Karingtona, tematizovano je pitanje seksualnog opredeljenja i imalo je solidnu minutažu. Zašto se na starija ostvarenja nije bacilo kamenom, a na novija se reaguje pretnjama smrću? Ko su „lutovi“? Ko su „hašiši“? Ko su „zalutali“?
Na savremene pojave u društvu i „neverske“ i „verske“ vrste kanala reaguju sa pozicija svojih „sistema vrednosti“, tako da se ono što bi se smatralo objektivnim informisanjem svodi na objektivnost u smislu prezentovanja činjenica. Šiitske televizije, na primer, imaju veoma agilne informativne redakcije i retko koja vest nije pokrivena slikom sa terena, a ne zaziru od prenošenja komentara „sa druge strane svemira“. One će, i to iz Saudijske Arabije, u kojoj su šiiti manjina (10–15% od 97% saudijanskih muslimana), odmah posle vesti izneti svoj stav i usmeriti istomišljenike u pravcu u kome treba da razmišljaju o prenetoj informaciji, ali je – kao takvu – u informativnom programu neće komentarisati, nego samo preneti. Kakva je šiitska kinematografija? Kakve su šiitske serije? Ima li u njima mesta za kravate i više od četiri boje?
Gledamo li arapski film, hoćemo li videti kako nas „oni“ vide? Kakav je lik Evropljanina u klasičnom, kakav u savremenom, a kakav u najsavremenijem arapskom filmu? Jesmo li mi njima „teroristi“ kao oni nama?
nastaviće se
Pročitajte i:
