Borislava Despić: Arapski „Seks i Grad“ – Arapski film danas (5)

Filed under: region |

Arapski „Seks i Grad“

Mislava Zuppa Rašić nas je provela kroz original; kako bi to trebalo da izgleda, pokazuju nam kampanje; a kako je to u životu, „Caramel“ , višestruki sansebastijanski laureat 2007.

Nadin Labaki (1974), libanska rediteljka i glumica, postala je poznata po artističkim bravurama u spotovima za pop-numere, koje su najpre osvojile TV Rotana (Rotana music, a posebni su kanali Rotana film, series, …), a odatle, posredno, i dobar deo Evrope. Za današnji evropski spot (izuzev, delimično, britanskog) može se reći da je amalgam pseudoarapskog i pseudoameričkog pristupa ekranizaciji numere. Dok je u američkom spotu u periodu kada je Nadin počinjala numera bila sporedna, gotovo prateći element onog što se gleda (čak i kada je reč o „plesnim“, demonstrativnim spotovima, jer bitan postaje samo ritam), arapski je „pričao priču“ i klizio u ono što vrhuni u današnjim spotovima, na primer, hrvatskih, bosansko-hercegovačkih, srbijanskih, bugarskih, makedonskih, grčkih i turskih nosilaca treša.
Razlika između citata, motiva i plagijata konzumentu nije važna, a ne prepisuju se samo „melodije“, već i scenariji, pa se i Nadin odlučila na „prepisivanje“, i to meta, što su kritičari najpre videli kao artizam, a ne kao „performativnost“. Njena motivacija, međutim, nije u komercijalnom efektu, koji osnovno računa na umnožavanje posla, već u posmatranju efekta koji takozvano artističko unosi u takozvano komercijalno, a hvatanje u koštac sa kulturološkim fenomenom o „četiri veštice iz Njujorka“ nije bilo dokaz neimunosti, nego autentični odgovor jezikom koji u tom trenutku (hoće da) razume svet.

Ono „prokleto globalno“ i „prokletije lokalno“ unela je i u svoj prvi film „Caramel“ ili „Sukar banat“ (2007), a ulogu svih brendova sveta preuzela je na sebe Karolina Labaki, Nadinina sestra, kostimograf arapskog „Seksa i Grada“, i ne samo „Seksa i Grada“. A gde je Grad?
Njujork je u Bejrutu, u salonu lepote, u kome se depilacija obavlja metodom koju su koristile naše bake: karamelom. A to boli! Koliko i Lejlin susret sa ljubavnikovom suprugom, od koje se nikada neće razvesti (dve upečatljive scene: pedikir u kući i depilacija u salonu). Koliko i Nisrinina redefloracija jer anestezija ne deluje na društveno isforsirani stid (večera kod svekrve i scena u bolničkom holu). Koliko Rimina tišina sve dok su joj prsti u kosi žene koju voli (pratiti otvaranje – zatvaranje radnje i Rimu u prevozu). I Džamalin klimaks, koji vrhuni na kastinzima (ali pratiti scene u kući). Bez Roze (naročita scena sa nogavicama) i Lili (svuda neverovatna Aziza Seman), pak, sve nedopuštene radnje, prekršene kulturološko-socijalne zabrane i polnoopredeljujući tabui nemaju smisla, mogu se smatrati čeprkanjem po lokalnom i traženjem dokaza da „i kod nas toga ima“.

„Karamel“ (http://www.planetarabica.com/Lebanese_movies/Soker_Banat.html) treba posmatrati u ključu koji nudi Mislava Zuppa Rašić, i to ne kao odjek, već kao egzemplar. U poređenju sa kampanjom za Grand-kafu (slati fotografiju četiri drugarice) ili sa klonističkim kolumnama diljem globusa (kolumnistkinje na nastupima u medijima čak oponašaju Kerine pokrete), Nadinin film iskače iz sheme zato što korenspondira i sa drugim ostvarenjima koji za nosioce minutaže imaju „grupe žena“. U ovom kontekstu, pak, važnije je podsetiti da Nadin mnogo bolje čita „Grad“ nego što „Seks i Grad“ čitaju Nadinin kulturološko-civilizacijski zavičaj – skupa i ultrakomercijalna, banalizovana „dvojka“ arapsko vidi kroz kliše, što je više nego svesno učinjeno i što u filmu odlično, odličnije, najodličnije ilustruje Mirandin kostim (Miranda je u „dvojci“ eksponent „mog“, zapadnjačkog pogleda na svet, iz njene perspektive „percipiram“ Bliski istok, Miranda je „ja – mi“).
„Peta“ bitna ličnost „Seksa i Grada“, čije venčanje pratimo u „filmu 2“, kod Nadin je Rima, žena drugačijeg seksualnog opredeljenja u odnosu na podrazumevano s obzirom na pol, tako suptilno prikazana da bi španskom javnom mnenju pomogla mnogo više nego svi gej- i lezbo-likovi u sitkomima (sa masom lezbo-epizodistica u „Komšijama“). U „Seranovima“ se Španci uče da „tolerišu“ kroz Fernanda (Fermina), koji je sračunato sklopljen tako da moramo voleti njegovu „smotanost“, a pomak u „naciji“ vidimo ne kada ga, ne bez „sodomizacije“, prihvati Dijego, već onaj koji je najtvrđi: suprug ultrarimokatolkinje Ludrditas (karikirana, ali ne ulazimo u razloge karikiranosti, nemamo za njih vremena, već je pratimo i volimo zato što je „trapava“), Santi.
Od „Dinastije“ do epoida „Vil i Grejs“, preko ozbiljnih drama sa engleskog govornog područja, i u poređenju sa preostalim (globalnim) korpusom koji razglaba temu „seksualno socijalno devijantnog opredeljenja“ ili nužde, Nadin je učinila mnogo više uklopivši Rimu u „Karamel“. Ne kroz podsmeh, ne kroz smeh, ne podilazeći osobinama ličnosti da bi se prihvatio ceo lik, već kroz priču o ženskoj kosi, koja je – sama za sebe, kada se otrgne iz filma – jedan simpatičan spot, Nadin šalje poruku i onima koji bi spalili i onima koji bi nosili zastavu duginih boja: ništa agresivno.
„Karamel“ je zatvoren, on je dovoljna, završena priča, a da li mu, makar mentalno, prethodi serija, to nije važno jer arapsku publiku (još uvek) ne treba učiti ovoj vrsti tolerancije. Scenario je dobro motivisao „prošlost“, tako da „ne moram da znam“ ko je deflorisao Nisrin , kako se Lejla smuvala sa oženjenim tipom i kako je tekla Džamilina karijera. Roza i Lili golicaju, ali su i one stabilno postavljene, i sve što gledalac hoće je da uistinu upozna Grad.
U isto vreme kada se radio „Karamel“ Mišel Kamun (1969), pariski đak, poznat proslavljen u kratkoj formi, one koji vole „davež-filmove“ obradovao je „Falafelom“ (2006) (http://www.planetarabica.com/Lebanese_movies/Falafel.html), kojim upoznajemo noćni život u Bejrutu, pretežno na motoru.

Falafil je „ćevap siromašnih“, to je pljeskavičica od leblebije koju jedu i sluge i gospodari (jordanski kralj lično po falafil silazi kod Hašima u staru amansku čaršiju), Izraelci ga odskora reklamiraju kao svoj, a u Beogradu, na primer, ima etiketu „fensirane egzotike“. Dok se čak i Egipćani gađaju falafilom, a zovu ga taamija, na Slaviji se za sendvič sa tri komada i prilozima dadne 180 dinara, koliko košta čitava salama podriguša. Falafil je trenutno i socijalni i politički simbol, inače prvi na spisku menija svakog arapskog fast-fuda, a često i jedini artikal (prodaje se i na kolicima).
Nazvati film po artiklu sa fastfudovskog menija bez straha da će to biti pušteno kroz političko-socijalne filtere (borba za „brend“, „ćevap siromašnih“), pričati sociološko-kulturološku priču, to je ono što se i očekuje od Kamuna. Falafil, koji je isto što i pljeskavica / ćevap (Balkan), „parče“ pice (Italija), kroasan (Francuska), hamburger (SAD) ili piroška (Rusija), ovde ima ulogu zlatnika na višegradskom mostu, koji je odredio sudbinu Milana Glasinčanina. Samo što naš junak nema takav porok. On je jedan „običan mladić“, i pred njim je jedna obična noć. Film nije, a jeste mračan, i valja ga pogledati ako se želi osetiti (ne i razumeti jer je to nemoguće ukoliko se ne zna ili nije probao falafil) mladi muškarac u prvoj deceniji 21. veka u Bejrutu.
Te godine i tu negde kada se Bejrut dimio sa CNN-a, a bome i sa štokavskih ekrana, Mišel (2006) i Nadin (2007) libansku kinematografiju koja se ne obraća najširoj „domaćoj publici“ (koja u ovom slučaju podrazumeva oko 280 miliona izvornih govornika jezika kojim govore junaci), već jednoj specifičnoj ciljnoj grupi unutar nje i „ostatku sveta“, podižu iz htonskog sveta u koji ga je 1998. uvukao „Zapadni Bejrut“ Zijada Duerjija (1963).

U vreme „Zapadnog Bejruta“ Nadin je bila beba, Mišel poletarac, a Zijad nešto mlađi od Tarika, dečaka s kamerom, koji nas, zajedno sa Maj (Marjam), vodi kroz grad zahvaćen građanskim ratom. I kao što se Kusturica, samo duhovito, u „Podzemlju“ (1995) igrao simbolima, to je činio i Duerji, često patetično, i to samo zato što je bio – očigledan. Kada dete oko vrata pored islamskog priveska okači i krst, smuči nam se život od banalizacije i idealizacije: od očekivanog (kao da je dečiji vrat vozilo Crvenog krsta / polumeseca). Ono, međutim, što lepo korenspondira Kusturici, jeste „podzemlje“ u koje upada Tarik: Um Valid („Majka Novorođenčeta“) , naravno predebela i prenašminkana (konstrast sa isto tako debelom Tarikovom komšinicom i scenama sa petlom), čiji su mili gosti sve zaraćene strane, jedina izgovara istinu o građanskom ratu. A Um Valid je gospodarica najstarijeg zanata na svetu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*