Rekao mi je da je pročitao moju dramu i da bi želeo da razgovaramo o njoj. Predložio je da zajedno odemo na novu postavku jednog starog vodvilja.„Mislim da će predstava biti bulja, ali valja ići na premijere.“ Glas mu je zvučao kao da konstantno pokušava da proguta šlajm. Guglala sam ga kada me je prvi put nazvao i pronašla sam sliku krupnog, prosedog umetnika čije ime zaista nikada ranije nisam čula. Saznala sam da je režirao preko 25 predstava i da ima nešto preko 35 godina. Rekla sam mu da je najbolje da se nađemo ispred pozorišta i da ću ga ja prepoznati.
U početku sam se radovala susretu. Renomirani beogradski reditelj poziva mladog pisca u usponu i nagoveštava mogućnost saradnje. Svaki mladi pisac čezne za tim da ga neko izvuče iz jazbine u kojoj neprestano trepće laptop i odvede ga na premijeru, među žive ljude. U snovima – da. U stvarnosti, nisam uspela da pronađem u svom ormanu crne čarape koje nisu bušne. Onaj poslednji par uzeo je Džeki dok sam ja sušila kosu u kupatilu.
Vrata se otvaraju i Ognjen se vraća sa posla. Umesto pozdrava, prebacim preko ramena – „Neću više da vidim tu džukelu u svom ormanu.“ I uključim fen da ne bih čula odgovor. Uvek bes iskalim na njemu, a nikada na tom četvoronožnom, blesavom stvorenju koje nazivam džukelom. Ognjen se izuje, ostavlja ranac u dnevnoj sobi i uzima limenku kole iz frižidera. „Ideš negde?“ Pita me kad završim sa feniranjem šiški. „Idem u pozorište. Rekla sam ti.“ Srče kolu iz limenke, kao da je to nekakva vrela turska kafa. „Aha, sa onim propalim rediteljem?“ Demonstrativno ulazim u dnevnu sobu i uperim dlakavu četku za feniranje u Ognjena. „Otkud ti to da je on propali reditelj? On uopšte nije propao! Naprotiv! “Ognjen slegne ramenima. „Ti si mi rekla.“
Ne znam kada je počelo da me nervira gotovo sve što kaže ili uradi. Taj njegov smeh kojim se služi kada ne shvati nečiju šalu ili kada mu je neprijatno. I taj pokret, brz i dobro uvežban, kojim namesti farmerke u predelu međunožja kada ustane iz fotelje. Kada smo se upoznali, sve mi je to bilo beskrajno simpatično, a sada samo kolutam očima i frkćem na njega kao mačka.
Vraćam se u kupatilo da pokupim haos koji sam napravila u toku spremanja sebe same. „I ko još daje psu ime Džeki? Kao da smo u filmu Američka pita.“ Dodajem. „A jok, trebalo je da ga nazovem Ksavijer!“ dovikuje Ognjenaludirajući na jednog od mojih omiljenih reditelja. „Pa da bude peder!“
Petnaest minuta do autobusa. Navlačim čizmu preko palca koji viri iz najlonki i istrčavam iz kuće. Stići ću sigurno. Uvek stignem. Ulazim u autobus zadihana, skidam kožnu jaknu i umirujem se. Gotovo da ne dišem, Trudim se da zaustavim kapljice znoja koje mi se slivaju niz čelo i skidaju puder. Kroz umrljani prozor sa plavom zavesom vidim dvoje, dečka i devojku, u skupim, metalik-sivim kolima. Mislim da su sva metalik-siva kola zapravo skupa. To je jedna od boja koje pripadaju samo bogatima. Niko od njih neće se voziti u žutim kolima. Ili u plavim, kao što je boja ove zavese u autobusu. Metalik-siva je boja uspeha.
Ispred pozorišta čekaju zvezde. Prepoznajem ih sa filmova i iz serija koje sam gledala još kao klinka. Prepoznajem ih po izbeljenim osmesima i pravim kičmama. Odjednom mi sve moje deluje jeftino i nedovoljno dobro. Parfem mi nije dovoljno sladak. Nakit ne sija kao što sam mislila. Suknja mi je možda suviše kratka, ili je predugačka? Ne znam. Okrećem se i pokušavam da ga prepoznam, ali to je nemoguće, nikada se nismo ni sreli. Jedan matorac sa tompusom u ustima gleda mi noge. Obrazi mi rumene, pokušavam da sakrijem to dok nameštam kosu. Okrećem njegov broj i vidim nekoga u braon sakou kako stavlja telefon na uvo. Prilazim mu i objašnjavam ko sam. „Drago mi je da si stigla. Hajde, uđi.“
Kada nam proture karte kroz aparat, kroz novu tehnologiju za proveru bar koda, ulazimo u salu sa udobnim sedištima. Pored nas sedi poznati glumac sa svojom lepom ženom. Ne nose burme i ne drže se za ruke. Zvezde su u svakom redu, čak i na desnom i levom parteru. Nestrpljiva sam. Želim da predstava počne da ne bih morala da ćutim sa ovim rediteljem. Jedva da smo razmenili nekoliko reči. Pokušala sam da započnem razgovor o kartama za premijeru, kako je teško doći do njih, ali njegove oči prikovane su za ostale zvezde.Zavesa se podiže i otkriva najružniju scenografiju u istoriji teatra. Bez šale. Ovo izgleda jeftinije nego što zapravo jeste. Na scenu dolaze dve muške zvezde, zatim jedna ženska. Njihove replike izazivaju smeh u publici. Ni reditelj, ni ja se ne smejemo. To mi se dopada. Pogledom švrljam po gledalištu. Brojim zvezde glumce i zvezde reditelje. 3:1. Nije stvar u tome da ja ne volim vodvilj. Obožavam vodvilj. Mislim da ga i publika voli, baš kao što se one dobre gradske ribe na kraju ipak odluče za dečka koji će umeti da ih zasmeje.Često me umori ta naša ozbiljnost kada pričamo o poslu, o studijama, o cenama u supermarketu. Smrtno smo ozbiljni. Zato jedan dobar vodvilj uvek dobro dođe da bi nas izbacio iz koloseka i prodrmao. Ali ovo izgleda kao nekakva neuspela modna revija u kojoj manekenke pokušavaju da glume pri hodu.
Na kraju predstave mehanički tapšem. Prvi izlazimo iz sale. Pogledam ga, a on mi namigne. Imam osećaj da to traje duže nego što bi trebalo. Neki ljudi jednostavno ne umeju da namiguju„Šta piješ?“ pita me reditelj. „Belo vino“, odgovaram i on se približi šanku. „Belo vino za damu. A meni viski. Dupli. E, sad još toliko.“ Konobar mi pruža vižljastu čašu i ja srkućem. Vino ima ukus alkohola i ničega više. Ne mrštim se, ali mi se grlo steže i osećam da neću moći odmah da progovorim.
„Znači, ti si sad završila fakultet.“ Pita me dok posmatra koga sve od gostiju u bifeu poznaje. Nasmešim se i odmahnem glavom. Grlo mi još uvek gori. „Nisi?“ pita me, začuđen. Tiho, veoma tiho i promuklo odgovorim da sam treća godina. Oči mi suze. Spuštam to belo vino u pičku materinu. On vidi u čemu je problem, nasmeši se i pomiluje me po obrazu. „Razmazala ti se maskara… Sad je u redu.“
Hoću da započnem razgovor o drami, o mojoj drami koju mi je tražio, pročitao je i odmah me nazvao. Ali nezahvalno je početi tako nešto. Čekam da on preuzme inicijativu, kao što se usudio da me tek tako dodirne. Ipak, oko njega neprestano pocupkuju neki novi ljudi čija se lica gube u dimu slatkih cigareta.
„A je li, otkud ti ideja da pišeš o žigolu koji jebe caricu?“ pita me. Iskezi se i prvi put vidim njegove zube. To su zubi jednog pušača i sitnog alkoholičara. Žustro mu objašnjavam da to, zaboga, nije drama o žigolu, već o ljubavi između jednog mladog ratnika i… Zaklanja me jedna dugonoga glumica. Grli reditelja, a on joj čestita na sjajnoj izvedbi. Til njene haljine grebe me po rukama. Sklanjam se i sudaram se sa nekim. „Izvinite.“ Iza mene je matorac sa tompusom. Nasmeši se, a ja se brzo okrećem. Glumica odlazi i na njeno mesto stiže kolega debeljuškasti reditelj. Poziva ga na svoju premijeru, u pitanju je Snežana i sedam patuljaka. „Možeš i ti da dođeš“ pogleda me. „Mislim, ako ste zajedno.“ Odmahujem glavom. „Tek smo se upoznali. Ali doći ćemo. Hvala.“ Kaže moj reditelj. Debeljuca odlazi i konačno mogu da nastavim priču.
To je drama o emancipaciji žene i o ljubavi koja pobeđuje sve. Reditelj mi ne deluje ubeđeno. Objašnjava mi da moj tekst ima dosta mana. Sa smeškom ih nabraja, a ja stojim mirno i gledam ostale dugonoge glumice. Ima ih plavih i smeđih, najviše plavih i smeđih. Ali nađe se tu i po koja crvena. Konobarice nose velike tanjire pune dimljenog mesa. Reditelj svaki put ispruži ruku i zahvati par komada, koje zatim halapljivo strpa u usta i nastavi da govori. Klimam glavom. „Izvini me na trenutak. Moram da odem da čestitam.“ Kaže mi reditelj.
Odlazim do šanka i naručujem jedno obično pivo. Nekim zvezdama znam imena, ali mnogima ne znam. Sevaju blicevi i sevaju kratke suknje. Odjednom osetim nekakvu mučninu u stomaku. Ne znam šta da radim. Uzimam nekoliko kiflica sa sirom i jedem ih kada me niko ne gleda. Imam osećaj da kradem posluženje ovim zvezdama. Da ja ne zaslužujem da delim hranu sa njima.
Vidimsvog reditelja negde u daljini. Odlazim do wc-a. Fina, našminkana baka u sakou, govori mi da je sve zauzeto i da ona čeka. „Devojko.“ Dodaje ona i odmeri me od glave do nožnih prstiju. U tu reč zgurala je svu suštinu mog bića, ta fino našminkana baka. Ja sam ovde samo devojka i ništa više.
Ne čekam red, već se vratim u salu. Reditelj se vraća i izvinjava mi se što sam ga čekala. Govori mi o predstavama koje je radio. Govorio mi o postmoderni i o pozorištu apsurda. „Nema toga u tvojoj drami“ zaključuje on. Ne znam šta mi je i zašto ne mogu da odbranim ni sebe, a ni nju. Otvaram usta, ali on ne čeka da kažem bilo šta. „Znaš šta, ne verujem da ću raditi tu tvoju dramu. Nema šanse. Ima, ali su jako male. Znaš, nije uopšte stvar u tekstu. Stvar je u tome da ja u svom pozorištu uopšte nemam glumce koji bi mogli to da igraju.“ Ne spuštam pogled na pod i nisam razočarana kao što sam mislila da ću biti. Nikada me nijedan reditelj nije odveo na premijeru predstave koja će biti bulja, da bi mi rekao da je i moja drama bulja. „Hvala što si iskren.“ Kažem mu, iskreno.
On zguta sav viski iz čaše i kaže mi da će me odbaciti na stanicu, ako mu pauk nije odneo kola. „Parkirao sam na raskrsnici, jebiga“ rekao mi je. Hodamo brzo i on me pušta da idem malo ispred njega. „Ali morao sam da upoznam devojku koja je napisala dramu o carici i žigolu.“ Kaže mi dok otključava auto. Ulazimo i ja vezujem pojas. Govori mi o svom životu pre nego što je postao renomirani beogradski reditelj. Govori mi o služenju vojnog roka. Upijam svaku reč njegove tužne priče, a kada pažljivo slušam, oči mi postanu duplo veće i sjajnije. Reditelj naglo koči pred semaforom. „Jebote, imaš baš lepe oči.“
Stižemo na moju stanicu i ja mu se zahvaljujem. On parkira uz bankinu, podigne ručnu i pogleda me. Dok odvezujem pojas, on stavlja ruku na moje koleno. Gladi ga palcem i kažiprstom i smeška se. „Mala, kada budeš htela da pričamo o poslu, ti me zovi da idemo na kafu.“ Klimam glavom i brzo izlazim iz kola.
Autobus je već stigao. Trčim dok mi štikle lupaju po asfaltu. Brojim muškarce i žene putnike. 6:1. Sednem na poslednje sedište sa leve strane. Uzimam mobilni da obrišem njegov broj. Onda shvatam da ga nisam ni upisala. Nikada nisam bila dovoljno ažurna. Prekrstim ruke i dišem duboko.Dva momka ispred mene pričaju o košarci. Umorno naslanjam glavu na umrljani prozor sa plavom zavesom.
Budim se na svojoj stanici. Uzimam poslednju cigaretu i pripaljujem je ružnim upaljačem koji sam našla u džepu kožne jakne. Hodam po kaldrmi i pušim. Počinje kiša.Otvaram vrata našeg stana. Džeki maše repom i cvili. Počešem ga po vratu i sipam mu vodu u posudu. Džeki halapljivo pije. Moj palac zadovoljno viri iz najlon čarapa.
Ulazim u spavaću sobu. Ognjen glasno diše, zbog astme. Moj deo kreveta je hladan, onako kako ja to volim. Privijem se uz Ognjena i naslonim glavu na svoje mesto, između njegovog vrata i ramena. „Već si se vratila?“ pita me u polusnu. „Ognjene?“ pitam ga šapatom. „A?“ promrmlja on. „Je l’ da da mi nikada nećemo imati metalik-siva kola? Je l’ da?“ Ognjen izvuče ruku iz pokrivača i zagrli me. „Ni u snu.“ Promrmlja on ponovo, pre nego što nastavi da spava. Uskladim svoje disanje sa njegovim i opet sam dobro. Opet sam sasvim dobro.
Pročitajte i:
